Mirjana Mitrović: Među srpskim piscima nema solidarnosti
Romanima „Autoportret sa Milenom“, „Mesečari iz Marguma“ i „Emilija Leta“, koji je upravo doživeo i svoje drugo izdanje, književnica Mirjana Mitrović skrenula je pažnju srpske lite-rarne javnosti. Nepodeljene pohvale književne kritike i publike pokazuju da se trend uspe-šnih ženskih pisaca u Srbiji nastavlja, a o svojim knjigama, junakinjama i literarnim plano-vima u intervjuu za „Pravdu“ govori Mirjana Mitrović.
– Radnja mnogih mojih romana, kao i novog, koji bi trebalo da završim do kraja godine, smeštena je u kraj trećeg veka naše ere. To je doba kada su rimskim svetom vladali carevi rođeni na Balka-nu, a neki od njih, kao Galerije, Konstancije ili Konstantin Veliki, baš u Meziji, rimskoj provinciji čije se granice gotovo poklapaju sa granicama današnje Srbije. Ali, nije to presudilo da se zainteresujem za taj dramatičan period evropske istorije. Mene je iznenadilo kada sam otkrila koliko su neka iskustva tadašnjih ljudi slična iskustvima koja su istorijske okolnosti donele mojoj generaciji. To je period kada se jedan svet urušava, a drugi još nije jasno uspostavljen – kaže na početku raz-govora za naš list Mirjana Mitrović.
Da li ste kroz lik Emilije Lete želeli da pokažete snagu žene i koliko je supruga Galerija Maksimilijana bila autorski izazov za vas?
– Nisam buntovnik po prirodi, ali nepravda me uvek potrese i podstakne da probam da je ispra-vim. Kada sam, proučavajući istorijsku građu, naišla na samo pola rečenice gde se pominje Galerijeva prva žena, ali gde se ne navodi ni njeno ime, poželela sam da tu nepravdu ispravim. Da bih rekonstruisala njenu sudbinu, proučila sam sudbinu njenog muža, drugih moćnih ljudi tog doba, njene kćerke, čija je sudbina zabeležena jer se udala za carevog sina. Tako sam dobila osnovne konture lika moje Emilije Lete.
Zbog čega ste lik čije ime istorija nije zabeležila nazvali baš Emilija Leta?
– Emilija je ime koje sam dugo smatrala našim. Srpskim. Nisam o tome razmišljala, a kada sam, proučavajući istoriju rimskog sveta, shvatila da je to bilo uobičajeno latinsko ime, stala sam. To ime je bilo kao putokaz, da me opomene na to koliko predrasuda imamo a da ih nismo ni svesni, koliko smo skloni da verujemo da sve počinje od nas, da pre nas nije bilo ničega, da je naša zasluga ono što smo nasledili od predaka i prethodnika. Drugi deo imena, Leta, ime je reke zaborava. Ali moja junakinja, za razliku od većine nas, koji zaboravljamo da bismo mogli da guramo dalje, ništa nije zaboravljala a ipak je išla dalje. Tako je najbolje činiti, i pojedincima i narodima, narav-no, ako smognu snage za taj plemeniti hod.
Poslednjih godina ženska književnost je sve više u ekspanziji i po brojnosti i po kvalitetu. Pobeđuje li „žensko pero“ muške kolege?
– Dobro je da ima sve više žena pisaca. Na taj način čitalac dobija „direktan prenos“ iz ženskog sveta putem ženske kamere. Samo, ne dopada mi se što ono što pišu žene u velikoj meri odražava jednu tipično žensku manu, žensku potrebu za flertovanjem, tako da češće imamo priliku da čitamo zavođenje čitalaca, nego pravu literaturu. Verujem, ipak, da su to dečje bolesti. U poslednjih nekoliko godina dve žene dobile su Nobelovu nagradu za književnost, a u Srbiji dve Ninove na-grade za redom pripale su ženama. Već za nekoliko godina pitanje muškog i ženskog pisma neće se postavljati, kao što više niko ne razmišlja da li mu je lekar muškarac ili žena.
Kakvo je vaše mišljenje o književnim nagradama?
– Ima jedna antička legenda o takmičenju u Delfima između Apolona, koji je svirao liru, i satira Marsije, koji je svirao frulu. U prvoj rundi pobedi Marsija. Apolon se naljuti i okrene liru naopako, pa svira. Marsija sa frulom to, naravno, nije mogao. U trećoj rundi Apolon zapeva uz liru. I tako pobedi Apolon. Ali, u čemu je on pobedio, u sviranju ili u dosetljivosti? I, konačno, nagrada za pobednika je bila da može sa poraženim da čini šta želi. A Apolon nije poželeo da sa Marsijom zajedno svira, što biste od umetnika očekivali, već je poželeo da Marsiju živog odere. Bojim se da se i kod književnih nagrada često svira naopako i peva uz sviranje, a, bogami, bude i odranih. Šte-ta, jer više instrumenata daje bogatiji ton. Hoću da kažem, kada bi srpski pisci bili solidarni, kao što su bili latinoamerički sedamdesetih godina 20. veka, i kada bi se institucije ozbiljno bavile du-goročnim efektima kulture, a na kratkoročnim marketinškim efektima, Srbiji bi u svetu, a i među samim Srbima, bila poštovanija.
Milena kao moderna heroina
Junakinja vašeg debitantskog romana bila je čuvena slikarka Milena Pavlović Barili. Očigledno vas snažne ženske ličnosti inspirišu kao pisca.
– Moj prvi roman „Autoportret sa Milenom“ je otplata mog duga detinjstvu i odrastanju. Rođena sam u Požarevcu, pa su Milenine nadrealističke slike pune velova i tajanstvenih likova obeležile moj svet. A onda se, naravno, rodila i želja da proučim i opišem njen uzbudljivi, kratki život. Drago mi je što je taj roman, koji je prvi put izašao pre 20 godina, ponovo objavljen, na stotu godi-šnjicu Mileninog rođenja i što još privlači nove generacije čitalaca. Milena je bila moderna žena, koja je i životom i slikarstvom razbijala ustaljene norme i tabue svog vremena.
Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Pravda
– Radnja mnogih mojih romana, kao i novog, koji bi trebalo da završim do kraja godine, smeštena je u kraj trećeg veka naše ere. To je doba kada su rimskim svetom vladali carevi rođeni na Balka-nu, a neki od njih, kao Galerije, Konstancije ili Konstantin Veliki, baš u Meziji, rimskoj provinciji čije se granice gotovo poklapaju sa granicama današnje Srbije. Ali, nije to presudilo da se zainteresujem za taj dramatičan period evropske istorije. Mene je iznenadilo kada sam otkrila koliko su neka iskustva tadašnjih ljudi slična iskustvima koja su istorijske okolnosti donele mojoj generaciji. To je period kada se jedan svet urušava, a drugi još nije jasno uspostavljen – kaže na početku raz-govora za naš list Mirjana Mitrović.
Da li ste kroz lik Emilije Lete želeli da pokažete snagu žene i koliko je supruga Galerija Maksimilijana bila autorski izazov za vas?
– Nisam buntovnik po prirodi, ali nepravda me uvek potrese i podstakne da probam da je ispra-vim. Kada sam, proučavajući istorijsku građu, naišla na samo pola rečenice gde se pominje Galerijeva prva žena, ali gde se ne navodi ni njeno ime, poželela sam da tu nepravdu ispravim. Da bih rekonstruisala njenu sudbinu, proučila sam sudbinu njenog muža, drugih moćnih ljudi tog doba, njene kćerke, čija je sudbina zabeležena jer se udala za carevog sina. Tako sam dobila osnovne konture lika moje Emilije Lete.
Zbog čega ste lik čije ime istorija nije zabeležila nazvali baš Emilija Leta?
– Emilija je ime koje sam dugo smatrala našim. Srpskim. Nisam o tome razmišljala, a kada sam, proučavajući istoriju rimskog sveta, shvatila da je to bilo uobičajeno latinsko ime, stala sam. To ime je bilo kao putokaz, da me opomene na to koliko predrasuda imamo a da ih nismo ni svesni, koliko smo skloni da verujemo da sve počinje od nas, da pre nas nije bilo ničega, da je naša zasluga ono što smo nasledili od predaka i prethodnika. Drugi deo imena, Leta, ime je reke zaborava. Ali moja junakinja, za razliku od većine nas, koji zaboravljamo da bismo mogli da guramo dalje, ništa nije zaboravljala a ipak je išla dalje. Tako je najbolje činiti, i pojedincima i narodima, narav-no, ako smognu snage za taj plemeniti hod.
Poslednjih godina ženska književnost je sve više u ekspanziji i po brojnosti i po kvalitetu. Pobeđuje li „žensko pero“ muške kolege?
– Dobro je da ima sve više žena pisaca. Na taj način čitalac dobija „direktan prenos“ iz ženskog sveta putem ženske kamere. Samo, ne dopada mi se što ono što pišu žene u velikoj meri odražava jednu tipično žensku manu, žensku potrebu za flertovanjem, tako da češće imamo priliku da čitamo zavođenje čitalaca, nego pravu literaturu. Verujem, ipak, da su to dečje bolesti. U poslednjih nekoliko godina dve žene dobile su Nobelovu nagradu za književnost, a u Srbiji dve Ninove na-grade za redom pripale su ženama. Već za nekoliko godina pitanje muškog i ženskog pisma neće se postavljati, kao što više niko ne razmišlja da li mu je lekar muškarac ili žena.
Kakvo je vaše mišljenje o književnim nagradama?
– Ima jedna antička legenda o takmičenju u Delfima između Apolona, koji je svirao liru, i satira Marsije, koji je svirao frulu. U prvoj rundi pobedi Marsija. Apolon se naljuti i okrene liru naopako, pa svira. Marsija sa frulom to, naravno, nije mogao. U trećoj rundi Apolon zapeva uz liru. I tako pobedi Apolon. Ali, u čemu je on pobedio, u sviranju ili u dosetljivosti? I, konačno, nagrada za pobednika je bila da može sa poraženim da čini šta želi. A Apolon nije poželeo da sa Marsijom zajedno svira, što biste od umetnika očekivali, već je poželeo da Marsiju živog odere. Bojim se da se i kod književnih nagrada često svira naopako i peva uz sviranje, a, bogami, bude i odranih. Šte-ta, jer više instrumenata daje bogatiji ton. Hoću da kažem, kada bi srpski pisci bili solidarni, kao što su bili latinoamerički sedamdesetih godina 20. veka, i kada bi se institucije ozbiljno bavile du-goročnim efektima kulture, a na kratkoročnim marketinškim efektima, Srbiji bi u svetu, a i među samim Srbima, bila poštovanija.
Milena kao moderna heroina
Junakinja vašeg debitantskog romana bila je čuvena slikarka Milena Pavlović Barili. Očigledno vas snažne ženske ličnosti inspirišu kao pisca.
– Moj prvi roman „Autoportret sa Milenom“ je otplata mog duga detinjstvu i odrastanju. Rođena sam u Požarevcu, pa su Milenine nadrealističke slike pune velova i tajanstvenih likova obeležile moj svet. A onda se, naravno, rodila i želja da proučim i opišem njen uzbudljivi, kratki život. Drago mi je što je taj roman, koji je prvi put izašao pre 20 godina, ponovo objavljen, na stotu godi-šnjicu Mileninog rođenja i što još privlači nove generacije čitalaca. Milena je bila moderna žena, koja je i životom i slikarstvom razbijala ustaljene norme i tabue svog vremena.
Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Pravda
|
| ||||
|
Autor: Mirjana Mitrović
