Zanimljive priče, intrigantni likovi, daleke zemlje i prošlost, sve to u svojim romanima spojila je autorka Milena Sekulić Odalović. Autorka je nedavno objavila novi roman „Vetar sa Pirineja“, a za 27. jun je zakazana promocija. Sa Milenom smo razgovarali o novom romanu, ali i o celokupnom stvaralaštvu.

U kom smeru duva taj vetar?

Taj snažni vetar duva iz davnog vremena kako bi nas osvestio i podsetio da zlo ne miruje. Pomalo i da nas opomene koliko je ljudski život loman i slab u odnosu na božansku zamisao. Roman „Vetar sa Pirineja“ je surova bajka, još niko ga nije pročitao i ostao ravnodušan. To nije roman koji se zaboravlja čim se sklope stranice, već se dugo pamti. Neki čitaoci ga čitaju više puta i javljaju mi da su posle još dugo razmišljali, zapisujući rečenice iz teksta.

Kako izgleda 1492. godina u „Vetru sa Pirineja“?

Najpre nam oči prelaze preko ulica i kuća u Sevilji petnaestog veka, gde se dešava nesvakidašnja ljubav Španca i Jevrejke, za to vreme opasna i osuđena na propast. Zatim putujemo prašnjavim putevima Španije, u potrazi za slobodom i spasom, osećamo miris sveže ispečenog hleba i mislimo kako smo konačno pronašli svoj mirni kutak pod nebeskim svodom. Ipak, zlo nije samo van zidina Oho de Montanje, već se krije i unutar grada, čekajući svoj trenutak. Kao što obično biva, zlo se najpre obruši na najbolje među nama. To vreme nije opraštalo kad si drugačiji, surovo je brisalo sa lica zemlje sve koji svojim sjajem unose nemir u mrak.

Poznati ste kao autorka koja piše o istorijskim temama. Otkud baš ta tematika?

Istorijska tematika mi je veći izazov, daje prostor da izađem iz uobičajenih tema svakodnevice. Imam podlogu, ali na njoj gradim nove svetove, zanimljive ljudske sudbine, posebno ženske, koje su okosnica svakog mog romana. Često mi kažu da pišem nežno, ženski, ali kad malo zagrebete, vidite da su moji romani veoma teški i surovi, sa aspekta socijalnog položaja i teškoća sa kojima su se suočavale žene u prošlim vremenima. Vidimo, nažalost, da su ostaci tog doba još među nama, ukorenjeni u psihu podložnu stereotipima i štetnim uticajima. Danas se sve vrti oko kvaziprava, takozvane ravnopravnosti među polovima, a žene su izgubile na identitetu svog bića, muškarci takođe.

Pišete o dalekoj prošlosti, o stranim zemljama. Koliko je zahtevno pisati takva dela?

Da nije ogromne ljubavi prema otkrivanju tajni dalekog vremena i udaljenih zemalja, bilo bi preteško i gotovo nezamislivo. Ne računajući znanje koje sam stekla u toku školovanja, studiranja srpske i svetske književnosti, hiljada pročitanih knjiga, putopisa, rad na istorijskim romanima zahteva višemesečne pripreme. Nema tu puno misterije, posredi je težak rad, odricanje od sna i odmora, da bih za četiri i po godine objavila šest romana. Dok pišem jednu knjigu, u glavi mi se već stvara nova radnja, novi izazov. Kod mene nema izgubljenog vremena, dok me nosi struja i dok mogu fizički da izdržim takav tempo, stvaraću nove svetove, iznova.