Vidojkovićev izdavač Laguna je u srijedu 18. marta objavila novu knjigu „Priče s dijagnozom“ – 10. jubilarno izdanje poznatog srpskog autora, objavljeno 15 godina nakon prve objavljene priče.

- U „Pričama s dijagnozom“ nalazi se dvadeset šest jezgrovito ispripovijedanih i tematski raznovrsnih proznih dijela. U njima ćete naići na: Vanzemaljce, čudovišta iz mraka, ostrašćene navijače iz fotelje, pravog-pravcatog inkvizitora, na pobunjene električne uređaje, iskompleksirane voajere, minijaturni polni organ, romantični abortus i na oružani ustanak protiv pasa lutalica. To je i dalje samo mali dio Vidojkovićevog pripovjedačkog mikrosvijeta. Iz priče u priču, autor precizno prikazuje naše živote, zapletima, preokretima, uzdižući iz ponora neprijatne društvene stvarnosti prepoznatljivim humorom, koji u ovoj knjizi postaje urnebesan – kaže se u zvaničnoj recenziji koju potpisuje Igor Marojević.

Vidojković je za Kliker između ostalog govorio o stečenoj mudrosti, novom romanu, pank muzici, književnoj sceni regiona…

Kliker: „Priče s dijagnozom“ su Vaše jubilarno 10. izdanje, objavljeno 15 godina nakon Vaše prve objavljene priče. Da li je prošlo vrijeme kada su Vas nazivali mladim piscem i koliko se sada osjećate zrelijim ili mudrijim?

Marko Vidojković: Ovde nikada nisi dovoljno mator da bi prestali da te zovu mladim piscem ili „nestašnim momkom“ domaće književnosti. Na kraju, umreš sa osamdeset godina, a svi zatečeni: Kako je umro tako mlad. Paradoksalno je sledeće: Ove priče, kao i priče iz prethodne zbirke „Bog ti pomogo“, pisane su na prelomu između prošlog i ovog milenijuma. Bili su to praktično moji prvi književni radovi. I tada, na samom početku moje književne karijere, a i danas, ima zagriženih fanova mojih priča, onih koji misle da romane nije trebalo ni da pišem i koji me kunu što imam samo dve zbirke, a čak osam romana. No, ono što je najbitnije je ta književna „mudrost“ koju sam stekao godinama i koja je stvorila ove priče onakvim kakve su danas. Ostali su isti zapleti, likovi, opisi i dijalozi, ali su prošli kroz mašinu za kračenje i bogaćenje teksta kojom je upravljao petanest godina iskusniji pisac. Tako je ispalo da ove priče ne pripadaju ni onom vremenu kada su pisane, ali ni ovom, kada je na njima rađeno. Ovu knjigu čitao sam čitavih pet puta i posle lekture i nakon korekture, i svaki put sam bio sve zadovoljniji. S romanima je drugačije, čovek čita, pa se smori posle sedmog puta. Kad knjiga izađe, pun mu je kurac i romana i svega. Ova knjiga definitivno neće me odrediti starijim i mudrijim, ona će samo pružiti trenutke uživanja ljubiteljima mojih priča.

Kliker: U zvaničnoj recenziji Lagune iako smo vidjeli da će se u knjizi naći 26 tematski raznovrsnih priča, da li postoji nešto što je za sve njih zajedničko?

Pošto me država i masmediji uglavnom ignorišu, sve što mi je ostalo su moj fejsbuk profil i fejsbuk pejdž, kao i intervjui koje dajem različitim portalimaMarko Vidojković: To je ta nedefinisana dijagnoza, koja stoji i u naslovu. Ljudi čitaju, pa me pitaju na čemu sam bio kad sam ih pisao. A ja sam ih pisao potpuno strejt, no to ne isključuje da sam u trenutku pisanja posedovao i neku „dijagnozu“. Kad kažem dijagnoza, mislim na šifre koje počinju slovom F. Čovečanstvo je uređeno tako da je svaki oblik ponašanja koji nije u skladu s ustanovljenim robovlasničkim pravilima modernog društva, obeležen dijagnozom. Svaki osećaj nespokoja etiketiran je kao neuroza. Svaka preterana briga označava se kao anksioznost. A vremena su takva da ono što je u društvu propisano kao „normalno“ zapravo stoji potpuno naopako u odnosu na ono što je odista ljudski. Trudio sam se da priče budu raznovrsne, ali pošto volim da dajem omaže sopstvenim delima, čitalac će u jednoj priči na potpuno neočekivanom mestu naići na detalj iz neke druge priče. Na taj način, kao i pažljivo odabranim redosledom priča, dobija se celina od dvadeset šest naizgled potpuno različitih delova. Dobra zbirka priča je kao dobar koncert. Kad je raspored pesama na koncertu dobar, onda se koncert može pretvoriti u savršenstvo. Zato na kraju ove zbirke, posle dvadeset četiri priče, idu još dve, „na bis“.

Kliker: U odlomku iz knjige, u priči „Oslobođena teritorija“ govori se o penzionerima koji nakon višegodišnjeg nerazumijevanja novog vremena „uzimaju pravdu u sopstvene ruke“. Koliko je stanje svijesti i društva opisano u priči slično stvarnom društvenom kontekstu u današnjoj Srbiji?

Marko Vidojković: Ta priča pisana je 2001, dok je još bilo živih partizana, pa i drugih učesnika Drugog svetskog rata. I radnja je smeštena u 2001. Bilo mi je zanimljivo da zamislim kako ti, već otpisani ljudi, reaguju na novo vreme. Oni intuitivno osećaju da treba da se diže ustanak, pa ga, za početak, dižu protiv pasa lutalica. Znamo svi da je ustanak otišao s ustanicima. Oni su bili odveć stari i da bi sačuvali SFRJ. Bilo im je jasno da generacija njihovih potomaka nije kadra da nastavi dela proistekla iz revolucija i NOR. Ideja Jugoslavije umrla je zajedno s onima koji su je i pravili. U današnjoj Srbiji nema više ni partizana ni četnika, ima samo Srba koji se svađaju oko partizana i četnika. Lakše je napušavati se oko Draže Mihajlovića nego skupiti muda pa pogledati u sopstevnu budućnost, to jest u odsustvo budućnosti, na ovakvoj kolektivnoj stazi. Danas čak i oni koji imaju sva prava da dižu revoluciju, a to su mladi, u Srbiji ćute. Sve se pretvorilo u mrvice koje vlast baca u blato, a građani se halapljivo bore među sobom, ne bi li se, dok tonu u to isto blato, dočepali mrvica. A oni koji žele nešto da menjaju, oni koji bi da se bore protiv vlasti, u najvećoj su zabludi. Oni su pristali na najgluplju od svih igara: Vučić je diktator, a mi smo protiv njega. Nije on nikakav diktator, i on, kao i svi pre njega, samo su obični izvođači radova finansijskih velesila, zamenljivi šrafovi u mašinerijama za pozajmljivanje novca kvazidržavama, saučesnici u stvaranju dugova koje je nemoguće vratiti. Zato se protesti protiv Vučića i završavaju kilavo, zato što svi, duboko u sebi, znamo da ujediniti se u mržnji prema vlasti nije dovoljno. Treba se ujediniti u novoj, zdravoj ideji. Ta ideja mora biti socijalistička, ali stranke koje su bile stožeri izopačenog nacionalsocijalizma devedesetih obezbedile su to da bilo kakve leve ideje u Srbiji ostanu duboko zakopane.

Kliker: U Vašem prvom romanu iz 2001. godine ste opisali odrastanje šesnaestogodišnjeg pankera. Da li mislite da je odrastanje današnjih pankera drugačije, ili je pank pokret i dalje nešto što se odupire savremenim tokovima svijeta?

Marko Vidojković: Koliko vidim, pankeri po belom svetu aktivno protestuju protiv sistema. Grupe mladih pankera po zapadnoj Evropi predvode lokalne pobune protiv imperijalizma i kapitalističkog ugnjetavanja. Problem sa pankerima je u tome što se deklarišu kao anarhisti, te se samim tim zaleću u nevidljivi zid. Dan ili dva paljenja automobila po Frankfurtu ništa neće promeniti. Treba biti mudar, proučiti protivnika, priznati sebi da je protivnik izuzetno jak, da protivnik suvereno manipuliše masama, da mase nisu spremne niti sposobne za promene i da borbu treba planirati u skladu s okolnostima. Ne treba biti glup. Treba se buniti, treba lajati, treba na svakom koraku podsećati u kakvim se govnima nalazimo, ali ne treba se ložiti da ćemo sutra da dignemo revoluciju i da ćemo srušiti kapitalizam, odnosno „novi svetski poredak“ preko noći. Ne zove se taj poredak džabe „novi“. On je u zamahu. Isti taj poredak poseduje privatne vojske, isti taj poredak poseduje dronove, koji bi svakoga ko bi se odlučio na bilo kakvu oštriju borbu, spržili sa zemljom bez milosti. Isti taj poredak izaziva krvoproliće na Bliskom istoku. Isti taj poredak kontroliše tehnologiju, novac i oružje. A mi ne kontrolišemo ni sami sebe. Čovek je globalnu situaciju prinuđen da gleda iz ugla svog vremenski skučenog boravka na ovom svetu. Teško je sebi priznati da si se možda našao na pragu novog srednjeg veka i da će možda generacije morati da se smenjuju nekoliko vekova, ne bi li došlo do renesanse. No da se s renesanse vratim na pank. Ako pank posmatramo kao muziku, složićemo se da je to danas muzika staraca. Gledam svoje omiljene bendove, to su sve same čiče, a i ja sam, u krajnjoj liniji. Samo nas je pank očuvao da, iako smo čiče, delujemo kao klinci.

Kliker: Šta mislite o trenutnoj književnoj sceni u regionu i da li je, prema vašem mišljenju, ona u zaostatku za onom koja je postojala za vrijeme SFRJ?

Marko Vidojković: Jasno je da na prostorima bivše Jugoslavije postoje jaki književnici, književnici koji dopiru do čitalaca iz drugih bivših jugoslovenskih republika. To je baš lepo, kad ti se javljaju čitaoci iz Crne Gore, Makedonije, BiH, Hrvatske ili Slovenije. Imao sam tu sreću da mi se to dešavalo, a dešava se i nadalje. Ima hrvatskih kolega za kojima je srpska čitalačka publika naprosto luda. Ono što ne valja u svemu tome je senka jugonostalgije koja se valja iza svog tog našeg komšijskog pisanja i čitanja. To je kao kada se zemlje Jugosfere na Evroviziji međusobno časte glasovima. Mi najviše volimo kada iz komšiluka stigne nešto što prija, volimo to mnogo više nego kad nam isto to stigne sa drugog kontinenta. Ono tržište ne može da se ponovi, isto kao što ni ona zemlja ne može da se ponovi. Tada su se Jugosloveni iskreno ložili sami na sebe, knjige, filmovi i muzika su se u bujicama izlivali po celoj zemlji, a danas je moda čitanja pisaca iz bivše Jugoslavije kao neki produženi nekrolog nečemu čega više odavno nema. Jugoslavija nas uporno sprečava da napredujemo. Toliko Jugoslavije u podsvesti nije zdravo. Stoga, prihvatajući činjenicu da sam pisac koji je rođen, piše i obavljuje u Beogradu, mirim se s tim da je moja čitalačka publika prevashodno ona iz Beograda, Vojvodine, Srbije, ima ih, prirodno, dosta i iz Republike Srpske, a sve ostalo je prijatno iznenađenje za mene. Ja ne razmišljam o drugim narodima dok stvaram, štaviše, ne razmišljam ni o svom narodu. Ja ni ne znam koji je to moj narod, pošto sam po majci Makedonac, a, eto, uopšte ne mogu da se uživim u to da je čitava moja jedna polovina genetski odatle. Dok pišem, razmišljam samo o tome da to što pišem što bolje zvuči. Siguran sam da tako razmišljaju i sve moje kolege iz bivše Jugoslavije, siguran sam da tako razmišljaju i svi pisci sveta. Ali njih ne jebe Jugoslavija, a nas jebe, i to svaku bivšu republiku na poseban način. Opet, da je Jugoslavija ostala cela, da nisam imao Miloševića deset godina na grbači, da nisam izbegavao vojsku i gotovo odustao od fakulteta, ponesen studentskim demonstracijama iz 1996-1997, gotovo se sigurno nikad ne bih bavio pisanjem. Dakle, pošto sam prililčno profitirao na raspadu Jugoslavije, upravo dolazim do zaključka da je sve ovo što sam u ovom odgovoru izneo, dobrim delom sranje. A to je zato što i mene jebe Jugoslavija, dozvoljavam joj da u nekim trenucima bude bitnija od mog života.

Kliker: Osim pisanjem, bavite se i muzikom. Da li su to umjetnosti koje Vama predstavljaju dva potpuno različita svijeta, ili se one u Vašem stvaralaštvu prožimaju? Koliko je rokenrol blizak angažovanoj književnosti?

Marko Vidojković: Muzikom sam počeo da se bavim sa 14 godina, a pisanjem sa 24. Muziku slušam od kada znam za sebe, a knjige čitam otkako sam naučio sva slova, sa pet godina. Muzika, dakle, ima određenu prednost u mom životu. Ipak, već sam, u jeku popularnosti „Kandži“ i „Crvenkapa“, upao u zamku da nastupam s bendom, serem o muzici, a zapravo, pre svega, nastupam kao književnik i medijski pljuvač. Kad me neko bude intervjuisao zbog muzike, onda ću pričati o muzici. Ali, pošto je to nemoguće, muzikom se danas bavim krišom, iz čiste ljubavi prema njoj, dobro pazeći da mojom već neukusno prepoznatljivom glavudžom ne kvarim muzičke projekte na kojima radim. Užasno je to kad neko dođe da gleda tvoj bend, opterećen činjenicom da tu svira ili peva onaj što sere po Vučiću ili koji je napisao ovu ili onu knjigu. Muzika je najdivnija od svih umetnosti i ja je obožavam patološki. I pored hiperprodukcije i opšte dostupnosti kompresovanih muzičkih formata, koje su u velikoj meri obezvredile svaki novi album koji se pojavi, ja se, makar na par nedelja, izložim na nova izdanja, kao i kad sam bio klinac. Sebi dozvoljavam i da stvaram muziku, međutim, sebi ne dozvoljavam da onim što sam od sebe napravio štetim muzici koju stvaram.

Kliker: Jedna od tema u Vašem romanu iz 2014. godine, „Urednik“, je i novinarstvo. Šta mislite o današnjem novinarstvu u regionu i svijetu?

Marko Vidojković: Novinarstvo je, izbijanjem svetske ekonomske krize, odnosno razobličavanjem prave slike današnjeg globalnog poretka, prestalo da postoji, ili je, zapravo, nastavilo da postoji, ali u novom ruhu: urednici i novinari u „masmedijima“ (TV, radio, štampa) vojnici su svojih gazda. Te gazde od njih traže profit, do koga se danas može doći samo potpunim približavanjem svetu lažnog glamura, odnosno totalnog treša. Ukoliko ne traže profit, gazde traže da njihovi mediji „spinuju“. Gazde zahtevaju od svojih novinara da fabrikuju priče, kako bi skretali pažnju javnosti sa onoga što je zaista bitno. Laganje je u takvom novinarstvu sasvim normalna pojava. Istraživačko novinarstvo je, u takvim uslovima rada, potpuno nenormalna pojava. Nikome ne trebaju novinarska njuškala, koja raskrinkavaju političare i bogataše, osim ako ih nisu unajmili konkurentski političari i bogataši, da naude konkurenciji. Mediji, dakle, nisu sredstvo informisanja, već sredstvo propagande, i to u najgebelsovskijem smislu. I ovde imamo jedan paradoks: masovna dostupnost brzog interneta, kao izvora svih mogućih (kako tačnih, tako i pogrešnih) informacija, oduzela je medijima publiku željnu informacija, a s druge strane, svetu je internet ostao jedini kanal koliko-toliko istinitog informisanja i slobodnog govora i razmene informacija. Najveće stvari za novinarstvo u 21. veku učinili su Vikiliks i Snouden, dakle, kradljivci poverljive pošte visokih diplomata. Oni su potpuno ogolili ono što smo svi znali, a to je da je svetska diplomatija, kao i kompletno međunarodno pravo najobičnija farsa, u kojoj važi samo jedno pravilo: onaj koji je jači, jebe slabijeg od sebe. I šta se desilo posle tog saznanja? Da li je neko podigao ustanak protiv tog sveopšteg licemerja? Nije. Zašto nije? Zato što većina stanovništva na planeti pristaje da igra igru „velikih“. Lakše je izabrati stranu za koju ćeš da navijaš u Ukrajini, nego reći da u međusobnoj borbi imperijalista nema pravih i krivih. Ne mogu da se ložim na ruske bombardere koji lete pored Škotske, ne mogu da se ložim na ruske ratne brodove koji vršljaju oko sirijskih obala, a od američkih aviona i brodova bilo gde odavno mi je muka. Novinarstvo je glavni saučesnik u ugnejtavanju nedužnih građana, a internet je zamka, u koju smo svi upali, a koju sutra može da isključi isti onaj koji ga je uključio. A uveliko ga koristi da bi pratio svaki naš korak. I šta sad?

Kliker: Poznati ste kao neko ko često kritikuje opšte stanje društva u kojem živite. Da li postoji nešto dobro što volite da izdvojite?

Marko Vidojković: Ne. Sve što mi se učini da je dobro, ispostavi se da je, zapravo, tužno. Ne smemo praviti nepostojeći balans, ne smemo tražiti kvalitet tamo gde ga nema i ne smemo opravdavati one koji nas ugnjetavaju. Makar smo toliko dužni sebi, a mi koji igramo ulogu javnih ličnosti imamo još veću odgovornost, radi svih koji nas slušaju, gledaju i čitaju. Od govneta ne može da se napravi pita, a većeg govneta od današnje civilizacije nikada nije bilo. Mogli bismo možda da se, na neki perverzan način, osetimo počastvovani što živimo u ovako ekstremnom vremenu, ali svako vreme u kome su ljudi živeli bilo je neko novo, ekstremno vreme i, siguran sam da su se i u doba kada je kuga kosila evropsko stanovništvo, neki osećali počastvovanim što prisustvuju tako kataklizmičnim događajima. Kataklizmični događaj kome danas prisustvujemo jeste planeta na kojoj ljudskih bića ima, primera radi, četrnaest puta više nego domaćih mačaka. Imajte na umu da ljudi rado ubijaju cele okote mačića, proglašavajući ih za višak, a oni bi samo lovili miševe, mjaukali, grebali nameštaj i vrzmali nam se oko nogu, u znak prijateljstva. A šta mi radimo? Devedeset posto globalne populacije živi u permanentnom strahu, životi su im potpuni košmar, a, vala i onih preostalih deset posto deli sa nama taj pakao, iako se, zbog love koju su sebi natrpali u dupeta, tripuju da im je bolje nego ostalima. Zatrovani smo sa svih strana, ne samo otrovnom hranom, prljavom vodom, „začinjenim“ vakcinama, aluminijumom kojim nas prskaju s neba i osiromašenim uranijumom kojim su nas bombardovali. Sama činjenica da nas sedam milijardi proizvodimo gomilu đubreta, dovoljna je da se ne čudimo kad budemo istim tim đubretom zatrpani, bez obzira na to da li se ono javlja kao plastična ambalaža, izduvni gasovi ili vruć povetarac koji na ulice izduvavaju naši klima-uređaja, kako bi nam na gajbi bilo 20 stepeni, dok je napolju 35. I onda, na sve to, rokne zemljotres, pljusne cunami i razjebe nuklearku u Japanu, koja naredne četiri godine uporno ispušta radioaktivnu vodurinu u Pacifik i nema nameru da prestane. Ne trebaju nama ni NATO, ni iluminati, da bismo osećali da su nam jaja u procepu. Dovoljno smo gadni sami po sebi. Nije ni čudo što svako malo dobijamo želju da se međusobno potamanimo. I ja sad treba da tražim nešto lepo u takvoj civilizaciji nepopravljivih divljaka s „pametnim“ telefonima u džepovima. Lepe pojave u našim životima obično se kriju u osmesima naših ukućana i to bi otprilike bilo to.

Kliker: Dio ste generacije pisaca koja je imala „sreću“ da preživi tranziciju u internet doba. Da li je, i na koji način, to uticalo na Vaše stvaralaštvo?

Marko Vidojković: Ja čak nisam morao ni da preživljavam tranziciju, Ja sam počeo da pišem u internet doba. Sve što sam objavio, napisao sam na kompjuteru. Nije mi jasno kad slušam romantične epopeje o pisanju na pisaćoj mašini ili, još gore, olovkom. To je neverovatno mučenje za pisca. Tehnološki napredak nam je doneo procesore teksta u kojima možemo smesta da izbrišemo ono što ne valja, oni nam pomažu da, kao od šale, čitave pasuse i poglavlja premeštamo s jednog mesta na drugo. To je takvo olakšanje za onoga ko piše da je potpuno nerazumno opirati mu se. S takvim tehničkim olakšanjima. pisac je prvi put u istoriji dobio priliku da uleti dublje u svoju podsvest, da se jače uživi u scenu koju piše, rasterećen odsustvom korektora i gumice za brisanje. Što manje fizičkog rada odvojiš na kucanje, to ćeš se jače udubiti u stvaranje svog dela. To je jedan potpuno novi nivo pisanja i nije mi ni padalo na pamet da se ovim bavim sve dok se za to nisu stvorili adekvatni tehnološki uslovi. Imam i tu sreću da pišem u prelomno doba, kada se knjige još uvek čitaju, a utisci se dele preko interneta. Kako li je bilo piscima u prethodnim vekovima, koji su se prvo patili da napišu nešto valjano, a zatim se borili da to stigne do čitalaca, a onda izvršavali samoubistva, jer nisu nikada dobili reakcije o kojima su mogli samo da maštaju. Svaka njima čast. Siguran sam da bi dupe dali da su čitateljke mogle da im pišu mejlove, ili još luđe, da čuvaju hiljade svojih čitalaca među prijateljima ili fanovima na nekoj društvenoj mreži. Za kraj, ključna prednost interneta: pošto me država i masmediji uglavnom ignorišu, sve što mi je ostalo su moj fejsbuk profil i fejsbuk pejdž, kao i intervjui koje dajem različitim portalima. Pošto na fejsbuku imam dosta pratilaca koji vole moje kenjanje po sistemu, ali se još uvek nisu odlučili da pročitaju neku moju knjigu, uporno radim na tome da ih nateram da se zapitaju: „Čekaj, a šta je ovaj to napisao?“. Kad se to desi, kad zahvaljujući svom lajanju nekog navučem na svoje knjige, to je pun pogodak. To je slatka pobeda protiv sistema.

Novu knjigu Marka Vidojkovića možete kupiti u svim bolje opremljenijim knjižarama i direktno na sajtu Lagune.

Autor: Balša Poček
Izvor: kliker.tv