Miomir Petrović o svom novom romanu govori za Glas javnosti
Uskoro izlazi Vaš novi roman. Možete li da nam kažete nešto bliže o samoj knjizi, njenoj temi, junacima - konačno njenoj poruci..?
Roman „Bakarni bubnjevi“, koji će tokom septembra objaviti Laguna, je svojevrstan eksperiment u odnosu na moje prethodne knjige. Ipak, neki osnovni literarni i društveni elementi, koji me i dalje zaokupljuju i predstavljaju moju poetiku moći će da se pronađu i u ovom romanu. Reč je o pseudobiografiji ali i pseudoistorijskom romanu koji problematizuje moguće poreklo Beograda kao toponima, njegovu burnu prošlost, sadašnjost i budućnost. U tom smislu, po prvi put je moj rodni grad, u stvari, glavni junak romana. Reč je i o futurističkom romanu, budući da je radnja smeštena u našu blisku budućnost, zasenčenu pomalu turobnim vizijama. Možda nešto nalik na Trifoovsku antiutopiju iz njegovog filma „Farenhajt 451“. Roman je poprište borbi tajnih i okultnih organizacija, globalista i antiglobalista... jedna gotska fantazija koja je sasvim moguća u vremenu koje je pred nama.
U kojoj meri i na koji način, ukoliko je tako, naravno, Vaš novi roman korespondira sa prethodnim knjigama? Koliko ovde ima starog, koliko novog Miomira Petrovića?
Novina je, recimo, što se u ovom romanu pojavljuje moja malenkost kao, pored Beograda, jedna od nosećih dramatis personae. Zaista, „Bakarni bubnjevi“ i počinju jednim autobiografskim elementom – mojim preseljenjem sa Topličinog venca na Donji Dorćol. Promenom mikrokosmosa koja postaje makrokosmička promena. Ipak, „Bakarni bubnjevi“ su i potraga za našim identitetom, preko antičkog mita o Argonautima kao mogućim osnivačima ovog grada oko stene Kaulijak, na današnjem Kalemegdanu, što donekle sugeriše starogrčki istoričar Apolonije. Istovetnost sa prethodnim knjigama je i u tome što je ovo metafizička potraga za sopstvenim poreklom, nešto što sam kao centralnu temu obrađivao u „Persijskom ogledalu“. Književnost je zahtevna rabota ukoliko ste produktivni i potreba i publike i autora je da svako novo delo bude verno postojećoj poetici ali, istovremeno, i sasvim novo. Da li je to postignuto... o tome odlučuju čitaoci a ne autor ili kritika.
Kako ste proveli ovo leto? Da li je bilo nekih promocija, gostovanja?
Zanimljivo. Boravio sam na severu Italije, na potezu Trst-Venecija-Lago di Garda-Milano. U Milanu je u multimedijalnoj knjižari FNAC održana i promocija mojih romana za našu publiku koja tamo živi i koja je proteklih godina pokazala interesovanje za moje knjige. Razlog je bio i sklapanje nekih mogućih angažmana sa jednom italijanskom izdavačkom kućom. Dakle aktivan ali i kulturološki zanimljiv odmor. U Italiji, gde sam u životu zbog porodičnih relacija često boravio nisam bio nekoliko godina. Nakon te pauze, naišao sam na jednu mnogo merkantilniju i više potrošačku atmosferu ali i materijalističku zebnju u skladu sa novom geopolitičkom situacijom u svetu. Zanimljivo je to – Mediteran, te i Italija važe za poslednje autentične sredine one Evrope koja je duhom osiromašena. Suštinski je reč o istovetnom osećanju egzistencijalne klaustrofobije kao u bilo kojoj drugoj, izrazitije „korporativno-mutiranoj“ sredini. Pisao sam i ranije o tome, o povampirenju japijevske vizije sveta i uloge čoveka u svetu. Lično mislim da je to najveća filosofska tema našeg vremena. Ta amerikanizacija svega postojećeg.
Šta čitate trenutno, koju knjigu biste preporučili našim čitaocima?
Trenutno čitam knjigu „Daleka ostrva“ Vladana Matića koju je nedavno objavila Prosveta. Matić i ja godinama delimo, iz knjige u knjigu, neke slične metafizičke prostore, poetske areale, obrađivane na sasvim drugačije načine. Bliskost sa nečijom poetikom, kada sam u ulozi čitaoca, donosi ponekad veću radost od samog stvaranja. Prepoznavanje je i smisao komunikacije, a pisanje je potreba za komunikacijom. Martinik, Madagaskar i Mauricijus su ostrva na kojima se odvija radnja ove prozne celine. A ja volim ostrva. Volim da pišem o njima, i pisao sam o Lemnosu, Rodosu i Astipaliji.
Vi ste po svom obrazovanju i poslu kojim se bavite, može se reći, školovan pisac. Koliko mislite da je to važno za čoveka koji pisanje odredi za svoju sudbinu?
Mogu samo da odgovorim u svoje ime. Naime, mislim da je to jako važno. Da se razumemo, ne postoji način da škola napravi od nekoga pisca ali ni način da uništi nečiji talenat. Ali zanat i poznavanje umetničke produkcije predstavljaju nemerljivo bolju startnu poziciju za umetnika od nepoznavanja. Naučite pravila igre, jer, lako je napisati jedan ili dva dobra romana i preko noći postići uspeh. Mnogo je teže održati se. A tu vam pomaže obrazovanje, strukovnost. Držim za potpuno malograđansku ideju o barbarogenijalstvu, o kafani i ulici kao jedinim školama života i pisanja. Ima, valjda, nešto i u knjigama koje su pisali mnogo bolji pisci od nas samih!? Ipak, treba biti oprezan i sa svojom stručnošću. Ova zemlja je prepuna pseudoeksperata koji kroje naše sudbine misleći samo na svoju.
Svakodnevno ste sa studentima, mladim ljudima. Šta mislite o sudbini knjige danas u poplavi novih medija? Koliko mladi zapravo čitaju? Hoće li knjiga opstati?
Nakon odbrane doktorata počeo sam da predajem predmet Kreativno pisanje na Fakultetu za kulturu i medije Megatrend Univerziteta, nakon osam godina provedenih na predmetu Dramaturgija na Akademiji umetnosti BK. To mi i pruža privilegiju da osetim bilo svake generacije. I uvidim koliko se brzo menjaju mode diktirane od medija. Pogledajte samo te nesrećne pokušaje da se od marketinga i advertajzinga napravi umetnost. Umetnost konzumiranja poruka koje su svedene na nivo znaka. Znaka pećinskog čoveka. Normalno je i da su mladi ljudi danas zbunjeni konzumerstvom i tehnikom. Pogledajte, kompjuter omogućava slatku iluziju svakom svom vlasniku da je u stanju da proizvodi književnost. Pisaća mašina je zahtevala više fizičkog napora, guščije pero još više. Sada, dakle, imamo poplavu književnih proizvoda. Reč je o demokratizaciji elitnog, što, iako oksimoron po sebi, jeste težnja našeg vremena. Ipak, iznenadili biste se koliko je mladih koji zaista počinju da u ranoj mladosti razumevaju umetnost i koji su, za čuđenje, mnogo otporniji na potrošačke zablude koje im se serviraju. Zahvalan sam svojim studentima na kreativnoj svežini u kojoj su superiorniji od nas, petnaest, dvadeset godina starijih.
Imate li već temu za Vašu novu knjigu?
Naravno, i radim aktivno na njoj. Ne bih, iz sujeverja, otkrivao mnogo toga ali ću reći da je reč o još jednom pseudoistorijskom romanu čije se zbivanje odvija na ovim, našim prostorima za razliku od „Staklene prašine”, „Libanskog leta” i „Persijskog ogledala”. Možda je to neki povratak sa dalekog puta. Sa nekih dalekih ostrva.
Mila Milosavljević
Roman „Bakarni bubnjevi“, koji će tokom septembra objaviti Laguna, je svojevrstan eksperiment u odnosu na moje prethodne knjige. Ipak, neki osnovni literarni i društveni elementi, koji me i dalje zaokupljuju i predstavljaju moju poetiku moći će da se pronađu i u ovom romanu. Reč je o pseudobiografiji ali i pseudoistorijskom romanu koji problematizuje moguće poreklo Beograda kao toponima, njegovu burnu prošlost, sadašnjost i budućnost. U tom smislu, po prvi put je moj rodni grad, u stvari, glavni junak romana. Reč je i o futurističkom romanu, budući da je radnja smeštena u našu blisku budućnost, zasenčenu pomalu turobnim vizijama. Možda nešto nalik na Trifoovsku antiutopiju iz njegovog filma „Farenhajt 451“. Roman je poprište borbi tajnih i okultnih organizacija, globalista i antiglobalista... jedna gotska fantazija koja je sasvim moguća u vremenu koje je pred nama.
U kojoj meri i na koji način, ukoliko je tako, naravno, Vaš novi roman korespondira sa prethodnim knjigama? Koliko ovde ima starog, koliko novog Miomira Petrovića?
Novina je, recimo, što se u ovom romanu pojavljuje moja malenkost kao, pored Beograda, jedna od nosećih dramatis personae. Zaista, „Bakarni bubnjevi“ i počinju jednim autobiografskim elementom – mojim preseljenjem sa Topličinog venca na Donji Dorćol. Promenom mikrokosmosa koja postaje makrokosmička promena. Ipak, „Bakarni bubnjevi“ su i potraga za našim identitetom, preko antičkog mita o Argonautima kao mogućim osnivačima ovog grada oko stene Kaulijak, na današnjem Kalemegdanu, što donekle sugeriše starogrčki istoričar Apolonije. Istovetnost sa prethodnim knjigama je i u tome što je ovo metafizička potraga za sopstvenim poreklom, nešto što sam kao centralnu temu obrađivao u „Persijskom ogledalu“. Književnost je zahtevna rabota ukoliko ste produktivni i potreba i publike i autora je da svako novo delo bude verno postojećoj poetici ali, istovremeno, i sasvim novo. Da li je to postignuto... o tome odlučuju čitaoci a ne autor ili kritika.
Kako ste proveli ovo leto? Da li je bilo nekih promocija, gostovanja?
Zanimljivo. Boravio sam na severu Italije, na potezu Trst-Venecija-Lago di Garda-Milano. U Milanu je u multimedijalnoj knjižari FNAC održana i promocija mojih romana za našu publiku koja tamo živi i koja je proteklih godina pokazala interesovanje za moje knjige. Razlog je bio i sklapanje nekih mogućih angažmana sa jednom italijanskom izdavačkom kućom. Dakle aktivan ali i kulturološki zanimljiv odmor. U Italiji, gde sam u životu zbog porodičnih relacija često boravio nisam bio nekoliko godina. Nakon te pauze, naišao sam na jednu mnogo merkantilniju i više potrošačku atmosferu ali i materijalističku zebnju u skladu sa novom geopolitičkom situacijom u svetu. Zanimljivo je to – Mediteran, te i Italija važe za poslednje autentične sredine one Evrope koja je duhom osiromašena. Suštinski je reč o istovetnom osećanju egzistencijalne klaustrofobije kao u bilo kojoj drugoj, izrazitije „korporativno-mutiranoj“ sredini. Pisao sam i ranije o tome, o povampirenju japijevske vizije sveta i uloge čoveka u svetu. Lično mislim da je to najveća filosofska tema našeg vremena. Ta amerikanizacija svega postojećeg.
Šta čitate trenutno, koju knjigu biste preporučili našim čitaocima?
Trenutno čitam knjigu „Daleka ostrva“ Vladana Matića koju je nedavno objavila Prosveta. Matić i ja godinama delimo, iz knjige u knjigu, neke slične metafizičke prostore, poetske areale, obrađivane na sasvim drugačije načine. Bliskost sa nečijom poetikom, kada sam u ulozi čitaoca, donosi ponekad veću radost od samog stvaranja. Prepoznavanje je i smisao komunikacije, a pisanje je potreba za komunikacijom. Martinik, Madagaskar i Mauricijus su ostrva na kojima se odvija radnja ove prozne celine. A ja volim ostrva. Volim da pišem o njima, i pisao sam o Lemnosu, Rodosu i Astipaliji.
Vi ste po svom obrazovanju i poslu kojim se bavite, može se reći, školovan pisac. Koliko mislite da je to važno za čoveka koji pisanje odredi za svoju sudbinu?
Mogu samo da odgovorim u svoje ime. Naime, mislim da je to jako važno. Da se razumemo, ne postoji način da škola napravi od nekoga pisca ali ni način da uništi nečiji talenat. Ali zanat i poznavanje umetničke produkcije predstavljaju nemerljivo bolju startnu poziciju za umetnika od nepoznavanja. Naučite pravila igre, jer, lako je napisati jedan ili dva dobra romana i preko noći postići uspeh. Mnogo je teže održati se. A tu vam pomaže obrazovanje, strukovnost. Držim za potpuno malograđansku ideju o barbarogenijalstvu, o kafani i ulici kao jedinim školama života i pisanja. Ima, valjda, nešto i u knjigama koje su pisali mnogo bolji pisci od nas samih!? Ipak, treba biti oprezan i sa svojom stručnošću. Ova zemlja je prepuna pseudoeksperata koji kroje naše sudbine misleći samo na svoju.
Svakodnevno ste sa studentima, mladim ljudima. Šta mislite o sudbini knjige danas u poplavi novih medija? Koliko mladi zapravo čitaju? Hoće li knjiga opstati?
Nakon odbrane doktorata počeo sam da predajem predmet Kreativno pisanje na Fakultetu za kulturu i medije Megatrend Univerziteta, nakon osam godina provedenih na predmetu Dramaturgija na Akademiji umetnosti BK. To mi i pruža privilegiju da osetim bilo svake generacije. I uvidim koliko se brzo menjaju mode diktirane od medija. Pogledajte samo te nesrećne pokušaje da se od marketinga i advertajzinga napravi umetnost. Umetnost konzumiranja poruka koje su svedene na nivo znaka. Znaka pećinskog čoveka. Normalno je i da su mladi ljudi danas zbunjeni konzumerstvom i tehnikom. Pogledajte, kompjuter omogućava slatku iluziju svakom svom vlasniku da je u stanju da proizvodi književnost. Pisaća mašina je zahtevala više fizičkog napora, guščije pero još više. Sada, dakle, imamo poplavu književnih proizvoda. Reč je o demokratizaciji elitnog, što, iako oksimoron po sebi, jeste težnja našeg vremena. Ipak, iznenadili biste se koliko je mladih koji zaista počinju da u ranoj mladosti razumevaju umetnost i koji su, za čuđenje, mnogo otporniji na potrošačke zablude koje im se serviraju. Zahvalan sam svojim studentima na kreativnoj svežini u kojoj su superiorniji od nas, petnaest, dvadeset godina starijih.
Imate li već temu za Vašu novu knjigu?
Naravno, i radim aktivno na njoj. Ne bih, iz sujeverja, otkrivao mnogo toga ali ću reći da je reč o još jednom pseudoistorijskom romanu čije se zbivanje odvija na ovim, našim prostorima za razliku od „Staklene prašine”, „Libanskog leta” i „Persijskog ogledala”. Možda je to neki povratak sa dalekog puta. Sa nekih dalekih ostrva.
Mila Milosavljević
Autor: Miomir Petrović
