Tri su povoda za razgovor sa Milisavom Savićem. Najpre, njegov novi roman „Pepeo, pena, šapat“, u izdanju Lagune. Zatim, knjiga „ Studenica i Ibarska dolina ‒ Stari putopisi“, u izdanju Društva „Raška škola“, kao i delo „Bandit i profesor: intervjui Milisava Savića“, urednice i književne kritičarke dr Ane Stišović Milovanović, u izdanju Centra za kulturu, obrazovanje i informisanje „Gradac”, u Raški. Svojim novim romanom, Savić ponovo komunicira sa seni Crnjanskog, koja je, po rečima Ane Stišović Milovanović, sveprisutna u njegovom književnom rukopisu. Pred čitaocem vaskrsava Srbija s kraja šezdesetih, mladost koja je žarko želela promene, a onda i sudbina velikog pisca kao nešto mnogo veće od biografije, kao istorija.

Šta je to što vas vraća Crnjanskom, njegov život u kojem su se smenjivali „slučaj komedijant“ i „nakaza apsurd“, njegovo delo kojem se stalno vraćate kao zaljubljeni čitalac, ili ste kao nekadašnji šezdesetosmaš fascinirani njegovom aurom pisca reakcionarnog u komunizmu?

Fasciniran sam podjednako i njegovom literaturom i biografijom. Crnjanski se iz emigracije vratio kao pisac kome komunisti nisu oprostili sve grehe. Moćni Marko Ristić i dalje je tvrdio da je on mrtav pesnik ne samo na političkom već i na književnom planu. Prošli vek proslavio se po progonima i likvidacijama pisaca. I Crnjanskom je bila iscrtana meta. I prirodno je da su sve moje simpatije bile na njegovoj strani.

Mit o Adonisu, lepom mladiću koji je po odluci Zevsa jednu trećinu godine provodio kod Afrodite (carstvo kiča), drugu kod Persefone (predeli pakla), a treću u šumi ( raju), kao slobodan lovac. Ova podela podseća na hrišćansku, poznatu iz Danteove „Komedije“. I Crnjanski je živeo i u Afroditinoj i Persefoninoj sferi, ali se najlepše osećao kad je bio van domašaja moćnih boginja, kad je pisao, pod toplim okriljem svoje voljene Vide. Crnjanski i pripovedač obilaze sva tri kruga sopstvenih života, s tim što ulogu Vergilija i Beatriče kao vodiča naizmenično menjaju. Na tom putu uočljiva je još jedna sličnost sa Danteom: i Crnjanski i pripovedač smišljaju kazne za sve nakaze i ništarije našeg vremena, a pravednike i nevino stradale nagrađuju.

Za kakvim zlatnim runom tragaju vaši argonauti?

Za onim koje će doneti blagostanje, sreću i mir na zemlji. I pre svega slobodu. Moji argonauti, a to znači moja šezdesetosmaška generacija, vrlo brzo će se kao družina raspasti i neće se dočepati runa. Sve se svelo na priču gorkog poraza, na pepeo, penu i šapat.

Beograd, Rim, London gradovi su koji povezuju vaš život sa sudbinom Crnjanskog. Kako vidite državu u kojoj je on službovao kao diplomata, a kako onu u kojoj ste vi zauzimali slične položaje?

Crnjanski je u Rimu doživeo slom Kraljevine Jugoslavije. Ja sam predavao srpskohrvatski u Firenci kad se raspadala moja Jugoslavija. Grcao sam od muke, kipteo od besa, proklinjao, jecao – pred činjenicom da će moja zemlja nestati u strašnom i krvavom ratu, a da ništa nisam mogao da uradim da se to spreči. Tad sam posumnjao u moć i smisao literature. U Firenci se desila velika poplava, slična onoj katastrofalnoj nekoliko decenija ranije, i u jednom snu video sam kako se u Srbiji reke izlivaju i prete da potope naše najpoznatije manastire. Poruka tog sna, opisanog u romanu, jeste da je lepota bespomoćna pred erupcijom zla. Za vreme emgiracije, u Londonu, Crnjanski je i dalje radio u diplomatiji. Ali to je bila poražena diplomatija. I naša diplomatija, po mom dolasku u Rim, 2004. godine, bila je bačena na kolena. Nismo imali pravo da išta tražimo, već samo obavezu da izvršavamo zahteve velikog sveta. Crnjanski kaže da se u Londonu osećao kao krpa. Ništa se drugačije nisam ni ja osećao u Rimu. Na mene su u našoj ambasadi, koja se gušila u tihoj patnji i suzama zbog Miloševićevog pada, gledali kao na uljeza. Nova, demokratska vlast nije se trudila da popravi to stanje: preče joj je bilo da u ambasade udomljuje svoje ljubavnice.

Na koji način biste objasnili ulogu pisca pristiglog iz emigracije, i u saradnji sa kritički orijentisanim književnim časopisima „Student“ i „Književna reč“?

Povratku Crnjanskog obradovali su se mladi pisci. On je bio presrećan kad se uverio da za njega znaju mladi, s obzirom na to da su se njegove knjige jedno vreme mogle naći samo u antikvarnicama. Stariji pisci ga nisu oduševljeno prihvatali, pa čak i oni koji su pripadali disidentima. Dokaz za to je da nije primljen u Akademiju, u kojoj su tada presudnu reč imali disidenti (Marko Ristić i Oskar Davičo, kao miljenici komunista, nikad nisu mogli da uđu u Akademiju, ali nije mogao ni Crnjanski, sušta suprotnost). Kraj Miloša Crnjanskog je tužna priča. Prelistajte novine na dan njegove sahrane, pa ćete videti koliko malo prostora posvećuju odlasku jednog od najvećih naših pisaca.

Ovaj roman je u jednom svom delu i traktat o književnom stvaranju. Negde se kaže da samo veliki pisci mogu da se bave politikom. Zašto?

Zato što ih njihovo delo brani od svih gadosti politike. Mali pisci koriste politiku da bi se vinuli u književnu sferu, ali tamo kratko traju, kao otirači za noge političara.

Na drugom mestu stoji da književnost piše elita za elitu. Da li se to menja u novije vreme ili se menja sam pojam elite? Kakva je to udvorička književnost?

Vrhunsku književnost zaista piše elita za elitu. Elita duha. Pišu je samo ljudi slobodnog duha za sebi slične ili one kojima je stalo da budu slobodni, a ne da drhutulje kao miševi na svaki šušanj. Dug je put do toga da takva književnost, u osnovi subverzivna, postane temeljna civilizacijska vrednost. Udvorička književnost naročito cveta u diktatorskim i korumpiranim režimima: služi ideološkim, religioznim, nacionalim, zabavno-veseljačkim interesima. Ja je nazivam celofanska, lepo je upakovana u celofan, a unutra su splačine. Nažalost, nje ima i u školskim, pa i univerzitetskim programima. Prava književnost nije kućna pomoćnica istorije, sociologije, morala, psihologije. A pogotovo ne pomoćnica dnevne politike. Prava književnost, poput struje visokog napona ili eksploziva, nosi nalepnicu: „Opasno“.

Živopisni su pseudonimi koje ste dodelili likovima nekih poznatih pisaca, poput Borislava Pekića, ili glumice Bebe Lončar. Da li je nepristojno pitati ko se još krije među njima?

Nije. Ali likovi koje ste prepoznali ne odgovaraju potpuno stvarnim. I Crnjanski i njegov saputnik (moj alter ego) su fikcionalni, odnosno mistifikovani. No, svaka fikcija mora da sadrži da bi bila uverljiva, i izvesne realije. Neko će u liku Hromog Dionisa pronaći Miroslava Josića Višnjića ili Milisava Krsmanovića ili Ljubišu Jeremića, u Kasandri možda Biljanu Jovanović, u piscu-šmekeru Momu Kapora. Mandarine, a tim nazivom je Crnjanski označvao političare, lako je prepoznati. Dobri udbaš, obeležen inicijalima koji me je spasao nekoliko puta iz nezgodnih situacija, zaista postoji: možda će se naljutiti što sam ga previše poprskao „šanelom“. Književnost ne može bez prerušavanja, manjeg ili većeg. Jer se tako odvaja i osamostaljuje od svog predloška, stvarnosti. 

Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika