Mirjana Đurđević: Borićemo se zajedno sa decom dokle nas ima
Njene popularne romane ‒ „Leš u fundusu“, „Jacuzzi u liftu“, „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“... da pomenem nekolicinu od njih petnaestak ‒ prate reči hvale i, između ostalog, opaska da piše neodoljivo, pretapajući iskrenost, beskompromisnost, duhovitost...
Dobitnik je prestižnih priznanja, među kojima i regionalne nagrade „Meša Selimović“, a u središtu najnovije knjige je priča o jednoj vremešnoj i jednoj vrlo mladoj junakinji, te društvenom, istorijskom kontekstu koji nas je sve oblikovao.
Vladislava Gordić Petković kaže da roman karakteriše i to da je „mala istorija velikog prijateljstva koja je istovremeno revolucionarna pedagoška poema o važnosti razmišljanja, propitivanja i zdrave sumnje“.
A Mirjana Đurđević u razgovoru za NIN govori o najnovijem romanu, aktuelnim temama na društvenoj i političkoj sceni, istoriji i današnjici.
Šta je bila početna inspiracija, osnovni motiv i zašto baš taj i takav naziv „Dve Mice i Novi Beograd“?
Želela sam, zapravo, da negde završim sa Micom Đurđević, predratnom beogradskom književnicom, učiteljicom mačevanja i prijateljicom male kalmičke zajednice koja je u Beogradu živela od dvadesetih godina prošlog veka pa do pred kraj Drugog svetskog rata. Ali bez brige, preživela je i ovaj kao i dva moja prethodna romana – „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“ (2009) i „Mica, Beograd i odvratni Britanac“ (2020). S kojima smo hronološki već stigli u vreme kojega se i sama prilično dobro sećam. Zato je matora Mica dobila od mene drugaricu, malu Micu iz komšiluka. Ukoliko je tačna tvrdnja ljudi koji me privatno poznaju, mada mislim da nije u potpunosti, da je Mica Đurđević moj alter ego, onda sam joj poturila malu mene. Da njih dve rasprave neke stvari koje me lično zanimaju.
Jedna od dve Mice, junakinja i prethodnih romana, u kasnim je sedamdesetim, a druga tek dvanaestogodišnjakinja; a roman je između ostalog priča o prijateljstvu, stasavanju... u određenom kontekstu. Koliko i kako kontekst oblikuje čoveka, pojedinca?
Imamo, dakle, jednu ženu, jedan grad i tri konteksta. Međuratni, neposredno posleratni i, konačno, trenutak u kome je Jugoslavija počela da se ljulja, što je uspešno skrivano od njenih građana narednih dvadesetak godina. A epilog nam je poznat.
Mica Đurđević za sve to vreme prosto fizički stari, recimo linearno. Njen grad, opet, doživljava drastičnije skokovite transformacije. Predratni Beograd, koji naivno zamišljamo kao bajkovitu evropsku metropolu, kao što i sebe u njemu vidimo kao neke gospođe s Istočnog Vračara a ne iz Jatagan male, kraj Drugog svetskog rata dočekuje devastiran. A onda počinje da se diže, pre svega na levoj obali Save, gde raste Novi Beograd. Podmlađuje se.
Moje lično iskustvo, ono koje nije izmaštano u prva dva romana, počinje tek sa društvenim kontekstom iz sredine šezdesetih. Ali i od tada je prošlo puno vremena, i puno strašnih promena okolnosti u kojima živimo, pa samo u svoje ime mogu da kažem – nije me promenilo, sem fizički. Mnogo više znam, mnogo više umem, ali ono pobunjeno dete u meni i dalje tera svoje.
Radnju ste smestili na početak druge polovine 20. veka, u turbulentnu 1968. Možemo li povući paralelu između tadašnjeg vremena i današnjice? U kom smislu? (Npr: Može li se danas govoriti o idejama, idealima koji imaju snagu da povežu ljude, uliju im hrabrost....?)
Kako u romanu usplahireno govori jedna devojčica, sporedni lik, te ’68: „Planeta je u plamenu!“ U Americi bukti antiratni pokret i borba protiv rasne segregacije. Već u januaru ’68 u Čehoslovačkoj se budi Praško proleće, s tragičnim krajem u avgustu. Nemiri u Poljskoj, Nemačkoj… Studentski protesti u Parizu rastu do generalnog štrajka deset miliona radnika u celoj Francuskoj, što je posredno dovelo i do povlačenja De Gola iz politike naredne godine...
Danas bi neka starmala drugarica neke nove male Mice usplahireno govorila: „Planeta je na pečurkama!“, misleći na pretnje nuklearnim ratom koje se svakodnevno pominju. Misleći na rat u Ukrajini, pokolj na Bliskom istoku, nemire u Gruziji, ponovni dolazak Trampa u Belu kuću – uzgred, jeste li primetili koliko je u ovom trenutku svetskih lidera sa ozbiljnim poremećajima ličnosti, taj isti Tramp, pa Putin, Kim Džong Un, Bolsonaro, Mileij… slobodno nastavite niz.
Sa druge strane, ono što danas povezuje ljude su uglavnom društvene mreže, odnosno već dobro razrađene ideje Marka Zukerberga, Ilona Maska i sličnih. Hm, pesimistična sam.
Jedna od ključnih odlika Vašeg pera je duhovitost. Duhovitost kao eskapizam ili kao način gledanja ili....?
To sam jednostavno ja, oduvek, ista privatno kao i za tastaturom. I to u širokom dijapazonu od blage ironije do najgrdnijeg cinizma, već prema okolnostima. Slapstick je jedini oblik humora kome uopšte nisam sklona, naprotiv, iritira me toliko da bih mogla neodmereno da uzvratim. Sreća što nisam naoružana.
Pratite li medije, društvene i političke prilike? Šta Vam je posebno privuklo pažnju?
Naravno da pratim. Pratim sve.
Vladislava Gordić Petković kaže da roman karakteriše i to da je „mala istorija velikog prijateljstva koja je istovremeno revolucionarna pedagoška poema o važnosti razmišljanja, propitivanja i zdrave sumnje“.
A Mirjana Đurđević u razgovoru za NIN govori o najnovijem romanu, aktuelnim temama na društvenoj i političkoj sceni, istoriji i današnjici.
Šta je bila početna inspiracija, osnovni motiv i zašto baš taj i takav naziv „Dve Mice i Novi Beograd“?
Želela sam, zapravo, da negde završim sa Micom Đurđević, predratnom beogradskom književnicom, učiteljicom mačevanja i prijateljicom male kalmičke zajednice koja je u Beogradu živela od dvadesetih godina prošlog veka pa do pred kraj Drugog svetskog rata. Ali bez brige, preživela je i ovaj kao i dva moja prethodna romana – „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“ (2009) i „Mica, Beograd i odvratni Britanac“ (2020). S kojima smo hronološki već stigli u vreme kojega se i sama prilično dobro sećam. Zato je matora Mica dobila od mene drugaricu, malu Micu iz komšiluka. Ukoliko je tačna tvrdnja ljudi koji me privatno poznaju, mada mislim da nije u potpunosti, da je Mica Đurđević moj alter ego, onda sam joj poturila malu mene. Da njih dve rasprave neke stvari koje me lično zanimaju.
Jedna od dve Mice, junakinja i prethodnih romana, u kasnim je sedamdesetim, a druga tek dvanaestogodišnjakinja; a roman je između ostalog priča o prijateljstvu, stasavanju... u određenom kontekstu. Koliko i kako kontekst oblikuje čoveka, pojedinca?
Imamo, dakle, jednu ženu, jedan grad i tri konteksta. Međuratni, neposredno posleratni i, konačno, trenutak u kome je Jugoslavija počela da se ljulja, što je uspešno skrivano od njenih građana narednih dvadesetak godina. A epilog nam je poznat.
Mica Đurđević za sve to vreme prosto fizički stari, recimo linearno. Njen grad, opet, doživljava drastičnije skokovite transformacije. Predratni Beograd, koji naivno zamišljamo kao bajkovitu evropsku metropolu, kao što i sebe u njemu vidimo kao neke gospođe s Istočnog Vračara a ne iz Jatagan male, kraj Drugog svetskog rata dočekuje devastiran. A onda počinje da se diže, pre svega na levoj obali Save, gde raste Novi Beograd. Podmlađuje se.
Moje lično iskustvo, ono koje nije izmaštano u prva dva romana, počinje tek sa društvenim kontekstom iz sredine šezdesetih. Ali i od tada je prošlo puno vremena, i puno strašnih promena okolnosti u kojima živimo, pa samo u svoje ime mogu da kažem – nije me promenilo, sem fizički. Mnogo više znam, mnogo više umem, ali ono pobunjeno dete u meni i dalje tera svoje.
Radnju ste smestili na početak druge polovine 20. veka, u turbulentnu 1968. Možemo li povući paralelu između tadašnjeg vremena i današnjice? U kom smislu? (Npr: Može li se danas govoriti o idejama, idealima koji imaju snagu da povežu ljude, uliju im hrabrost....?)
Kako u romanu usplahireno govori jedna devojčica, sporedni lik, te ’68: „Planeta je u plamenu!“ U Americi bukti antiratni pokret i borba protiv rasne segregacije. Već u januaru ’68 u Čehoslovačkoj se budi Praško proleće, s tragičnim krajem u avgustu. Nemiri u Poljskoj, Nemačkoj… Studentski protesti u Parizu rastu do generalnog štrajka deset miliona radnika u celoj Francuskoj, što je posredno dovelo i do povlačenja De Gola iz politike naredne godine...
Danas bi neka starmala drugarica neke nove male Mice usplahireno govorila: „Planeta je na pečurkama!“, misleći na pretnje nuklearnim ratom koje se svakodnevno pominju. Misleći na rat u Ukrajini, pokolj na Bliskom istoku, nemire u Gruziji, ponovni dolazak Trampa u Belu kuću – uzgred, jeste li primetili koliko je u ovom trenutku svetskih lidera sa ozbiljnim poremećajima ličnosti, taj isti Tramp, pa Putin, Kim Džong Un, Bolsonaro, Mileij… slobodno nastavite niz.
Sa druge strane, ono što danas povezuje ljude su uglavnom društvene mreže, odnosno već dobro razrađene ideje Marka Zukerberga, Ilona Maska i sličnih. Hm, pesimistična sam.
Jedna od ključnih odlika Vašeg pera je duhovitost. Duhovitost kao eskapizam ili kao način gledanja ili....?
To sam jednostavno ja, oduvek, ista privatno kao i za tastaturom. I to u širokom dijapazonu od blage ironije do najgrdnijeg cinizma, već prema okolnostima. Slapstick je jedini oblik humora kome uopšte nisam sklona, naprotiv, iritira me toliko da bih mogla neodmereno da uzvratim. Sreća što nisam naoružana.
Pratite li medije, društvene i političke prilike? Šta Vam je posebno privuklo pažnju?
Naravno da pratim. Pratim sve.
Kako gledate na proteste studenata i ne samo njih i na odnos vlasti s jedne strane prema njima (protestima) i prema sopstvenoj odgovornost? Šta je po Vama ključno kada govorimo o vlasti (danas i ovde)?
Uvek sam na strani studenata, to mi je valjda profesionalna deformacija. Kao što sam uvek i na strani svih slobodnih, nepotkupljivih i odgovornih ljudi. Dakle, ja sam žena u permanentnom protestu protiv svega što ugrožava budućnost građana Srbije. A ključni problem, kada govorimo o vlastima, njihova je sumanuta ideja da su oni vlasnici i naše sadašnjosti i naše budućnosti. Preigrali su se.
Budući da ste doktor tehničkih nauka i profesor Visoke građevinske škole u penziji, s kojim utiskom, stavom pratite medijske sadržaje o nadstrešnici na novosadskoj železničkoj stanici koja se obrušila u sekundi ubijajući 14, sad već 15 ljudi i ranivši dvoje? (Koju i kakvu važnost tu imaju tokovi novca?)
U Srbiji verovatno svakoga dana život izgubi petnaestoro ljudi ne svojom krivicom. Ili te pokosi pijani vozač, ili te zakolje muž, ili te na trotoaru ubije točak koji je otpao sa gradskog autobusa, užasnemo se ali ne sabiramo na dnevnoj bazi. Delimično otupeli, i s neznatnim olakšanjem da će se krivci naći pred licem kakve-takve pravde. Poslednjih mesec dana trudim se da ne zapamtim nijedno ime, nijednu ličnu priču o ubijenima tonama betona, već samo taj broj petnaest ljudskih života, inače bih poludela. Kao da već nisam luda od besa na sopstvenu struku.
Građevinski fakultet traje pet godina, ali ga malo ko završi za to vreme, mnogi ga i napuste. Prosto pretežak je, preobiman, traži potpuni angažman… I onda kada stekneš tu diplomu, najednom narasteš. Ne u očima baba, tetaka i komšiluka, to je nebitno, već u svojim. Osetiš se kao čovek koji je ispunio jedan težak i važan cilj u životu, stekneš neko samopoštovanje sa kojim ti posle svi budući profesionalni izazovi lakše padaju čak i ako su objektivno mnogo teži. Znam to i po sebi, i po brojnim kolegama koji su duže studirali pa su posle postali izvrsni inženjeri, vrhunski stručnjaci u svojim užim specijalnostima. U školi smo naučili da učimo, i ne prestajemo da učimo čitavog života. E, zbog toga ludim od besa na one koji svojim činjenjem ili nečinjenjem, valjda će istraga pokazati, skrivili smrt petnaestoro ljudi.
Nema te cene kojom neko s kupljenom diplomom, ili bez ikakve uopšte, a takvih je mnogo u vrhu vlasti, može da ti plati tvoju neodgovornost za nečije živote. To je kao da neko s ulice dođe lekaru i kaže: „Ej, evo ti ovaj špric s otrovom, idi tamo u sobu 5, krevet do prozora, i ušpricaj ovo mom komšiji, mnogo me nervira, vodim te posle na piće.“ Mada se i takve stvari događaju, priča se. Pa i onda je različito da li je lekar ubio sam, svojom zločinačkom voljom, ili je špric prethodno izneo na konzilijum, na kome su svi potvrdno klimnuli glavom. A možda ga je na konzilijumu i dobio?
Uzgred, svaka istraga tokova budžetskog novca u ovoj zemlji bi izvrnula noviju istoriju Srbije naglavačke. Želela bih to da doživim.
Mada se o njemu sada manje govori pitanje litijuma je i dalje aktuelno... (Vaš stav?)
Na ovo bi vam obe moje Mice, a i ja sa njima u isti glas, rekle samo – Neće kopati!
U izvesnom smislu Vaš roman otvara i pitanje šta ostavljamo sopstvenoj deci.
Iako današnji svet već opasno naginje distopiji, ljudski potencijal za promenu i otpor nije samo moguć, već je i prirodan odgovor na izazove. To nije utopija – to je jednostavno ljudska realnost. Dakle, borićemo se zajedno sa decom, dokle nas ima.
Autor: Tanja Nježić
Izvor: NIN
Uvek sam na strani studenata, to mi je valjda profesionalna deformacija. Kao što sam uvek i na strani svih slobodnih, nepotkupljivih i odgovornih ljudi. Dakle, ja sam žena u permanentnom protestu protiv svega što ugrožava budućnost građana Srbije. A ključni problem, kada govorimo o vlastima, njihova je sumanuta ideja da su oni vlasnici i naše sadašnjosti i naše budućnosti. Preigrali su se.
Budući da ste doktor tehničkih nauka i profesor Visoke građevinske škole u penziji, s kojim utiskom, stavom pratite medijske sadržaje o nadstrešnici na novosadskoj železničkoj stanici koja se obrušila u sekundi ubijajući 14, sad već 15 ljudi i ranivši dvoje? (Koju i kakvu važnost tu imaju tokovi novca?)
U Srbiji verovatno svakoga dana život izgubi petnaestoro ljudi ne svojom krivicom. Ili te pokosi pijani vozač, ili te zakolje muž, ili te na trotoaru ubije točak koji je otpao sa gradskog autobusa, užasnemo se ali ne sabiramo na dnevnoj bazi. Delimično otupeli, i s neznatnim olakšanjem da će se krivci naći pred licem kakve-takve pravde. Poslednjih mesec dana trudim se da ne zapamtim nijedno ime, nijednu ličnu priču o ubijenima tonama betona, već samo taj broj petnaest ljudskih života, inače bih poludela. Kao da već nisam luda od besa na sopstvenu struku.
Građevinski fakultet traje pet godina, ali ga malo ko završi za to vreme, mnogi ga i napuste. Prosto pretežak je, preobiman, traži potpuni angažman… I onda kada stekneš tu diplomu, najednom narasteš. Ne u očima baba, tetaka i komšiluka, to je nebitno, već u svojim. Osetiš se kao čovek koji je ispunio jedan težak i važan cilj u životu, stekneš neko samopoštovanje sa kojim ti posle svi budući profesionalni izazovi lakše padaju čak i ako su objektivno mnogo teži. Znam to i po sebi, i po brojnim kolegama koji su duže studirali pa su posle postali izvrsni inženjeri, vrhunski stručnjaci u svojim užim specijalnostima. U školi smo naučili da učimo, i ne prestajemo da učimo čitavog života. E, zbog toga ludim od besa na one koji svojim činjenjem ili nečinjenjem, valjda će istraga pokazati, skrivili smrt petnaestoro ljudi.
Nema te cene kojom neko s kupljenom diplomom, ili bez ikakve uopšte, a takvih je mnogo u vrhu vlasti, može da ti plati tvoju neodgovornost za nečije živote. To je kao da neko s ulice dođe lekaru i kaže: „Ej, evo ti ovaj špric s otrovom, idi tamo u sobu 5, krevet do prozora, i ušpricaj ovo mom komšiji, mnogo me nervira, vodim te posle na piće.“ Mada se i takve stvari događaju, priča se. Pa i onda je različito da li je lekar ubio sam, svojom zločinačkom voljom, ili je špric prethodno izneo na konzilijum, na kome su svi potvrdno klimnuli glavom. A možda ga je na konzilijumu i dobio?
Uzgred, svaka istraga tokova budžetskog novca u ovoj zemlji bi izvrnula noviju istoriju Srbije naglavačke. Želela bih to da doživim.
Mada se o njemu sada manje govori pitanje litijuma je i dalje aktuelno... (Vaš stav?)
Na ovo bi vam obe moje Mice, a i ja sa njima u isti glas, rekle samo – Neće kopati!
U izvesnom smislu Vaš roman otvara i pitanje šta ostavljamo sopstvenoj deci.
Iako današnji svet već opasno naginje distopiji, ljudski potencijal za promenu i otpor nije samo moguć, već je i prirodan odgovor na izazove. To nije utopija – to je jednostavno ljudska realnost. Dakle, borićemo se zajedno sa decom, dokle nas ima.
Autor: Tanja Nježić
Izvor: NIN
Autor: Mirjana Đurđević
