Miomir Petrović: Zapad razume samo arapski novac
Beogradski prijatelji profesora filmske umetnosti na privremenom radu u jednom od emirata zamišljaju da je njegov život kao sa razglednice. On predaje na elitnom koledžu, ispija skupa pića po damping cenama u raskošnim enterijerima, kampuje pod zvezdama u pustinji, ide na zabave sa grupom prijatelja koji potiču iz bivše Jugoslavije…
Ovako bi u nekoliko rečenica mogao da se opiše novi roman Miomira Petrovića „Središnja pustinja“.
Međutim, kakvo je naličje života daleko od kuće, kakav je odnos između zapadnog i evropskog sveta pisac Miomir Petrović govori za Danas.
So je čest motiv u Vašim romanima, pa i u „Središnjoj pustinji“. Zašto?
Tri prostorno-čulna motiva kojima se u romanima često koristim su ostrvo, pustinja i, kao što primećujete, so. Reč je o kvintesencijama mojih romanesknih junaka koja najbliže određuju njihovu usamljenost, izolovanost od uzavrelog sveta, te paklene košnice civilizacije. „Središnja pustinja“ je roman o našem čoveku koji živi i radi na Arabijskom poluostrvu, ali i priča o usamljenosti pojedinca u globalnom svetu potrošnje, ratova, demonokratije, korporativnog fašizma. To je ta unutarnja njegova pustinja. A mekana postelja od uzavrelog pustinjskog peska, ta čistoća peska, njegova abrazivnost, neplodnost, to izlaganje sebi i svojim strahovima kada se nalazite u pustinji, to je scena na kojoj glavni junak pokušava da dođe do sebe. Fascinacija pustinjom kao motivom za mene je počela već prilikom prvih putovanja u Alžir i Tunis, kasnije Egipat pa se, kada sam se preselio u Emirate, opredmetila u potpunosti. Moja vizuelna realnost nekoliko godina je bila igra svetloplavog i svetložutog. Najčešće samo te dve boje. Kao u filmu „Pariz, Teksas“ ili „Čaj u Sahari“. Pustinja je najčistiji teren, lišen organskog, nešto poput filmske scenografije.
Vaš glavni junak se susreće sa potpuno drugačijom kulturom, poput arapske. Budući da ste i sami živeli u UAE, kako je izgledao susret sa drugim i drugačijim?
Porodica i ja nismo nespremni došli u Emirate. Imali smo kontakte sa Bliskim istokom i Arapima. Prihvatio sam mesto profesora na njihovom najstarijem, državnom univerzitetu i uputili smo se u novi oblik postojanja. Tamo sam predavao filmsku estetiku, kreativno pisanje i filmsku naraciju. Dočekale su nas dve sasvim nove osovine za nekoga ko dolazi sa ovih prostora: emiratski šerijat ali i neokolonijalna, potrošačka, ekstremno materijalistička psihologija. Emirati su ne tako voljni saveznik Amerike, najbogatija država regiona u kojoj Emiraćani čak i ne moraju da rade, ali u svemu imitiraju američki način života. Nažalost bez ideje o nekakvom kontekstu svakog, pa i dotičnog „američkog sna“. Zbog toga prisustvujete slikama koje su nadrealističke. Spoj tog mentaliteta i lokalnog islama prilično rastegljivih vrednosti, digitalnog 21. veka i srednjovekovlja – naročito meni spoznajnim budući da sam predavao u ženskom kampusu, samo studentkinjama medija dok je moj sin pohađao mušku srednju školu – ono je što tu sredinu čini potpuno osobenom. Ali, ruku na srce, Evropljani se mnogo više u svakodnevnom životu sreću sa kolopletom nesrećnih azijskih naroda (Indijcima, Pakistancima, Nepalcima, Filipincima…) nego sa starosedeocima. Imao sam tu kognitivnu sreću da živim u manjem gradu, Fudžeiri na istočnoj obali poluostrva gde se sve to mnogo bolje vidi nego u Dubaiju. A Dubai, taj grad/foto-tapet je interesantna, kičasta i novobogataška razglednica koja svuda ima svoje male pukotine. Ukoliko povučete jače ivicu te pukotine, pred vama se lako stvori naličje slike: mravinjak siromašnih azijskih radnika koji žive u groznim uslovima.
S obzirom na to da je Vaš glavni junak profesor koledža, na nekoliko mesta u knjizi govorite o obrazovanju. Možete li povući paralele između obrazovanja u svetu i kod nas?
Kao profesor koji nije bez otpora prihvatio Bolonjsku reformu obrazovanja, jer svoju sam pedagošku karijeru počeo pre te famozne i nepotrebne reforme, mislio sam da neću doživeti veće omalovažavanje intelekta. Ipak, radeći u UAE po britanskom obrazovnom kurikulumu, sagledao sam šta je obrazovanje budućnosti: „educational industry“. Student novog doba bavi se veštinama a ne poljem saznanja. Apstraktni prostor misli, neophodan posebno u društveno-humanističkim naukama, dobrim delom je skoro pa dimom isteran. To će u budućnosti od potencijalnog mislioca napraviti poslušnog potrošača. A poslušan potrošač je i poslušan glasač. To naše preterivanje u vrednovanju zapadnog sistema školovanja staje pod onu gorku ali realnu definiciju: problem srpskih mondijalista je što nigde ne putuju i slabo govore strane jezike.
Glavni junak knjige se druži sa zemljacima koji su poput njega u tuđini, što ostavlja prostor za nostalgiju. Nije li shvatanje i razumevanje nostalgije pomalo izvitopereno?
Iako po nekim narativnim tokovima deluje da je „Središnja pustinja“ jugonostalgičarski roman, ona je zapravo nostalgičarski roman. U pustinji, pet hiljada kilometara daleko od Evrope, naši ljudi su pet hiljada kilometara daleko od bivšeg Ja pa se sve, pa i bivše ja, čini mnogo idealnijim. To je nostalgija za bivšim Ja, za odnosima, obliku komunikacije, emocijama, ukusima i mirisima. Nekako više na čulnom nego političkom nivou.
Razume li zapadni svet kome i mi pripadamo Arape, odnosno koliko je moguć dijalog arapske i zapadne kulture bez predrasuda?
Ne, ne razume i ne želi da razume. Zapadni čovek samo razume arapski novac. U svakom drugom smislu, on u Arapima vidi musave teroriste, fundamentaliste bez ikakve unutarnje poezije, bez znanja jer, zaboga, oni nemaju jasne predstave o demokratiji. S druge strane, Arapi ne preziru Evropljane zbog toga što potonji ne veruju u njihovog boga, već zato što ne veruju ni u svog. Jer savremeni beli potrošač veruje samo u svoj skup novac, jeftin alkohol i jeftin seks. Predrasude dolaze mnogo više sa zapada nego što delaju sa istoka. Iako se evropski mediji iz sve snage upinju da svoje konzumente ubede u suprotno.
Autor: Vladimir Matković
Izvor: Danas
Međutim, kakvo je naličje života daleko od kuće, kakav je odnos između zapadnog i evropskog sveta pisac Miomir Petrović govori za Danas.
So je čest motiv u Vašim romanima, pa i u „Središnjoj pustinji“. Zašto?
Tri prostorno-čulna motiva kojima se u romanima često koristim su ostrvo, pustinja i, kao što primećujete, so. Reč je o kvintesencijama mojih romanesknih junaka koja najbliže određuju njihovu usamljenost, izolovanost od uzavrelog sveta, te paklene košnice civilizacije. „Središnja pustinja“ je roman o našem čoveku koji živi i radi na Arabijskom poluostrvu, ali i priča o usamljenosti pojedinca u globalnom svetu potrošnje, ratova, demonokratije, korporativnog fašizma. To je ta unutarnja njegova pustinja. A mekana postelja od uzavrelog pustinjskog peska, ta čistoća peska, njegova abrazivnost, neplodnost, to izlaganje sebi i svojim strahovima kada se nalazite u pustinji, to je scena na kojoj glavni junak pokušava da dođe do sebe. Fascinacija pustinjom kao motivom za mene je počela već prilikom prvih putovanja u Alžir i Tunis, kasnije Egipat pa se, kada sam se preselio u Emirate, opredmetila u potpunosti. Moja vizuelna realnost nekoliko godina je bila igra svetloplavog i svetložutog. Najčešće samo te dve boje. Kao u filmu „Pariz, Teksas“ ili „Čaj u Sahari“. Pustinja je najčistiji teren, lišen organskog, nešto poput filmske scenografije.
Vaš glavni junak se susreće sa potpuno drugačijom kulturom, poput arapske. Budući da ste i sami živeli u UAE, kako je izgledao susret sa drugim i drugačijim?
Porodica i ja nismo nespremni došli u Emirate. Imali smo kontakte sa Bliskim istokom i Arapima. Prihvatio sam mesto profesora na njihovom najstarijem, državnom univerzitetu i uputili smo se u novi oblik postojanja. Tamo sam predavao filmsku estetiku, kreativno pisanje i filmsku naraciju. Dočekale su nas dve sasvim nove osovine za nekoga ko dolazi sa ovih prostora: emiratski šerijat ali i neokolonijalna, potrošačka, ekstremno materijalistička psihologija. Emirati su ne tako voljni saveznik Amerike, najbogatija država regiona u kojoj Emiraćani čak i ne moraju da rade, ali u svemu imitiraju američki način života. Nažalost bez ideje o nekakvom kontekstu svakog, pa i dotičnog „američkog sna“. Zbog toga prisustvujete slikama koje su nadrealističke. Spoj tog mentaliteta i lokalnog islama prilično rastegljivih vrednosti, digitalnog 21. veka i srednjovekovlja – naročito meni spoznajnim budući da sam predavao u ženskom kampusu, samo studentkinjama medija dok je moj sin pohađao mušku srednju školu – ono je što tu sredinu čini potpuno osobenom. Ali, ruku na srce, Evropljani se mnogo više u svakodnevnom životu sreću sa kolopletom nesrećnih azijskih naroda (Indijcima, Pakistancima, Nepalcima, Filipincima…) nego sa starosedeocima. Imao sam tu kognitivnu sreću da živim u manjem gradu, Fudžeiri na istočnoj obali poluostrva gde se sve to mnogo bolje vidi nego u Dubaiju. A Dubai, taj grad/foto-tapet je interesantna, kičasta i novobogataška razglednica koja svuda ima svoje male pukotine. Ukoliko povučete jače ivicu te pukotine, pred vama se lako stvori naličje slike: mravinjak siromašnih azijskih radnika koji žive u groznim uslovima.
S obzirom na to da je Vaš glavni junak profesor koledža, na nekoliko mesta u knjizi govorite o obrazovanju. Možete li povući paralele između obrazovanja u svetu i kod nas?
Kao profesor koji nije bez otpora prihvatio Bolonjsku reformu obrazovanja, jer svoju sam pedagošku karijeru počeo pre te famozne i nepotrebne reforme, mislio sam da neću doživeti veće omalovažavanje intelekta. Ipak, radeći u UAE po britanskom obrazovnom kurikulumu, sagledao sam šta je obrazovanje budućnosti: „educational industry“. Student novog doba bavi se veštinama a ne poljem saznanja. Apstraktni prostor misli, neophodan posebno u društveno-humanističkim naukama, dobrim delom je skoro pa dimom isteran. To će u budućnosti od potencijalnog mislioca napraviti poslušnog potrošača. A poslušan potrošač je i poslušan glasač. To naše preterivanje u vrednovanju zapadnog sistema školovanja staje pod onu gorku ali realnu definiciju: problem srpskih mondijalista je što nigde ne putuju i slabo govore strane jezike.
Glavni junak knjige se druži sa zemljacima koji su poput njega u tuđini, što ostavlja prostor za nostalgiju. Nije li shvatanje i razumevanje nostalgije pomalo izvitopereno?
Iako po nekim narativnim tokovima deluje da je „Središnja pustinja“ jugonostalgičarski roman, ona je zapravo nostalgičarski roman. U pustinji, pet hiljada kilometara daleko od Evrope, naši ljudi su pet hiljada kilometara daleko od bivšeg Ja pa se sve, pa i bivše ja, čini mnogo idealnijim. To je nostalgija za bivšim Ja, za odnosima, obliku komunikacije, emocijama, ukusima i mirisima. Nekako više na čulnom nego političkom nivou.
Razume li zapadni svet kome i mi pripadamo Arape, odnosno koliko je moguć dijalog arapske i zapadne kulture bez predrasuda?
Ne, ne razume i ne želi da razume. Zapadni čovek samo razume arapski novac. U svakom drugom smislu, on u Arapima vidi musave teroriste, fundamentaliste bez ikakve unutarnje poezije, bez znanja jer, zaboga, oni nemaju jasne predstave o demokratiji. S druge strane, Arapi ne preziru Evropljane zbog toga što potonji ne veruju u njihovog boga, već zato što ne veruju ni u svog. Jer savremeni beli potrošač veruje samo u svoj skup novac, jeftin alkohol i jeftin seks. Predrasude dolaze mnogo više sa zapada nego što delaju sa istoka. Iako se evropski mediji iz sve snage upinju da svoje konzumente ubede u suprotno.
Autor: Vladimir Matković
Izvor: Danas
Autor: Miomir Petrović
