Iako je objavila sedam romana tokom dvadesetogodišnje spisateljske karijere, autorka se nije usuđivala da se upusti u ovu temu sve dok njen sin nije napunio 12 godina.

„Znala sam da ću ući u kožu žene koja gleda kako joj sin umire, koja sedi kraj njegove postelje i ne može da ga spasi“, rekla je autorka. „Nisam sujeverna, ali je pisanje ove knjige bilo veoma čudno.“

„Hamnet“, koji je već dobio Women's Prize za književnost 2020. godine, roman je koji sporednim likovima iz Šekspirovog života daje glavne uloge i pokušava da prikaže posledice koje će smrt ovog dečaka imati na porodicu čuvenog dramskog pisca.

Paralele sa trenutnom pandemijom su pomalo zastrašujuće. Sa autorkom smo razgovarali dan nakon što su britanska pozorišta zaključala svoja vrata – što se redovno dešavalo u Šekspirovo vreme kada je dolazilo do izbijanja epidemije kuge. Čak i sama bolest dobila je poglavlje u ovom romanu jer O’Farelova opisuje kako je kuga došla u Varvikšajr u leto 1596. godine – preko buva na majmunu iz Aleksandrije i staklenih perlica iz Venecije. Prvo se razbolela Hamnetova sestra bliznakinja Džudit, a zatim i on.

„Stigao je. Trenutak koga se najviše plašila“, piše autorka o trenutku kada Šekspirova supruga Agnes Hatavej otkriva da joj je jedno od dece bolesno. „Pomor je došao do njene kuće. Stavio je omču oko vrata njenog deteta.“

Nazivajući je Agnes – kako je oslovljena u očevom testamentu, a ne En, kako je uglavnom bila znana –jedan je od načina na koje O’Farelova oživljava Šekspirovu suprugu. U njenim rukama Agnes je inspiracija, talentovani herbolog, poznata po svom medicinskom znanju koja vatreno voli svoju decu i supruga. „Bila je toliko oklevetana i neshvaćena“, dodaje autorka.

„Kada biste bilo koga pitali šta zna o njoj, najverovatnije bi vam rekli kako je prevarila Šekspira da je oženi i kako je on mrzeo. Ne postoje osnove ni za jednu od ovih tvrdnji.“

Autorka je izbegavala da imenuje Šekspira u romanu jer joj je pisanje „Vilijam Šekspir se probudio i doručkovao“ zvučalo besmisleno. „A ako ne mogu da pišem a da ne zvučim besmisleno, onda ne mogu ni da očekujem da će to neko da pročita.“

Pisanje istorijskog romana je blago skretanje sa kursa za O’Farelovu pa je i sam jezik bio izazov jer određene reči nije mogla da upotrebljava zbog toga što su u Šekspirovo vreme imale potpuno drugačije značenje. „Ne možete ići lakšim putem. Morala sam neprestano da se teram da stvaram slike koje će moći da se uklope u taj istorijski okvir.“

Autorka je takođe mnogo istraživala, pre svega praktično – od sokolarstva, preko kopanja po blatu do kursa herbalne medicine. Tokom kopanja po blatu kraj Temze, pronašla je mesingane igle iz vremena Tjudorovih i komad prizmatičnog brodskog stakla koje sada reflektuje svetlost u njenoj kuhinji.

O’Farelova trenutno, usred pandemije, brine o troje dece i radi na dve nove knjige dok „pokušavam da vidim koja od njih će se zapaliti“. Već je navikla da radni prostor deli sa suprugom koji je takođe pisac, Vilijamom Satklifom.

Objavljivanje romana tokom pandemije je daleko od idealnog. Virtuelno objavljivanje nateralo je autorku da se prvi put nađe na Tviteru gde su joj obožavaoci postavljali pitanja. Ali shvata situaciju i dodaje: „Morate da posmatrate širu sliku. Na piramidi trenutnih problema, ovaj je bukvalno na samom dnu.“

Izvor: inews.co.uk
Prevod: Dragan Matković