Marko Krstić diplomirao je na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Za debitantski roman „Viktorija“ dobio je nagradu Fonda Branko Ćopić Srpske Akademije nauka i umetnosti 2012. godine.

Aktuelni roman Marka Kostića, „Mundo Libre“ (Slobodni svet), posvećen latinoameričkoj legendi Ernestu Če Gevari, intrigantna je priča o potrazi za slobodom. Zato sa Krstićem, u pandemijskim ograničenjima, razgovaramo o slobodnom svetu.

Kako vi provodite dane u izolaciji, pišete, uređujete rukopise?

Ne razumem ljude koji se kod kuće dosađuju. Ispada da je vanredno stanje pokazalo da ljudi nisu sposobni da se posvete malo sebi i porodici, iako kad je stanje normalno, stalno kukaju kako zbog obaveza nemaju vremena ni za šta. Ne znam, kod mene je radna atmosfera, što ne znači da radim po ceo dan. Odmaram, radim obične, porodične stvari. U pauzama između uređivačkog posla i koordinisanja jedne male ali efikasne redakcije, završavanja scenarija za dokumentarni film o našoj najznačajnijoj džez legendi Dušku Gojkoviću i pripremi za reizdanje „Viktorije“ koje će objaviti Laguna, bavim se i kućnim poslovima.

Meni je rad od kuće ukazao na više korisnih stvari: kućni rad je neprikosnoven; efikasniji je otići na net nego otići na posao; moja žena odlično kuva, iako se godinama folirala da ne zna; ponešto znam i da popravim po kući, mada i dalje ne dovoljno dobro, poslodavci štede i struju i opremu, znači, veće plate za zaposlene; kad nema neta, nema posla; produžiti rad kod kuće i nakon ukidanja vanrednog stanja. Još samo da ubedimo poslodavce u to.

Vaša dva do sada objavljena romana se razlikuju i u tematskom i u formalnom smislu. Kakav će biti treći?

I da i ne. I „Viktorija“ i „Mundo libre“ su romani koji istovremeno imaju nešto osobeno i nešto zajedničko, pre svega, na planu slobode i načina na koji se ona izneverava ili dostiže. Štaviše, iako u različitim istorijskim kontekstima – postpetoktobarska Srbija i kubansko-bolivijska revolucija – oba romana sadrže poetičke analogije: motiv letećeg zmaja, motiv izdajnika, motiv mučenika, motiv grupe koja se rastura, oba romana su romani akcije u kojima likovi više delaju nego što pripovedaju, i oba su bazirana na određenim istorijskim događajima, uz elemente trilera.

Ono što ih zasigurno razdvaja jesu pripovedačka tehnika i žanrovsko određenje. „Viktorija“ je više roman društva, dok je „Mundo libre“ prvenstveno roman potere, koji integralno postaje roman jednog lika – roman o Če Gevari. Treći roman, koji očekujem da završim tokom sledeće godine, biće tematski drugačiji i mnogo intimniji. Na tragu je tradicije koju baštinimo od Henrija Milera i Filipa Rota, a nisam gubio iz vida ni prvi eksplicitni erotski odjek srpske književnosti, Karadžićevog „Crven Bana“ i predstavlja sliku pojedinca koji je, u začaranom krugu seksualnih i porodičnih odnosa, suprotstavljen samom sebi.