Marko Vidojković za B92: „Jugoslavija nikada nije bila idealna“
„Trideset minuta kasnije bio sam skoro sasvim trezan, delom zbog vitamina C, delom zbog protoka vremena, ali najviše zbog onoga što sam na internetu saznao o Jugoslaviji, koja ne samo da ovde nije postojala još od 1991., ne samo što se raspala u krvavom ratu, ne samo što su na njenom mestu nastale nazovidržave kojima su u ovom trenutku upravljali kriminalci pod kontrolom belosvetskih bankarskih i korporativnih zločinaca, već su se svi odreda po Jugoslaviji poseravali kao po najvećem zlu koje im se ikada dogodilo. Prekopavao sam po prošlosti, pokušavao da pronađem uzrok rata, i ono što je upadalo u oči jeste podatak da su najodgovorniji za propast Jugoslavije bili Novi narodni heroji. Avionska nesreća iz 1989. u ovom univerzumu nije se dogodila...“
Ta avionska nesreća momenat je od koga nastaju dva paralelna univerzuma. Jedan naučno i tehnički potpuno savremen, uređen, bogat i stabilan svet SFR Jugoslavije, najbolje zemlje na svetu, u kojoj svi 2017. godine imaju besplatno zdravstvo i školovanje i uživaju u najsavremenijim dostignućima 21. veka. I drugi - onaj potpuno suprotan svemu tome.
Oba sveta čine mesto radnje poslednjeg romana Marka Vidojkovića „E baš vam hvala“, u izdanju Lagune, koji već dva meseca ne silazi sa vrha top-lista najčitanijih izdanja domaćih knjižara.
Uzbudljiva priča o jugoslovenskom Foksu Molderu, agentu Trinaestog odeljenja Saveznog SUP-a Mirku Šipci, svoju beogradsku promociju imala je na nekadašnji Dan republike 29. novembra.
Oba sveta čine mesto radnje poslednjeg romana Marka Vidojkovića „E baš vam hvala“, u izdanju Lagune, koji već dva meseca ne silazi sa vrha top-lista najčitanijih izdanja domaćih knjižara.
Uzbudljiva priča o jugoslovenskom Foksu Molderu, agentu Trinaestog odeljenja Saveznog SUP-a Mirku Šipci, svoju beogradsku promociju imala je na nekadašnji Dan republike 29. novembra.
Kako komentarišeš promociju romana? Događaj je bio je prilično posećen.
„Urednica 'Kandži' pokojna Tanja Petrović (nekadašnja urednica izdavačke kuće Samizdat B92, prim. aut.), moja velika prijateljica, upozorila me još kada je ta knjiga izašla: 'Nemoj da se hvališeš! Čak i ako je istina!' Ljudi koji su bili pozadi i videli one koji su ostali napolju prebrojali su čitavih 500 ljudi. Znači da je to bila ubedljivo najposećenija književna promocija, ne u novijoj srpskoj istoriji, nego svih vremena. Skupili su se ljudi koji poštuju moj književni rad, ljudi koji vole Jugoslaviju i ljudi koji vole moj kritički rad, moj novinarski rad... To je bila savršena književna oluja, taj 29. novembar. Sve knjige koje smo doneli su rasprodate. Samo potpisivanje knjiga je trajalo sat i po. Jedino što mogu je da budem presrećan zbog toga“, počinje Vidojković svoj razgovor za B92.
Jugoslavije nema više od četvrt veka, a ti si je u romanu ponovo stvorio. To je, naizgled, najnaprednija zemlja na svetu, koja 2017. poseduje sva znanja i svu moguću najsavremeniju tehnologiju.
„Tema knjige je susret jednog idealnog ili idealizovanog sistema, društva kakvo je jugoslovensko, i ovoga sad, odnosno onoga što je ostalo od Jugoslavije. Dugo sam pokušavao da smestim radnju knjige u pravu Jugoslaviju, u prošlost, u osamdesete, međutim, imao sam problem u nalaženju nekog njenog idealnog perioda, jer ona, koliko god bila dobra, nikada zapravo nije bila idealna. Zamisli da te uče kako ti je zemlja idealna 13 godina i onda se sve to idealno raspadne. To se upravo desilo mojoj generaciji. Želeo sam te dve krajnosti da suočim u ovoj knjizi. Ta ideja je stara devet godina, volim da koketiram sa naučnom fantastikom i sa hororom, a opet nastojim da budem realističan i ubedljiv tokom pisanja. Ovde je to bio naročito težak zadatak, jer kad je sve izmaštano, onda je izazov biti ubedljiv, a izazov je utoliko veći ako pišeš iz prvog lica. Naročito ako pričaš iz ugla pandura iz Saveznog SUP-a, paralelne Jugoslavije 2017. Bilo je pravo maltretiranje iznova ulaziti u tu glavu.“
Možemo li onda da kažemo da je ta idealna Jugoslavija ona o kojoj neki ljudi govore kada preteruju u idealizovanju Titove Jugoslavije?
„Nema idealne Jugoslavije. Ni u mojoj knjizi ona nije idealna. Ona je superiorna država, tehnološki je napredna, ima jaku vojsku... Ali to je država u kojoj su Hrvati izbačeni iz saveznih organa, koji su u toj 'mojoj' Jugoslaviji sada glavni, za razliku od republičkih organa, kako je to bilo do '89. U mnogim svojim segmentima, ponavljam, Jugoslavija nikada nije bila idealna.“
„Urednica 'Kandži' pokojna Tanja Petrović (nekadašnja urednica izdavačke kuće Samizdat B92, prim. aut.), moja velika prijateljica, upozorila me još kada je ta knjiga izašla: 'Nemoj da se hvališeš! Čak i ako je istina!' Ljudi koji su bili pozadi i videli one koji su ostali napolju prebrojali su čitavih 500 ljudi. Znači da je to bila ubedljivo najposećenija književna promocija, ne u novijoj srpskoj istoriji, nego svih vremena. Skupili su se ljudi koji poštuju moj književni rad, ljudi koji vole Jugoslaviju i ljudi koji vole moj kritički rad, moj novinarski rad... To je bila savršena književna oluja, taj 29. novembar. Sve knjige koje smo doneli su rasprodate. Samo potpisivanje knjiga je trajalo sat i po. Jedino što mogu je da budem presrećan zbog toga“, počinje Vidojković svoj razgovor za B92.
Jugoslavije nema više od četvrt veka, a ti si je u romanu ponovo stvorio. To je, naizgled, najnaprednija zemlja na svetu, koja 2017. poseduje sva znanja i svu moguću najsavremeniju tehnologiju.
„Tema knjige je susret jednog idealnog ili idealizovanog sistema, društva kakvo je jugoslovensko, i ovoga sad, odnosno onoga što je ostalo od Jugoslavije. Dugo sam pokušavao da smestim radnju knjige u pravu Jugoslaviju, u prošlost, u osamdesete, međutim, imao sam problem u nalaženju nekog njenog idealnog perioda, jer ona, koliko god bila dobra, nikada zapravo nije bila idealna. Zamisli da te uče kako ti je zemlja idealna 13 godina i onda se sve to idealno raspadne. To se upravo desilo mojoj generaciji. Želeo sam te dve krajnosti da suočim u ovoj knjizi. Ta ideja je stara devet godina, volim da koketiram sa naučnom fantastikom i sa hororom, a opet nastojim da budem realističan i ubedljiv tokom pisanja. Ovde je to bio naročito težak zadatak, jer kad je sve izmaštano, onda je izazov biti ubedljiv, a izazov je utoliko veći ako pišeš iz prvog lica. Naročito ako pričaš iz ugla pandura iz Saveznog SUP-a, paralelne Jugoslavije 2017. Bilo je pravo maltretiranje iznova ulaziti u tu glavu.“
Možemo li onda da kažemo da je ta idealna Jugoslavija ona o kojoj neki ljudi govore kada preteruju u idealizovanju Titove Jugoslavije?
„Nema idealne Jugoslavije. Ni u mojoj knjizi ona nije idealna. Ona je superiorna država, tehnološki je napredna, ima jaku vojsku... Ali to je država u kojoj su Hrvati izbačeni iz saveznih organa, koji su u toj 'mojoj' Jugoslaviji sada glavni, za razliku od republičkih organa, kako je to bilo do '89. U mnogim svojim segmentima, ponavljam, Jugoslavija nikada nije bila idealna.“
Ali se, ipak, ne može poreći da je prava Jugoslavija imala neka dostignuća.
„Ona se razvijala, ona se gradila, ona je bila tehnološki razvijena, u njoj je vladala fenomenalna kulturno-umetnička scena. Neverovatni filmovi, neverovatna muzika, neverovatna književna dela su stvarali Jugosloveni. Naravno, to je između ostalog rezultat toga što, ipak, imaš jednu sigurnu državu u kojoj živi 24 miliona ljudi. Sve je bilo daleko normalnije. Sad, kad se to rasturilo na ove, nazovi-države, a u jednoj od njih i mi živimo, ne možemo da očekujemo da bilo koja od njih ponaosob bude tako napredna kao što bi bila cela Jugoslavija. Idealna Jugoslavija bi, po mom mišljenju, bila demokratska, građanska, federacija jugoslovenskih naroda. Ono u šta se ona nije pretvorila. Ono čemu je težio Ante Marković, čemu je težio pokojni Ivan Đurić i slični ljudi, koji su ostali u velikoj manjini početkom devedesetih... To je bio jedini pravi recept da Jugoslavija konačno postane normalna država, jer ona je bila dugo na neki način talac, najpre Karađorđevića, pa zatim komunista.“
Priču počinješ padom aviona u kome celokupno jugoslovensko rukovodstvo, članovi predsedništva i predsednici republika SFRJ, ginu.
„Rušenje tog aviona, odnosno pogibija tzv. Novih narodnih heroja, iskorišćena je od strane jugoslovenskih komunista da ojačaju svoje pozicije. I da na toj masovnoj žrtvi, izgrade novi socijalistički poredak. U mojoj knjizi, Jugosloveni su dobili jednu verziju današnjeg kineskog sistema u kome je sistem partijski, ali je ekonomija donekle tržišna.“
Da li to znači da roman (ne)će naći put do kineskog tržišta?
„Ne znam. Ljudi ga već prevode. Preveden je na nemački. Preveo ga je čovek koji je preveo moj prvi roman i tamo našao izdavača, pre nekih desetak godina. Javio se jedan čitalac koji je počeo da ga prevodi na mađarski, najavljivala je jedna cura prevođenje na poljski, a upravo sam postigao dogovor sa izdavačem iz Slovenije o izdanju koje će biti objavljeno na jesen 2018. Ali, poseban fenomen su zaista dobrovoljci koji sami od sebe prevode knjigu na strane jezike. Zaista, veliki kompliment za onoga ko ju je napisao.“
Kakve su reakcije tamo gde ljudi mogu da je čitaju bez prevoda?
„U Bosni prolazi dobro, u Republici Srpskoj bolje nego u Federaciji. U Hrvatskoj prolazi veoma dobro. Njen rejting je među top-pet po prodaji u Hrvatskoj. Imao sam lepo promociju u Narodnoj biblioteci u Podgorici, Crnogorci se žale da je hronično rasprodata.“
Pominjao si „stvaralački pakao“, kroz koji si prošao dok si pisao „E baš vam hvala“?
„Bilo je teško. Osim što sam se mučio s komunističkim mozgom glavnog junaka, otkako su ovi na vlasti, nalazim se u egzistencijalnom problemu i gotovo potpunoj medijskoj blokadi, a kad te to snađe na 11. knjizi, ume da bude destimulišuće. Nema tog poleta i elana kakvog ima kad si mlad pisac, kad ti je prva, druga, treća knjiga, tad sam pisao i živeo od vazduha. Najteže od svega je, ipak, bilo što sam, posle osam romana, sa puno autobiografskih elemenata, pisao roman koji je u potpunosti izmaštan. I struktura mu je do zla boga komplikovana. Toliko obrta, toliko likova, toliko paralelnih likova u ovom i u onom univerzumu... A sve te niti treba da budu savršeno istkane.“
„Ona se razvijala, ona se gradila, ona je bila tehnološki razvijena, u njoj je vladala fenomenalna kulturno-umetnička scena. Neverovatni filmovi, neverovatna muzika, neverovatna književna dela su stvarali Jugosloveni. Naravno, to je između ostalog rezultat toga što, ipak, imaš jednu sigurnu državu u kojoj živi 24 miliona ljudi. Sve je bilo daleko normalnije. Sad, kad se to rasturilo na ove, nazovi-države, a u jednoj od njih i mi živimo, ne možemo da očekujemo da bilo koja od njih ponaosob bude tako napredna kao što bi bila cela Jugoslavija. Idealna Jugoslavija bi, po mom mišljenju, bila demokratska, građanska, federacija jugoslovenskih naroda. Ono u šta se ona nije pretvorila. Ono čemu je težio Ante Marković, čemu je težio pokojni Ivan Đurić i slični ljudi, koji su ostali u velikoj manjini početkom devedesetih... To je bio jedini pravi recept da Jugoslavija konačno postane normalna država, jer ona je bila dugo na neki način talac, najpre Karađorđevića, pa zatim komunista.“
Priču počinješ padom aviona u kome celokupno jugoslovensko rukovodstvo, članovi predsedništva i predsednici republika SFRJ, ginu.
„Rušenje tog aviona, odnosno pogibija tzv. Novih narodnih heroja, iskorišćena je od strane jugoslovenskih komunista da ojačaju svoje pozicije. I da na toj masovnoj žrtvi, izgrade novi socijalistički poredak. U mojoj knjizi, Jugosloveni su dobili jednu verziju današnjeg kineskog sistema u kome je sistem partijski, ali je ekonomija donekle tržišna.“
Da li to znači da roman (ne)će naći put do kineskog tržišta?
„Ne znam. Ljudi ga već prevode. Preveden je na nemački. Preveo ga je čovek koji je preveo moj prvi roman i tamo našao izdavača, pre nekih desetak godina. Javio se jedan čitalac koji je počeo da ga prevodi na mađarski, najavljivala je jedna cura prevođenje na poljski, a upravo sam postigao dogovor sa izdavačem iz Slovenije o izdanju koje će biti objavljeno na jesen 2018. Ali, poseban fenomen su zaista dobrovoljci koji sami od sebe prevode knjigu na strane jezike. Zaista, veliki kompliment za onoga ko ju je napisao.“
Kakve su reakcije tamo gde ljudi mogu da je čitaju bez prevoda?
„U Bosni prolazi dobro, u Republici Srpskoj bolje nego u Federaciji. U Hrvatskoj prolazi veoma dobro. Njen rejting je među top-pet po prodaji u Hrvatskoj. Imao sam lepo promociju u Narodnoj biblioteci u Podgorici, Crnogorci se žale da je hronično rasprodata.“
Pominjao si „stvaralački pakao“, kroz koji si prošao dok si pisao „E baš vam hvala“?
„Bilo je teško. Osim što sam se mučio s komunističkim mozgom glavnog junaka, otkako su ovi na vlasti, nalazim se u egzistencijalnom problemu i gotovo potpunoj medijskoj blokadi, a kad te to snađe na 11. knjizi, ume da bude destimulišuće. Nema tog poleta i elana kakvog ima kad si mlad pisac, kad ti je prva, druga, treća knjiga, tad sam pisao i živeo od vazduha. Najteže od svega je, ipak, bilo što sam, posle osam romana, sa puno autobiografskih elemenata, pisao roman koji je u potpunosti izmaštan. I struktura mu je do zla boga komplikovana. Toliko obrta, toliko likova, toliko paralelnih likova u ovom i u onom univerzumu... A sve te niti treba da budu savršeno istkane.“
Kako si u svom tom haosu uspeo da oblikuješ glavnog lika Mirka Šipku?
„Stalno sam morao da se ubacujem u komunistu, idealistu, u nešto čega ovde nema ni u tragovima. Svi smo mi ukaljani sa poslednjih trideset užasnih godina, čak ni nekadašnji komunistički idealisti nisu svesni koliko ih je duševno unakazio život ovde. Moj junak je komunista koji je rođen u SFRJ, koji je postao pionir, pa omladinac, koji je odgajan u tom duhu. On je čist od malih nogu i posle avionske nesreće iz 1989 nastavlja svoj komunistički život, sve do danas. Tako sam ja zamislio mog glavnog junaka.“
Mirku se u snovima stalno javlja njegov sin iz naše, bivše Jugoslavije, ruine od zemlje u kojoj ništa nije kako treba. Da li je to referenca na ono što su nama naši očevi ostavili od bivše Jugoslavije, u odnosu na ono što su mislili da će nam ostaviti?
"Ideja je bila da glavni junak, koji ne želi da ima decu u ovom univerzumu, ima dete u drugom univerzumu, i u svojim snovima ostvaruje odnos sa sinom iz drugog univerzuma. To je nešto što se provlači kroz ceo roman, a što je zaista neobjašnjivo i usput potpuno nekomunistički. To je 'hint' čitaocu, sve vreme, da postoji jedna velika neobjašnjiva stvar. To je naš život, to su naše odluke, i to je naša sudbina. To je moja lična poruka čitaocima da ima nekih stvari koje su zaista neobjašnjive, ne samo u životu Mirka Šipke nego i u našim životima. To je ono što nam pomaže da život ne gledamo samo kao skup molekula, fiziku, hemiju i biologiju, nego da pokušamo da ga posmatramo i metafizički.“
Veoma su mi zanimljivi i simpatični pojedini detalji u romanu, kao što je pukovnik Milorad - drug Mićko, i njegova tetovaža petokrake na vratu, ili drugi album Šarla Akrobate.
„Supermoćnu tajnu jedinicu JNA iz moje knjige pravio sam po Jedinici za specijalne operacije. Jasno je da je pukovnik Milorad Mićko, sa istetoviranom petokrakom na vratu, Legijina verzija iz paralelnog univerzuma. Isto važi i za drugove Ramba i Beru. Nenada Bujoševića Ramba štaviše lično poznajem, dobio je svoj primerak knjige sa posvetom. Drugi album Šarla Akrobate mi je pao na pamet u poslednjoj ruci. Napisao sam da glavni junaci slušaju jedan strani bend koji postoji i u njihovom univerzumu, ali sam rekao sebi 'Konju, daj neki jugoslovenski saundtrek!' Šarlo Akrobata je moj omiljeni jugoslovenski bend. Zamislio sam da su se u toj superiornoj Jugoslaviji stekli uslovi da se snimi i taj drugi album, što znači da su svi članovi benda tamo i dalje živi.“
Kada se pogleda istorija ovakvih pseudoistorijskih romana, oni su u početku bili utopijski pa su onda postajali distopijski. Ti počinješ utopijski, pa onda sve ode u distopiju. Ne postoji striktno određena lepša ili ružnija realnost.
„To mora da je zato što sam vaga u horoskopu. Ima onih koji su u fazonu: 'Jao, kako bih otišao tamo!', a ne kontaju da bi ga tamo strpali na Goli otok i bacili u more. Jugoslavija iz drugog univerzuma je dobra samo jugoslovenskim državljanima i to onim poslušnim, koji rade na izgradnji novog socijalizma. Nije slučajno to što je trend u globalnim umetnostima pravljenje paralelnih istorija, jer su zaista istorije koje smo proživeli odvratne. Bolje je napraviti neku lepšu realnost, paralelnu, bolju...“
„Stalno sam morao da se ubacujem u komunistu, idealistu, u nešto čega ovde nema ni u tragovima. Svi smo mi ukaljani sa poslednjih trideset užasnih godina, čak ni nekadašnji komunistički idealisti nisu svesni koliko ih je duševno unakazio život ovde. Moj junak je komunista koji je rođen u SFRJ, koji je postao pionir, pa omladinac, koji je odgajan u tom duhu. On je čist od malih nogu i posle avionske nesreće iz 1989 nastavlja svoj komunistički život, sve do danas. Tako sam ja zamislio mog glavnog junaka.“
Mirku se u snovima stalno javlja njegov sin iz naše, bivše Jugoslavije, ruine od zemlje u kojoj ništa nije kako treba. Da li je to referenca na ono što su nama naši očevi ostavili od bivše Jugoslavije, u odnosu na ono što su mislili da će nam ostaviti?
"Ideja je bila da glavni junak, koji ne želi da ima decu u ovom univerzumu, ima dete u drugom univerzumu, i u svojim snovima ostvaruje odnos sa sinom iz drugog univerzuma. To je nešto što se provlači kroz ceo roman, a što je zaista neobjašnjivo i usput potpuno nekomunistički. To je 'hint' čitaocu, sve vreme, da postoji jedna velika neobjašnjiva stvar. To je naš život, to su naše odluke, i to je naša sudbina. To je moja lična poruka čitaocima da ima nekih stvari koje su zaista neobjašnjive, ne samo u životu Mirka Šipke nego i u našim životima. To je ono što nam pomaže da život ne gledamo samo kao skup molekula, fiziku, hemiju i biologiju, nego da pokušamo da ga posmatramo i metafizički.“
Veoma su mi zanimljivi i simpatični pojedini detalji u romanu, kao što je pukovnik Milorad - drug Mićko, i njegova tetovaža petokrake na vratu, ili drugi album Šarla Akrobate.
„Supermoćnu tajnu jedinicu JNA iz moje knjige pravio sam po Jedinici za specijalne operacije. Jasno je da je pukovnik Milorad Mićko, sa istetoviranom petokrakom na vratu, Legijina verzija iz paralelnog univerzuma. Isto važi i za drugove Ramba i Beru. Nenada Bujoševića Ramba štaviše lično poznajem, dobio je svoj primerak knjige sa posvetom. Drugi album Šarla Akrobate mi je pao na pamet u poslednjoj ruci. Napisao sam da glavni junaci slušaju jedan strani bend koji postoji i u njihovom univerzumu, ali sam rekao sebi 'Konju, daj neki jugoslovenski saundtrek!' Šarlo Akrobata je moj omiljeni jugoslovenski bend. Zamislio sam da su se u toj superiornoj Jugoslaviji stekli uslovi da se snimi i taj drugi album, što znači da su svi članovi benda tamo i dalje živi.“
Kada se pogleda istorija ovakvih pseudoistorijskih romana, oni su u početku bili utopijski pa su onda postajali distopijski. Ti počinješ utopijski, pa onda sve ode u distopiju. Ne postoji striktno određena lepša ili ružnija realnost.
„To mora da je zato što sam vaga u horoskopu. Ima onih koji su u fazonu: 'Jao, kako bih otišao tamo!', a ne kontaju da bi ga tamo strpali na Goli otok i bacili u more. Jugoslavija iz drugog univerzuma je dobra samo jugoslovenskim državljanima i to onim poslušnim, koji rade na izgradnji novog socijalizma. Nije slučajno to što je trend u globalnim umetnostima pravljenje paralelnih istorija, jer su zaista istorije koje smo proživeli odvratne. Bolje je napraviti neku lepšu realnost, paralelnu, bolju...“
Kakav je, u paralelnom univerzumu "super Jugoslavije", život popularnog beogradskog pisca Bobana Šestića (glavni lik prethodnih Vidojkovićevih romana, piščev alter ego)? Šta je Boban tamo?
„Zanimljivo je što si me to pitao, pošto je moguće kameo-pojavljivanje Bobana Šestića u sledećem romanu, koji će takođe biti smešten u ovaj jugoslovenski univerzum. A Boban Šestić je, koliko znam, i u onom univerzumu pisac. On od svoje sudbine ne može da pobegne.“
Da li će se Bobanova priča nadovezati na Mirkovu?
„To će biti 'spin of'. Neće to biti Šestićeva priča. Imam potpuno nove junake i nov zaplet, još luđi, rekao bih, od prethodnog. I to je sve što za sad mogu da otkrijem, pošto ne bi bilo prvi put da otkrivam sadržaj romana kojeg kasnije u romanu ne bude.“
Zbog specifične situacije u kojoj se nalaziš i promocije „E baš vam hvala“ umeju da specifične. Tražili su od tebe i da puštaš muziku.
„Pošto sam zabranjen kod budžetskih institucija, koliko god mi knjiga bila prodavana i čitana, biblioteke i kulturni centri me ne zovu. Osim Kulturnog centra Šabac. Tako da su promocije organizovane gerilski, ad hok, od slučaja do slučaja. Tako je bilo u Smederevu, gde mi je promociju organizovala La Pettite Galerie, u Subotici, gde mi je promociju organizovala Klein House, u Inđiji, gde je promociju organizovao anonimni donator, a prostorije hteo da mi ustupi jedino pokret 'Zato što volim Inđiju'. U Požegi mi promociju 16. decembra organizuje Punk parada u kafe baru Old house. Oni su me zamolili da puštam pank posle promocije. Nema frke. Već imam gomilu panka na USB-u, ne moram ništa da spremam, tako da ću sa zadovoljstvom odraditi i svoj di-džej posao.“
Kojom bi pesmom sa tog USB-a bi završio naš razgovor?
„Video si da sam na promociji nosio Bad Religon majicu, sa opaticama koje se žvalave. U to ime, Bad Religion - 'Lost pilgrim'“, zaključuje Vidojković u razgovoru za B92.
Autor: Miloš B. Jovanović
Izvor: b92.net
„Zanimljivo je što si me to pitao, pošto je moguće kameo-pojavljivanje Bobana Šestića u sledećem romanu, koji će takođe biti smešten u ovaj jugoslovenski univerzum. A Boban Šestić je, koliko znam, i u onom univerzumu pisac. On od svoje sudbine ne može da pobegne.“
Da li će se Bobanova priča nadovezati na Mirkovu?
„To će biti 'spin of'. Neće to biti Šestićeva priča. Imam potpuno nove junake i nov zaplet, još luđi, rekao bih, od prethodnog. I to je sve što za sad mogu da otkrijem, pošto ne bi bilo prvi put da otkrivam sadržaj romana kojeg kasnije u romanu ne bude.“
Zbog specifične situacije u kojoj se nalaziš i promocije „E baš vam hvala“ umeju da specifične. Tražili su od tebe i da puštaš muziku.
„Pošto sam zabranjen kod budžetskih institucija, koliko god mi knjiga bila prodavana i čitana, biblioteke i kulturni centri me ne zovu. Osim Kulturnog centra Šabac. Tako da su promocije organizovane gerilski, ad hok, od slučaja do slučaja. Tako je bilo u Smederevu, gde mi je promociju organizovala La Pettite Galerie, u Subotici, gde mi je promociju organizovala Klein House, u Inđiji, gde je promociju organizovao anonimni donator, a prostorije hteo da mi ustupi jedino pokret 'Zato što volim Inđiju'. U Požegi mi promociju 16. decembra organizuje Punk parada u kafe baru Old house. Oni su me zamolili da puštam pank posle promocije. Nema frke. Već imam gomilu panka na USB-u, ne moram ništa da spremam, tako da ću sa zadovoljstvom odraditi i svoj di-džej posao.“
Kojom bi pesmom sa tog USB-a bi završio naš razgovor?
„Video si da sam na promociji nosio Bad Religon majicu, sa opaticama koje se žvalave. U to ime, Bad Religion - 'Lost pilgrim'“, zaključuje Vidojković u razgovoru za B92.
Autor: Miloš B. Jovanović
Izvor: b92.net
Autor: Marko Vidojković
