Miomir Petrović: Prava biografija jednog pisca je uvek bila i ostaće njegova bibliografija
Miomir Petrović je jedan od najuspešnijih srpskih pisaca i dramaturga. Profesor i erudita. Petrović je u intervjuu internet časopisu Salome govorio o studijama na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, o tome ko mu je sve od velikana srpske kinematografije i književnosti predavao, radu u pozorištu, o tome zašto je ušao u književnost, piscima koji su imali veliki uticaj na njegovo stravalaštvo, o nedavno završenom Medjunarodnom beogradskom Sajmu knjiga i iskazao svoju poruku mladima koji imaju ambicije da postanu pisci i dramaturzi.
***
Diplomirali ste na odseku za Dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu (1995), a magistrirali na odseku za Teatrologiju na FDU u Beogradu (1999). Recite nam nešto više o tom period Vašeg razvoja?
– Imao sam tu sreću da te 1990. godine, kada sam došao na Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu sa nepunih 18 godina – dakle nakon trećeg razreda srednje škole – zateknem veoma interesantnu postavku profesora i studenata. Predavali su mi Slobodan Selenić, Jovan Vava Hristić, Vladimir Stamenković, Nebojša Pajkić, Gordan Mihić, Živojin Pavlović, Gordan Mihić... Dakle plejada vrlo umnih dramskih poslenika tog doba. Klasa, pošto su studije dramaturgije koncipirane na nivou klasa, vrlo brojna, čak desetoro nas. Dakle, to je bila jedna opasna ekipa u kojoj smo od prve godine znali da smo saveznici ali i konkurenti jedni drugima. Spoj te dve stvari je činio, uz izbor studija – jer studije dramaturgije su, uz studije filozofije, studije za revolucionare – da od početka naučimo kako da „čupamo zube“ jedni drugima i da nikako ne dozvolimo profesorima da nam prvi to učine. Kad u takvoj vrsti intelektualnog drila započnete svoj umetnički život onda kasnije imate sve veće potrebe za kritičkom mišlju, za dijalektikom, za „istinom“ u umetnosti. Od tog do ovog doba, liberalni kapitalizam je uspeo da od socijalistički ustrojenih umova za svega 15 godina napravi zombije potrošačkog društva. U našoj intelektualnoj sredini nije ništa drugačije nego u bazi. Danas je svaka kritika sporna, svako zameranje Novom svetskom poretku ravno ludilu. Sve je ne cenzurisano već autocenzurisano. Ono što je, pak, zaprepašćujuće jeste da ljudi koji su formirani na višim studijama humanističkih nauka ili umetnostima više kao da nemaju nikakvu potrebu za kritičkim razmišljanjem. Za moju generaciju, pa nazovite to „šesetosmaštvom“ ili ne, materijalističkom dijalektikom ili ne, to je bilo nezamislivo.
Vaša magistarska teza nosi naziv: Dela savremenih domaćih dramskih pisaca na repertoaru Ateljea 212 u razdoblju 1967-1987. Šta je najzanimljive što ste otkrili iz tih istraživanja?
– To da je pozorište jedan živi organizam i da se verovatno nikada neće ponoviti zlatno doba Ateljea 212 smešteno u tih dvadeset godina. U tom pozorištu sam, pre svega, u periodu 1995-1998 bio dramaturg na plati i učio sam o istoriji tog teatra na samom izvoru, od živih aktera i svedoka. Bilo je to doba u kome je avangarda bila prizivana na velika vrata, u kome su bili mogući dramaturški i teatarski eksperimenti bez zadrške. Nakon toga, negde posle 1990. godine naša repertoarska pozorišta su više ili manje upala u zamku političke korektnosti (u prvi mah samo antimiloševićevizma, a potom i ogoljene inauguracije narativa Novog svetskog poretka), formalne ideologizacije i, rečju, postala prilično malograđanska. Danas, pak, sa sredstvima koja raspolažu gotovo su pred gašenjem. Prvo je samoukinuta tema slobode u našim teatrima, a sada čekamo da i sama budu ukinuta.
– Imao sam tu sreću da te 1990. godine, kada sam došao na Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu sa nepunih 18 godina – dakle nakon trećeg razreda srednje škole – zateknem veoma interesantnu postavku profesora i studenata. Predavali su mi Slobodan Selenić, Jovan Vava Hristić, Vladimir Stamenković, Nebojša Pajkić, Gordan Mihić, Živojin Pavlović, Gordan Mihić... Dakle plejada vrlo umnih dramskih poslenika tog doba. Klasa, pošto su studije dramaturgije koncipirane na nivou klasa, vrlo brojna, čak desetoro nas. Dakle, to je bila jedna opasna ekipa u kojoj smo od prve godine znali da smo saveznici ali i konkurenti jedni drugima. Spoj te dve stvari je činio, uz izbor studija – jer studije dramaturgije su, uz studije filozofije, studije za revolucionare – da od početka naučimo kako da „čupamo zube“ jedni drugima i da nikako ne dozvolimo profesorima da nam prvi to učine. Kad u takvoj vrsti intelektualnog drila započnete svoj umetnički život onda kasnije imate sve veće potrebe za kritičkom mišlju, za dijalektikom, za „istinom“ u umetnosti. Od tog do ovog doba, liberalni kapitalizam je uspeo da od socijalistički ustrojenih umova za svega 15 godina napravi zombije potrošačkog društva. U našoj intelektualnoj sredini nije ništa drugačije nego u bazi. Danas je svaka kritika sporna, svako zameranje Novom svetskom poretku ravno ludilu. Sve je ne cenzurisano već autocenzurisano. Ono što je, pak, zaprepašćujuće jeste da ljudi koji su formirani na višim studijama humanističkih nauka ili umetnostima više kao da nemaju nikakvu potrebu za kritičkim razmišljanjem. Za moju generaciju, pa nazovite to „šesetosmaštvom“ ili ne, materijalističkom dijalektikom ili ne, to je bilo nezamislivo.
Vaša magistarska teza nosi naziv: Dela savremenih domaćih dramskih pisaca na repertoaru Ateljea 212 u razdoblju 1967-1987. Šta je najzanimljive što ste otkrili iz tih istraživanja?
– To da je pozorište jedan živi organizam i da se verovatno nikada neće ponoviti zlatno doba Ateljea 212 smešteno u tih dvadeset godina. U tom pozorištu sam, pre svega, u periodu 1995-1998 bio dramaturg na plati i učio sam o istoriji tog teatra na samom izvoru, od živih aktera i svedoka. Bilo je to doba u kome je avangarda bila prizivana na velika vrata, u kome su bili mogući dramaturški i teatarski eksperimenti bez zadrške. Nakon toga, negde posle 1990. godine naša repertoarska pozorišta su više ili manje upala u zamku političke korektnosti (u prvi mah samo antimiloševićevizma, a potom i ogoljene inauguracije narativa Novog svetskog poretka), formalne ideologizacije i, rečju, postala prilično malograđanska. Danas, pak, sa sredstvima koja raspolažu gotovo su pred gašenjem. Prvo je samoukinuta tema slobode u našim teatrima, a sada čekamo da i sama budu ukinuta.
Doktorirali ste na temu Mitska matrica u umetničkim i medijskim tekstovima na Interdisciplinarnim studijama na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Postoje li neki zanimljivi detalji iz biografija Sartra, Vendersa, Ransmajera, Bejkona koji se nalaze u Vašem doktoratu?
– Znate, uvek pokušavam da pobegnem od senzacionalizma. U tom smislu, najzanimljiviji detalji života Sartra, Vendersa, Ransmajera i Bejkona su njihova dela. Ona govore i o njima i o vremenu u kome su kreirana, mnogo više od njihovih često romansiranih i začinjenih biografija. Prava biografija jednog pisca je uvek bila i ostaće njegova bibliografija.
Godine 1996. počeli ste da objavljujete priče u Književnoj reči, Politici, Pozivnici i romane Sakaćenje Romana (1997), Pankration (1998), Samomučitelj (2000) Zašto ste ušli u književnost?
– Zato što sam oduvek bio fasciniran pričom, pripovedanjem, naracijom. Nije tajna da prozni pisac uvek ugrađuje sebe samog u svaki svoj roman, u mnoge svoje junake. Uostalom, da bi u okvirima realizma bili dovoljno ubedljivi – vi kao pripovedač i vaši junaci kao ljudi od krvi i mesa – treba pisati o onome što poznajete. O onome što formalno dobro poznajete. To je formula introspekcije. A mi smo najveća tajna sami sebi. Otuda je za mnoge pisce proces pripovedanja istovremeno i pokušaj da odgovore na pitanja „ko sam“ i „zašto radim to što radim“. I dalje pišem jer ne mogu da to nešto ne kažem, jer ne mogu da prećutim to nešto. Želim da verujem da je to blagoslov, da to znači da je taj pripovedački nerv i dalje izuzetno snažan u meni. Demon koga se još uvek nisam oslobodio. Zbog toga pišem redovno, koliko mi svakodnevni život daje prostora, ako ne onda kradem od vremena, jurim ka pisanju. To je stvar i mentalne higijene. Uostalom, piše se jer „morate reći“ a ne zato što „možete reći“. Ako možete, a ne morate, onda to nije umetnost, to je rutina, žurnalističko, mehaničko ispisivanje. Zapleteš radnju, pa je raspleteš. To može svako pismen. A nije svako pismen i pisac.
Vaš omiljeni pisac?
– Naravno da je na to pitanje teško odgovoriti. Mnogo je njih: Klod Simon, Pol Klodel, Mišel Turnije, Kristof Ransmajer, Nikola Buvije, Peter Handke, Per Petešun, Margaret Jursenar, Kurcio Malaparte… Svi su oni puno uticali na moje stvaralaštvo.
Vaša omiljena knjiga?
– „Poslednji svet“ Kristofa Ransmajera, jedan od onih romana za koje vam je žao što ih baš vi niste napisali a, istovremeno, presrećni ste što neko jeste.
Vaša omiljena reč?
– Čast.
Vaša životna deviza?
– Hodati polako, stalno i uspravno.
Objavili ste drame „Vagabund u gradskom vrtu“ (Scena, Novi Sad 1995), „Argivski incident“ (Jefimija, Kragujevac 1996), „Demijurg“ (Jefimija, Kragujevac 1997), „Appendix“ (Književna reč, Beograd 1997), „Čopor“ (Scena, Novi Sad 1998), a neka su doživela svoja izvođenja: „Appendix“, Centar lepih umetnosti Gvarnerijus (2003), režija Boško Đorđević; „Appendix“, Radio Beograd i program, režija Božidar Đurović (2004); „Vučje leglo“, Narodno pozorište Pirot (2006), režija Boris Todorović. Nakon svih ovih uspešnih drama, recite nam koja je Vaša životna definicija drame?
– Akcija, atrakcija, ambicija i improvizacija. Mislim da su to postulati uspešne predstave.
Dobitnik ste i nekih nagrada medju kojima je i poslednja, nagrada Laza Kostić za roman Kuća od soli. Koliko jednom piscu znače nagrade?
– Naši književni arbitri dele sudbinu svih istraživača sa polja društveno-humanističkih nauka. I njihov je hleb gorak, a prostora za kulturu u medijima je sve manje. Tako da ne treba da nas čudi što je kritičarska scena u još nepovoljnijoj poziciji od spisateljske. Klanovi, drugari, sto u ćošku u kafani. Uostalom, dajte nama koji smo u „proizvodnji“ spisak članova žirija i spisak pristiglih knjiga i izračunaćemo začas ko je srećni dobitnik. Kod nas je sve simulacija pa i to.
Kažu da se ključni momenat u recepciji Vaše književnosti dogodio s objavljivanjem romana „Persijsko ogledalo“ koji ste 2001. godine objavili u Geopoetici. Glas javnosti je tada pisao o tome: Najzanimljivije knjige pišu pisci koji se upute putevima kojima ostali ne smeju da krenu. Kako Vi gledate na tu odredicu? Je li Vam ona značila tada u umetničkom pogledu?
– Ne znam da li je to baš ključni trenutak nakon koga je sve postalo drugačije, ali možda je „Persijsko ogledalo“ moja najambicioznija knjiga. U njoj je fermentiralo sve ono što sam na putovanjima po Magrebu i Bliskom istoku upijao poput sunđera. Uostalom, taj roman je i potraga za dvojnikom, a to je čest lajtmotiv u mojoj prozi. U slučaju „Ogledala“ to je potraga za Nemanjom Mitrovićem kao hipotetičkom dvojniku centralnog junaka Miloša Zurbarana. Nakon objavljivanja te knjige nekako sam se našao u žiži interesovanja, valjda je to bila pojava nečeg drugačijeg, nečeg što nije „Basarizam“, podržavan i neizostavan pravac u srpskoj književnosti.
– Znate, uvek pokušavam da pobegnem od senzacionalizma. U tom smislu, najzanimljiviji detalji života Sartra, Vendersa, Ransmajera i Bejkona su njihova dela. Ona govore i o njima i o vremenu u kome su kreirana, mnogo više od njihovih često romansiranih i začinjenih biografija. Prava biografija jednog pisca je uvek bila i ostaće njegova bibliografija.
Godine 1996. počeli ste da objavljujete priče u Književnoj reči, Politici, Pozivnici i romane Sakaćenje Romana (1997), Pankration (1998), Samomučitelj (2000) Zašto ste ušli u književnost?
– Zato što sam oduvek bio fasciniran pričom, pripovedanjem, naracijom. Nije tajna da prozni pisac uvek ugrađuje sebe samog u svaki svoj roman, u mnoge svoje junake. Uostalom, da bi u okvirima realizma bili dovoljno ubedljivi – vi kao pripovedač i vaši junaci kao ljudi od krvi i mesa – treba pisati o onome što poznajete. O onome što formalno dobro poznajete. To je formula introspekcije. A mi smo najveća tajna sami sebi. Otuda je za mnoge pisce proces pripovedanja istovremeno i pokušaj da odgovore na pitanja „ko sam“ i „zašto radim to što radim“. I dalje pišem jer ne mogu da to nešto ne kažem, jer ne mogu da prećutim to nešto. Želim da verujem da je to blagoslov, da to znači da je taj pripovedački nerv i dalje izuzetno snažan u meni. Demon koga se još uvek nisam oslobodio. Zbog toga pišem redovno, koliko mi svakodnevni život daje prostora, ako ne onda kradem od vremena, jurim ka pisanju. To je stvar i mentalne higijene. Uostalom, piše se jer „morate reći“ a ne zato što „možete reći“. Ako možete, a ne morate, onda to nije umetnost, to je rutina, žurnalističko, mehaničko ispisivanje. Zapleteš radnju, pa je raspleteš. To može svako pismen. A nije svako pismen i pisac.
Vaš omiljeni pisac?
– Naravno da je na to pitanje teško odgovoriti. Mnogo je njih: Klod Simon, Pol Klodel, Mišel Turnije, Kristof Ransmajer, Nikola Buvije, Peter Handke, Per Petešun, Margaret Jursenar, Kurcio Malaparte… Svi su oni puno uticali na moje stvaralaštvo.
Vaša omiljena knjiga?
– „Poslednji svet“ Kristofa Ransmajera, jedan od onih romana za koje vam je žao što ih baš vi niste napisali a, istovremeno, presrećni ste što neko jeste.
Vaša omiljena reč?
– Čast.
Vaša životna deviza?
– Hodati polako, stalno i uspravno.
Objavili ste drame „Vagabund u gradskom vrtu“ (Scena, Novi Sad 1995), „Argivski incident“ (Jefimija, Kragujevac 1996), „Demijurg“ (Jefimija, Kragujevac 1997), „Appendix“ (Književna reč, Beograd 1997), „Čopor“ (Scena, Novi Sad 1998), a neka su doživela svoja izvođenja: „Appendix“, Centar lepih umetnosti Gvarnerijus (2003), režija Boško Đorđević; „Appendix“, Radio Beograd i program, režija Božidar Đurović (2004); „Vučje leglo“, Narodno pozorište Pirot (2006), režija Boris Todorović. Nakon svih ovih uspešnih drama, recite nam koja je Vaša životna definicija drame?
– Akcija, atrakcija, ambicija i improvizacija. Mislim da su to postulati uspešne predstave.
Dobitnik ste i nekih nagrada medju kojima je i poslednja, nagrada Laza Kostić za roman Kuća od soli. Koliko jednom piscu znače nagrade?
– Naši književni arbitri dele sudbinu svih istraživača sa polja društveno-humanističkih nauka. I njihov je hleb gorak, a prostora za kulturu u medijima je sve manje. Tako da ne treba da nas čudi što je kritičarska scena u još nepovoljnijoj poziciji od spisateljske. Klanovi, drugari, sto u ćošku u kafani. Uostalom, dajte nama koji smo u „proizvodnji“ spisak članova žirija i spisak pristiglih knjiga i izračunaćemo začas ko je srećni dobitnik. Kod nas je sve simulacija pa i to.
Kažu da se ključni momenat u recepciji Vaše književnosti dogodio s objavljivanjem romana „Persijsko ogledalo“ koji ste 2001. godine objavili u Geopoetici. Glas javnosti je tada pisao o tome: Najzanimljivije knjige pišu pisci koji se upute putevima kojima ostali ne smeju da krenu. Kako Vi gledate na tu odredicu? Je li Vam ona značila tada u umetničkom pogledu?
– Ne znam da li je to baš ključni trenutak nakon koga je sve postalo drugačije, ali možda je „Persijsko ogledalo“ moja najambicioznija knjiga. U njoj je fermentiralo sve ono što sam na putovanjima po Magrebu i Bliskom istoku upijao poput sunđera. Uostalom, taj roman je i potraga za dvojnikom, a to je čest lajtmotiv u mojoj prozi. U slučaju „Ogledala“ to je potraga za Nemanjom Mitrovićem kao hipotetičkom dvojniku centralnog junaka Miloša Zurbarana. Nakon objavljivanja te knjige nekako sam se našao u žiži interesovanja, valjda je to bila pojava nečeg drugačijeg, nečeg što nije „Basarizam“, podržavan i neizostavan pravac u srpskoj književnosti.
Onda ste 2005. godine prešli u izdavačku kuću Laguna i tako postali njen ekskluzivni autor. Zašto ste napravili taj korak? Kako ste predvideli da će Laguna izrasti u najveću izdavačku kuću u regionu?
– Taj korak sam preduzeo, jer sam tada prvi put poželeo da se oprobam u komunikaciji sa širom publikom, da pokušam sa boljom distribucijom knjiga, sa boljim marketingom. To je bio obostran rizik za mene i Lagunu, tada mladu i relativno malu izdavačku kuću. Sećam se da smo Zoran Živković, Igor Marojević, Zvonko Karanović i ja bili tada jedini domaći autori u Laguni, pre samo dvanaest godina. Toliko je Laguna ojačala. To je bio zanimljiv transfer, sećam se da su i u novinama izlazili komentari u smislu da sam se ja nešto „prodao“ tu nekome. Tada je bilo pomalo čudno da neko ko ne piše komercijalnu, bulevarsku književnost pređe u Lagunu. Sećam se da su mi po kuloarima to zamerali oni pisci koji su me kasnije molili da kažem neku lepu reč o njima u Laguni i gotovo su svi prešli u tu izdavačku kuću. Dakle, nisam predvideo taj rast Lagune, to niko nije mogao da baš tako jasno predvidi.
„Kuća od soli’“ je uzbudljiva drama o tragičnoj usamljenosti pojedinca u izuzetnim istorijskim okolnostima. Ovako je Laguna predstavila Vaš poslednji roman. Kako biste Vi to učinili?
– Centralni junak ovog romana je Arsenije Martinović, rimski đak katoličkog univerziteta „Sveto srce“, Bokelj i Jugosloven, stručnjak za trgovinu umetničkim delima, jedan od ljudi koje će knez Pavle Karađorđević i Milan Kašanin angažovati na formiranju kolekcije umetničkih dela za potrebe „Muzeja kneza Pavla“. Kasnije, postaje i jedan od ljudi koji treba da sačuvaju deo ove vredne umetničke kolekcije od Sila osovine. Ne treba zaboraviti da su Herman Gering i grof Ćano na sahranu kralja Aleksandra u Beograd sa sobom poveli nekoliko eksperata za likovnu umetnost. Koristili su i taj trenutak za pravljenje brižljivog popisa onoga što će oteti tokom okupacije, samo nekoliko godina kasnije. Paradoksalno, Arsenije u Bizerti, u Tunisu, u egzilu postaje poslednji branilac Kraljevine Jugoslavije i imovine države koja više i ne postoji. „Kuća od soli“ je roman od najmanje dve centralne, poetske i filozofske teme. Prva je podložnost umetnosti i umetničkih dela da se njima manipuliše u neke druge svrhe, sprega sa politikom i istorijom u pravcu neestetskih, političkih svrha. To je osnovni tok, a drugi, više poetski, vezan je za Arsenija Martinovića i govori o kraju sveta kakav poznaje, odnosno o početku Drugog svetskog rata. U tom smislu, „Kuća od soli“ je jedna vrsta para-istorijskog trilera pripovedanog u melanholičnoj atmosferi kraja sveta. Sve to, čini mi se, ima dosta sličnosti sa današnjicom, jer smo i sami svedoci rastakanja sveta kakvog poznajemo.
Šta za Vas predstavlja Medjunarodni beogradski Sajam knjiga? I kakvo je Vaše mišljenje o pričanjima da sajam sve više liči na vašar?
– Sajam je mesto na kome se susreću pisci sa izdavačima. Mnogo manje nego pisci sa čitaocima. Teško je na Sajmu prepoznati čitaoce i razdvojiti ih od kupaca. Ali to nije problem našeg sajma već potrošačkog društva. Da, on je i vašar i sajam knjiga. Od toga se ne može pobeći. Sećam se sajmova kada sam bio mlad, oni su mnogo više bili izložba najnovijih izdanja nego prodajni saloni. Šta, uostalom, očekujete od potrošačkog društva?
Šta biste poručili mladim ljudima koji imaju želje da postanu pisci i dramaturzi?
– Budućim piscima poručujem da pišu samo ako osećaju nezaustavljiv i nerazumljiv nagon za pripovedanjem. Ne ako osećaju da „mogu“ već samo da „ne mogu, a da ne pišu“. Budućim dramaturzima da prvo pogledaju mnogo filmova u Kinoteci i predstava u pozorištu pre nego što se odluče na spisateljski čin.
Autor: Tadija Čaluković
Izvor: salomeserbia.blogspot.rs
– Taj korak sam preduzeo, jer sam tada prvi put poželeo da se oprobam u komunikaciji sa širom publikom, da pokušam sa boljom distribucijom knjiga, sa boljim marketingom. To je bio obostran rizik za mene i Lagunu, tada mladu i relativno malu izdavačku kuću. Sećam se da smo Zoran Živković, Igor Marojević, Zvonko Karanović i ja bili tada jedini domaći autori u Laguni, pre samo dvanaest godina. Toliko je Laguna ojačala. To je bio zanimljiv transfer, sećam se da su i u novinama izlazili komentari u smislu da sam se ja nešto „prodao“ tu nekome. Tada je bilo pomalo čudno da neko ko ne piše komercijalnu, bulevarsku književnost pređe u Lagunu. Sećam se da su mi po kuloarima to zamerali oni pisci koji su me kasnije molili da kažem neku lepu reč o njima u Laguni i gotovo su svi prešli u tu izdavačku kuću. Dakle, nisam predvideo taj rast Lagune, to niko nije mogao da baš tako jasno predvidi.
„Kuća od soli’“ je uzbudljiva drama o tragičnoj usamljenosti pojedinca u izuzetnim istorijskim okolnostima. Ovako je Laguna predstavila Vaš poslednji roman. Kako biste Vi to učinili?
– Centralni junak ovog romana je Arsenije Martinović, rimski đak katoličkog univerziteta „Sveto srce“, Bokelj i Jugosloven, stručnjak za trgovinu umetničkim delima, jedan od ljudi koje će knez Pavle Karađorđević i Milan Kašanin angažovati na formiranju kolekcije umetničkih dela za potrebe „Muzeja kneza Pavla“. Kasnije, postaje i jedan od ljudi koji treba da sačuvaju deo ove vredne umetničke kolekcije od Sila osovine. Ne treba zaboraviti da su Herman Gering i grof Ćano na sahranu kralja Aleksandra u Beograd sa sobom poveli nekoliko eksperata za likovnu umetnost. Koristili su i taj trenutak za pravljenje brižljivog popisa onoga što će oteti tokom okupacije, samo nekoliko godina kasnije. Paradoksalno, Arsenije u Bizerti, u Tunisu, u egzilu postaje poslednji branilac Kraljevine Jugoslavije i imovine države koja više i ne postoji. „Kuća od soli“ je roman od najmanje dve centralne, poetske i filozofske teme. Prva je podložnost umetnosti i umetničkih dela da se njima manipuliše u neke druge svrhe, sprega sa politikom i istorijom u pravcu neestetskih, političkih svrha. To je osnovni tok, a drugi, više poetski, vezan je za Arsenija Martinovića i govori o kraju sveta kakav poznaje, odnosno o početku Drugog svetskog rata. U tom smislu, „Kuća od soli“ je jedna vrsta para-istorijskog trilera pripovedanog u melanholičnoj atmosferi kraja sveta. Sve to, čini mi se, ima dosta sličnosti sa današnjicom, jer smo i sami svedoci rastakanja sveta kakvog poznajemo.
Šta za Vas predstavlja Medjunarodni beogradski Sajam knjiga? I kakvo je Vaše mišljenje o pričanjima da sajam sve više liči na vašar?
– Sajam je mesto na kome se susreću pisci sa izdavačima. Mnogo manje nego pisci sa čitaocima. Teško je na Sajmu prepoznati čitaoce i razdvojiti ih od kupaca. Ali to nije problem našeg sajma već potrošačkog društva. Da, on je i vašar i sajam knjiga. Od toga se ne može pobeći. Sećam se sajmova kada sam bio mlad, oni su mnogo više bili izložba najnovijih izdanja nego prodajni saloni. Šta, uostalom, očekujete od potrošačkog društva?
Šta biste poručili mladim ljudima koji imaju želje da postanu pisci i dramaturzi?
– Budućim piscima poručujem da pišu samo ako osećaju nezaustavljiv i nerazumljiv nagon za pripovedanjem. Ne ako osećaju da „mogu“ već samo da „ne mogu, a da ne pišu“. Budućim dramaturzima da prvo pogledaju mnogo filmova u Kinoteci i predstava u pozorištu pre nego što se odluče na spisateljski čin.
Autor: Tadija Čaluković
Izvor: salomeserbia.blogspot.rs
Autor: Miomir Petrović
