Drugi deo druge knjige „Higijena nesećanja“ iz trilogije Marka Šelića „Malterego“ predstavljen je kikindskoj publici prošlog četvrtka u Narodnoj biblioteci „Jovan Popović“ a o knjizi je pored autora govorio i pisac Srđan Srdić.

On je podsetio da je prvo gostovanje Marka Šelića u Kikindi  bilo na trećem izdanju festivala „Kikinda short“. Nakon toga, sa Marčelom je imao priliku da u Kikindi razgovara o njegovim kolumnama, zatim o knjizi „Napetšou“.

Srdić je naveo da članovi žirija NIN-ove nagrade koji su imali prilike da čitaju 170 romana prethodne godine, teško da su naišli na obimniju knjigu. Njegovo prvo pitanje za Marka Šelića bilo je da li se plašio činjenice da će neko ko ima 18, 19 godina reći da je knjiga preobimna za čitanje.

„U tom smislu jedino razmišljam, kada razmišljam o mlađima od sebe, trudim se da imam priču koja će ih voziti, koja im neće biti dosadna koliko god stranica imala, jer tu nas u stvari hrabre ovi epski fantastičari koji su obimni, a ljudi ih čitaju i nije im problem. To donosi jednu malo onespokobljavajuću misao, da ljudima ipak nije problem broj strana ako ih to poveze. Naravno, zadatak koji se postavlja pred svakoga od nas jeste kako to izvesti a ne zaći u banalnost, ne zaći u spektakl zarad spektakla, kao da vas vabim samo da bi okretali stranice, već da to sadrži neki kriterijum, makar onaj koji si sebi lično zadao, šta je za tebe književnost, šta je za tebe dobra priča. Ako se od toga ne odstupa, a postigne se efekat da to bude iole uzbudljivo to je onda u redu“, smatra Marko Šelić. Kako kaže, nije zabrinut čak ni za sadržaj zato što misli da su danas mladi toliko izloženi svemu da dok god pisac to radi u ime nekih načelno pravih vrednosti, sva sredstva jesu dozvoljena.

„Meni je u stvari najveći kompliment našeg prijatelja Davida Albaharija na korici prvog dela ove trilogije gde on kaže da je ovo priča nakrcana nasiljem koje izražava prezir prema nasilju. U ovom drugom je sva kvaka. Teme kao što je nasilje, traumatsko sećanje, to ne može biti slatka priča, jer je inače promašila temu, mora da stvara nelagodnost u stomaku, ali je vrlo važan motiv, da li si sadista koji uživa u tome da pravi ljudima taj osećaj u stomaku, ili to radiš da bi prikazao užas i osudio ga. Meni je svakako cilj ovo drugo, i dok god u tom ima duše, dok god ti likovi izgledaju živo, dok god bilo ko može da se saživi sa njima, tome ima smisla i onda me to sredstvo ne brine jer ga smatram nužnim. Zato svoju prozu potpisujem imenom i prezimenom, zato što mi je odvratan i ljigav marketinški trik da ja knjige pišem pod nadimkom Marčelo, jer ne mora svaki slušalac moje muzike da čita i moje knjige. Ovo je sporiji put, i moj izdavač nije najsrećniji zbog toga, ali mislim da je poštenije. Drago mi je da se s godinama to i desilo, postoje neki ljudi koji me vole u prozi a uopšte ih ne zanima moja muzika, a neke druge ljude zanima samo muzika, ali ne i proza, ne samo moja, već proza kao takva“, rekao je autor „Higijene nesećanja“.

Njegova ideja vodilja bilo je pitanje šta to savremena književnost može da nauči od savremenih televizijskih serija i obratno, jer i jedno i drugo za cilj ima da nam ispriča dobru priču, a razlikuju se taktika, dinamika pripovedanja, i tu je najveća zanimljivost i zamka celog poduhvata. Ono što ga je zaintrigiralo je činjenica da ljude više obeshrabri knjiga od 800 stranica nego serija od nekoliko sezona. Na konstataciju da se radi o postmodernom delu, politički angažovanom romanu, trileru, fantaziji, hororu, čak kriminalističkom romanu, ali i romanu o sazrevanju i potpuno izgubljenoj generaciji, romanu o popularnoj kulturi i njenom značenju danas, Šelić kaže da nema ništa protiv ljudi koji su zaljubljeni u konkretan žanr i bave se njim. S druge strane, ne može da se otme utisku da su žanrovi sve više stvar 20. veka a da je 21. vek autorske eklektike, jer kako kaže Alan Mur, život nema žanr pa zašto bi onda umetnost bila drugačija.

„Eklektika daje prvo meni izazov da izvedem da svaka scena bude ono što jeste, bilo da se radi o užasu ili nežnosti. Odnos dece i roditelja ovde jeste jedna od centralnih tema, što se nadovezuje na psihološki ključ jer ako imamo posla sa junakom koji je nešto poput rođenog profajlera, čitača ljudi, koji je pre svega psiholog, onda je potpuno prirodan teren da dođemo do psihološkog 'Pričaj nam o svojim roditeljima'. To jeste nevolja sa psihologijom, što je ona užasno nezgodna u svojim tačnim zaključcima nego u svojim greškama, da mi smo ljudi nastali od  nekih drugih ljudi i već tu je problem, vi ste osoba u koju su se slile dve osobe da biste uopšte nastali. To je zeznuta stvar, pa se celog života borite sa mehanizmima, čak i da ste imali najbolje roditelje na svetu, i tu bi se nešto pogrešno napravilo. To je bila igrica, kako rasporediti sve te elemente, sasvim sam sigurna da je to u ovom romanu negde uspelo a negde ne, zato mi je zabavno da ljudi uzmu ključ i shvate onako kako sami to žele“, objasnio je pisac.

Što se tiče političkog konteksta, za njega kao društveno biće sve što je političko ili dnevno političko, nikad nije imalo a priori veze sa politikom. On je to uvek posmatrao kao sociološki fenomen, a politika je ono što se uvek neumesno nakači na priču o tome ko živi pored nas ili šta se u nekom gradu dešava. Po njemu, to je više dijagnoza trenutka, a ne njegov lični zaključak, jer svako od nas o čemu god da počne da priča, razgovor uvek dođe do politike.

„Ovaj roman se tako ponaša. Ovde postoji evidentno zlo koje nije nastalo juče, već je tu zato što nismo bili kadri da se obračunamo na pravi način i do kraja. Otud  i ovaj citat Sime Pandurovića u naslovu 'Higijena nesećanja' se odnosi koliko na Lea, kao glavnog junaka koji u potrazi za osvešćivanjem svog traumatskog potisnutog sećanja, za koje pretpostavlja da je razlog agresivnih misli a onda i agresivnih dela. Sa njega kao pojedinca, tema se širi na kolektivni plan, na kolektivno nesećanje, na kolektivnu sposobnost namere da zaboravimo. Meni je ustvari najilustrativnije šta ja mislim o tome ono što se ogleda u sceni kada Neša Zen, čovek koji sad ima 45 godina i koji je ratni veteran, a da to njegovi najbliži prijatelji ne znaju jer on to kao traumu krije od njih, kaže da umesto da ispunimo onu čuvenu frazu oprostiti, ali ne zaboraviti, mi smo uradili upravo suprotno, mi ništa ne opraštamo, a sve zaboravljamo. Niko od ovih naših bivših jugoslovenskih republika, niko nije nikom ništa oprostio, ali se ponašamo kao da jesmo zaboravili. Mi doduše stalno o tome trubimo. Ali, ako imamo bujanje desničarskih organizacija u svim tim republikama, to psihološki gledano, nije ponašanje ljudi koji su svesni šta im se desilo pre 20 godina i koji se ozbiljno plaše da im se to ne desi ponovo. Mi se ponašamo kao da nas nije strah da nam se to sve desi ponovo, što znači da smo zaboravili, iako o tome pričamo na sva zvona, a od oproštaja nema ništa osim pro forme“, naveo je Šelić.

On je dodao da snimajući emisiju „Perspektiva“ ima priliku da sreće mlade ljude putujući od grada do grada bivših jugoslovenskih republika i da se upozna sa tim kako izgleda njihov život. Tu srednjoškolci imaju priliku da iz sopstvenog grla poruče kako im je odvratno to što su politikantima usta puna omladine, a nisu videli klince godinama niti ih ima u medijskom prostoru, niti ih zanima šta oni misle. Kako kaže, to mu daje dobar uvid u to koje su posledice onoga što se nama desilo, koliko mi zapravo radimo na tome da dođe do oproštaja i pomirenja na stvarnom nivou. Kad izađemo iz domena načelnosti, jako malo može da se uradi.

„U Mostaru postoji ideja od pre deceniju i po o dve škole pod jednim krovom, ne bi li počela da se druže hrvatska i bošnjačka deca. Petnaest godina kasnije, rezultat te ideje, koja u načelu nije loša, je taj da deca idu u školu u dve smene, naravno nacionalno razdvojena. Svi profesori iz jedne smene su iste nacionalnosti kao i deca i postoji sat vremena pauze između da se slučajno ne bi sreli. U Vukovaru postoje srpsko i hrvatsko zabavište koje razdvaja žica. To vam je pomirenje na Balkanu“, naveo je autor.

On dodaje da kada se pojavio „Napetšou“, noseća pesma je bila „Pegla“, koja govori o momku koji je rešio da postane član ultradesničarske organizacije i čini strašnu stvar da bi to postigao. Pegla, odnosno Darko iz pesme koja je napisana 2014. godine ima 17 godina, što znači da se rodio za vreme demokratskih promena, a izrastao je u to šta jeste.

„Sadašnji trenutak i režim je samo način da izbije na površinu ono što je dugo tinjalo u ljudima. Ljudi koji su ljigavci konačno imaju priliku da napokon naplate svoju ljigavost. Čuo sam basnu o orlu koji ponosno leti i bira gde će da sleti, vidi jedan usamljen vrh i sleti tu ponosan što to samo on može. Okrene glavu i vidi puža golaća i pita ga kako to da je dospeo dotle na šta mu puž odgovara: 'Pa, ljigav sam!'. Mi smo u trenutku u kom su ljudi umorni od smisla jer ih smisao nije odveo nigde, pa hajde da uzmemo najbesmislenije što može i onda dobiješ ovo što imamo“, objasnio je Šelić.

Dešavalo mu se da sa 35 godina ima momenat da su neki ljudi koji su mu vršnjaci odrasli uz njegovu muziku, u međuvremenu prestali da ga prate. A kako kaže, kad imaš 35 malo je uvrnutije da te pre slušaju oni sa 18 nego oni koji su ti vršnjaci. Ono što njega najviše tišti je što ti ljudi nikad ne ispričaju kako su odrasli uz njegovu muziku i sada otkrili Nikolu Vranjkovića, Bjesove ili Radio head, već Karleušu, Cecu ili Jalu brata.

„Onda ti se sve obesmisli i pitaš se čemu onda ovo sve. Umesto da neko otkrije autore zbog kojih si takav autor kakav jesi danas, šta si čitao, šta si slušao, pa neće više da čitaju i slušaju tebe nego ono šta je tebe izgradilo. Bojim se da to sve potpada pod ovu dijagnozu umor od smisla, kao ne želimo da nam neko priča nešto pametno ili bilo šta što ima poentu. Mozak se stavlja na pašu i gotova stvar. Naravno da je to poražavujuće, nove generacije moraju da imaju svoje glasnogovornike i ovo jesu njihovi glasnogovornici. To je ono što mi prvo moramo da priznamo jer tu nikakva negiranja neće pomoći, to je tako. Nemamo sada nijednog afirmisanog autora, koji ima 21, 23, 25 a da radi nešto što bismo podveli pod angažovanu umetnost ili da to ima nekakav stav“, bio je iskren Marčelo.

On je podsetio da smo prošle godine bili na ulicama, bili su protesti, pisalo se o tome na društvenim mrežama, a da od mnogo glumaca, glumica, pevačica i pevača mlađe generacije, nijednog nije video da se usudio da sopstvenu generaciju pozove na proteste ili da makar mućnu svojim glavama.

„Ako to znamo, onda ne možemo da tvrdimo da ta muzika nije njihov generacijski glas, koji ima veze i sa planetom zemljom, a ne samo sa nama ovde, to je konzumerizam. Mislim da ćemo mi na kraju da pobedimo, ali na potpuno uvrnut način. Sve te poruke mira će da pobede, ali ne zato što će klinci da prime te poruke, već zato što će da ih bude baš briga za sve, pa i da nekog mrze i tuku. Neće imati problema sa Hrvatima, Bošnjacima ili gejevima jer će ih biti baš briga, kao neka vrsta konzumerističke hipi komune. Bilo bi mi draže da se do toga došlo tako što su se shvatile poente, ali bože moj, samo neka je mira“, zaključio je na kraju Marko Šelić.

Kakav je vaš stav prema Kikindi, budući da imate razloga da pomislite da niste dobrodošli u ovaj grad, iako moram reći da se veliki broj Kikinđana ne bi složio s tim?

Nevolja s  tim je pitanjem to što ljudi uvek refleksno kažu da je to predivno mesto, u kom god da su gradu, pa im niko ne veruje. Ali, živa je istina da se ja u Kikindi nikad nisam proveo loše i vrlo rado se vraćam. Najgora stvar koja može mene ovde da zadesi je kiša i ništa strašnije od toga, a uprkos kiši ljudi su u biblioteci, tako da se stvarno vrlo rado vraćam. Srđan Srdić je moj dobar drugar i sjajan pisac kog izuzetno cenim. Ova književna druženja su mi dodatno draga jer ih upravo on vodi.

Ono što je zajedničko vašim dvema profesijama, ali i profesiji novinara je to da imamo cilj da ukazujemo na loše pojave u ovom društvu i državi, da upiremo prst u one koji imaju vlast i moć da čine stvari koje bi u svakom normalnom društvu bile nedopustive. Uprkos našoj kritici i dokazima koje iznosimo protiv njih, akteri takvih događaja nastavljaju da krše zakon i etiku, pa da li mislite da naša borba ima smisla, koliko će trajati i hoće li nešto promeniti?

Znate kako kaže Jovo Bakić, mora se protestovati, i ja mu verujem. Koliko god to delovalo uzaludno u ovom sadašnjem trenutku, šta je alternativa tome, da dignemo ruke ili da sedimo skrštenih ruku i da gledamo? Može se dogoditi da izgleda da je ta borba jalova, i danas zaista tako izgleda na svakom koraku, može se desiti da ponekad u toj borbi budemo iskorišćeni, može se desiti čak da osetimo sram što smo nasankani na ove ili one načine, ali rekoh skoro u intervjuu za NIN, jedino sramotnije bih se osećao da sam sedeo skrštenih ruku. Ako ljudi poput Koraksa u njegovim godinama smatraju da se nešto mora činiti, onda stvarno svi mi mlađi od Koraksa nemamo nikakvo pravo da se ušuškamo u svoje depresije. Ušuškati se u depresiju, to je u stvari glavna nevolja sa depresijom, ona ti nudi jednu vrstu bizarnog komfora gde ti prosto sediš i kažeš kako ne možeš ništa. Neću reći da će sve to narod pozlatiti, jer ovaj narod nikad ništa nikome ne pozlati, ali ja verujem u nešto drugo, u prostu logiku. Svako bure se na kraju prepuni i pukne, a onda ćemo znati ko je bio na kojoj strani. Zvuči skoro kao neka religiozna misao, ali ima više veze sa logikom nego sa pobožnošću bilo koje vrste.

Autor: Mirna Laković
Izvor: Kikindske novine