„Nema opravdanja, predugo sam pisala, verovatno je moglo brže. Ali zašto uopšte moram da objašnjavam? Kad napišem knjigu, napisala sam je, to je moj život i moj ritam. Da li postoji određeni i propisani razmak između knjiga? Da li je 11 godina dugo ili su i dve godine? Da ste me ovo pitali pre mesec dana, možda bi odgovor bio malo drugačiji, ali posle uvek istog uvodnog pitanja zaigra mi ruka nad pištoljem“, kaže, pola u šali, Mirjana Novaković na početku razgovora za Novu i otkriva nam o čemu se zapravo radi u njenom novom romanu:

„Roman je priča o generaciji koja je prošla kroz socijalizam, ratove i kapitalizam, kao i priča o njihovom odnosu prema svetu, samima sebi, prijateljima, porodici i kako se taj odnos menjao u zavisnosti od društva u kojem su živeli. Kako su njihove nade i očekivanja i želje ostvarene kroz sve te traumatične periode, koliko ih je promenio svet, a toliko su želeli da oni promene svet, svako na svoj način.“

Novi roman „Mir i mir“ Mirjane Novaković počinje izvođenjem Sofokleove „Antigone“ u Narodnom pozorištu, ali u savremenom ključu, prilagođeno vremenu u kojem živimo.

„’Antigona’ je najizvođenija klasična tragedija i njena popularnost se menjala kroz vekove, a pravu renesansu je doživela kad su je postavili za vreme nemačke okupacije Francuske. Gledaoci su dolazili i gledali je, jer su zamišljali da je Antigona u stvari Pokret otpora, dok je zli Kreont nacistička vlast. Velika dela mogu da premoste hiljade godina i da omoguće uvek savremena čitanja i shvatanja. Tako je izvođenje ‘Antigone’ na početku romana prilagođeno našim sadašnjim uslovima, dakle, kriminalci, sponzoruše, tajkuni, vlast koja misli da ja nepogrešiva, i iskrica otpora“, objašnjava naša sagovornica.

Jedno potkazivanje DB-u menja život nekolicine prijatelja. Jedan od njih postaje tajkun koji biva ubijen, ali da ne otkrivamo dalje ovaj krimić koji nas čeka u romanu. Zaplet je, kao i uvek u Mirjaninim knjigama, uzbudljiv i dobro promišljen...

„Zapleti nisu tako teški da se osmisle, mnogo su teži raspleti. S jedne strane, moraju da imaju smisla, a s druge strane, moraju biti takvi, da ih nije lako predvideti. I možda najvažnije, moraju biti u skladu sa osnovnim temama i idejama romana. To se gradi kroz ceo tok pisanja, doteruje, ponekad i menja, prilagođava. Sad ovo što sam opisala izgleda kao nešto vrlo naporno, ali nije, u stvari, to je vrlo zabavno. I naravno, kao što pisci krimića znaju, ništa slađe nego ubiti nekoga“, duhovito dodaje.

Mirjanu Novaković ponekad u književnoj javnosti doživljavaju kao žanrovskog pisca, nekim autorima to može da smeta, ali njoj to nije problem.

„Ne smeta mi, svako doživljava pisce i knjige onako kako ih razume. Koristim često i rado elemente raznih žanrova, i to valjda više nije sramota, kao što je nekad bilo. I nadam se da su i moje knjige malo doprinele da se taj stav promeni. Mislim da je stav da književnost mora biti dosadna i naporna da bi bila velika, između ostalog, i doveo do toga da se malo čita (mada je televizija mnogo veći krivac). S druge strane, bitno je i da knjige ne budu samo puka zabava, i prava je stvar naći meru između dve krajnosti“, smatra Novakovićeva.

„Odbijam intervjue u kojima traže da pričam o svom životu. To je danas vrlo popularno. Nekad nije bilo. Sada je popularno da se svi ponašaju kao da su pevaljke. E pa, ja nisam pevaljka“, izjavila je Mirjana Novaković pre nekoliko godina u jednom intervjuu komentarišući društvenu stvarnost u kojoj živimo. Danas smatra da je „situacija verovatno još gora“.

„I izgleda mi da ponuda stvara tražnju. Što se više piše o tome, to se više čita. Ozbiljno je to tržište: ‘slavne’ ličnosti plaćaju da se piše o njima, čitaoci plaćaju da to čitaju, ili gledaju reklame, a firme plaćaju da se reklamiraju na sajtovima tabloida. Ko je zaradio, zaradio je, a narod sve drogiraniji glupostima, muljem i besmislenim sadržajem“, dodaje bez mnogo optimizma.

Pisac i književni kritičar Dejan Ognjanović je nakon čitanja „Straha i njenog sluge“ rekao da ta knjiga „ne potpada pod onaj drečavi kišobran ‘ženskog pisma’ pod kojim u Srbiji obično stoje neke dosadne domaćice sa svojim zamornim jedva-zamaskiranim erotsko-bračnim ispovestima.“ Deluje da je ženama u Srbiji ponekad teže da se dokažu kao ozbiljni pisci, a naša sagovornica ima svoju teoriju o tome:

„U svakoj oblasti ekonomije ili kulture, gde se ne vrte velike pare, žene su prisutne. Dakle na samim počecima, a onda kako se budžeti i cene povećavaju, tako se žene izbacuju i pomeraju. Onda, na kraju, kad počinje da propada, žene opet imaju šansu da uđu. To se poslednjih decenija malo menja, ali sporo i nedovoljno. Što se tiče naše književnosti, postoje predrasude, ali predrasude se nikad nisu razbijale rečima nego samo delima. Ili, mom slučaju, rečima, ali u delima. Šta drugo može čovek, tj. žena da uradi nego da radi?“, konstatuje Mirjana Novaković za kraj našeg razgovora.

Autor: Bratislav Nikolić
Izvor: Nova