Pisac Mirjana Ðurđević o „Deda Rankovim ribljim teorijama“ i književnim „proročanstvima“: Volela bih da „bocnem“ i nečim drugim osim rečima. Ljudi taj jezik bolje razumeju.

Mirjana Ðurđević je izazvala pravu pometnju sa romanom „Prvi, drugi, treći čovek“, u kome je opisala potragu za Radovanom Karadžićem, koji se sve vreme krije u Beogradu i bavi alternativnom medicinom. Roman je objavljen dve godine, pre nego što je Karadžić uhapšen. Nekoliko godina pre afere na Institutu za onkologiju, napisala je knjigu „Čim preživim ovaj roman“, koja govori o onkološkoj mafiji.

Čak je i roman „Deda Rankove riblje teorije“ aktuelniji danas kada je „Laguna“ objavila drugo izdanje, nego pre šest godina kada je napisan. U ovoj detektivskoj avanturi, inspektorka Harijeta (pojavljuje se i u ostalim pomenutim knjigama), traga za ubicom bivšeg ljubavnika, visokog službenika državne bezbednosti.

– Zašto Karadžića niko nije tražio na najtrivijalnijim mestima za skrivanje, zašto je onkološka mafija prvo osvanula u mom romanu, a tek kasnije u crnoj hronici, pitanja su za nadležne službe, a ne za mene - demistifikuje Ðurđevićka svoja književna „proročanstva“. – Ništa tu, sem zapleta i likova, nije plod moje mašte. Ja pišem o očiglednim stvarima koje ljudi odbijaju da vide jer im je tako lakše.

U „Deda Rankovim ribljim teorijama“ junakinja pokušava da otkrije da li je opasnije biti „patološki švaler“ ili operativac DB. Šta je u stvarnom životu strašnije?

– Tajne službe ne bi bile tajne kada bi svaka dokona književnica znala odakle zaista vrebaju opasnosti. Tek „patološki švaleri“ zaziru od poveravanja damama sklonim skribomaniji. Ili bi bar trebalo. Iskreno, ne znam odgovor na vaše pitanje.

U mnogim knjigama obračunavate se sa mafijama svih vrsta, koja je sledeća na redu?

– Nijedna, trenutno sam u stanju između dve teške iritacije, ništa me ne ljuti tako da bih „angažovala“ Harijetu. Ne zato što se nešto popravlja, naprotiv, samo sam ja starija i rezigniranija.

Često navodite da ste se bavili mnogim sportovima, ali ne i mačevanjem i boksom...

– Ovim sportovima bavila se moja prethodna inkarnacija, Mica Ðurđevićka, junakinja romana „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“, predratna beogradska književnica. A moj se otac uistinu bavio boksom. Zapravo bih volela da umem da bocnem, i boksnem, i nečim drugim osim rečima. Ljudi taj jezik izgleda bolje razumeju.

Poslednjih godina proučavate masoneriju, jeste li došli do zanimljivih saznanja?

– „Proučavanje“ zvuči pomalo pretenciozno za ono što radim. A to je prikupljanje i analiza građe za novi roman. Da ne brinu „tajna društva“, uključujući i ona s početka teksta, radnja romana smeštena je pred Drugi svetski rat. Svašta sam naučila, svašta saznala i još uvek ne mogu da se zaustavim, zanimljivosti samo izviru.

Kako bi izgledao vaš život da su vam 2000. dozvolili da branite doktorat na Građevinskom fakultetu u Beogradu, jer ste upravo zbog toga napisali prvu knjigu?

– Obično postignem sve što namislim, pa čak i ponešto preko toga. Recimo da počnem da pišem. Dogodilo bi se to pre ili kasnije, prosto je bilo suđeno. Doktorka Ðurđević se odavno ne seća povoda za nastanak „Časa anatomije na Građevinskom fakultetu“. Književnica Ðurđević profesorki otima časove sna, a ova se zbog toga ne ljuti. Živimo u miroljubivoj koegzistenciji, samo nam je dan prekratak. Sada mi se čini da nikako drugačije nije moglo biti.

Radim na životnom delu

Nedavno ste dobili regionalnu nagradu „Meša Selimović“, za „Kaju, Beograd i dobri Amerikanac“, smatrate li da priznanja valorizuju pisca?

– Svi mi duboko u sebi znamo koliko zaista vredimo, a to je često u raskoraku sa onim kako nas nesrećni mediji, kritika, žiriji... tretiraju, nebitno jesmo li precenjeni ili potcenjeni. Jednostavno - nagradu je dobio konkretan roman, „Kaja“, i zbog toga sam zadovoljna. Za to vreme, ja-pisac sam negde na drugom mestu, u drugom vrednosnom sistemu koji nema mnogo veze sa spoljašnjim svetom. Radim na „životnom delu“. I imam još mnogo da se naradim.

www.novosti.rs