Bibliografija novosadskog književnika, akademika Mira Vuksanovića, bogatija je za dva nova naslova: putopisne beleške sabrane u „Brojčanik”, u izdanju beogradske Lagune, i knjigu biografskih i autopoetičkih sabiranja „Razgovor sa Nemanjom”, koja je objavljena u Podgorici pod okriljem Udruženja književnika Crne Gore.

Publicista Miloš Jevtić je u svojoj ediciji „Odgovori“ objavio dve knjige intervjua s vama: „Kaže Miro Vuksanović” i „Semolj Mira Vuksanovića”. U kojoj meri se, odnosno po čemu, „Razgovor sa Nemanjom“, gde je pitanja koja čitaoca vode kroz Vaš život i delo moderirao mladi filolog Nemanja Peić, razlikuju od knjiga „Kaže...” i „Semolj...”?

Od izlaska tih knjiga prošlo je desetak godina. Narasle su životne i radne činjenice. Osim toga, mladi sagovornik Peić napisao je pitanja u obliku eseja i osvrta koji su pokrenuli moju radoznalost. O istim stvarima sam govorio potpunije no što sam nekad radio i bio sam pokrenut da iznesem svoja nova stanovišta o raznim pojavama. Tako su moja biografska i autopoetička sabiranja dobila oblik kakav nisu dosad imala. Moja ispovest je opširna, iskrena, verna i prilično provokativna, ponegde cinična, nigde uvredljiva. Ne možemo govoriti o sebi ako ne govorimo i o drugima. Samoća je nepodnošljiva uvek, pa tako i u književnim opisima. Bilo koji trenutak je značajan ako je privlačno opisan. Dužnost nam je da to znamo i da činimo najbolje što umemo.

„Autorska sumnja je prijatelj književnosti“, konstatujete na jednom mestu u „Razgovoru”. Da li iz tog stava dolaze vaša plodna i raznovrsna književna interesovanja?

Obesno i neumereno samoveličanje nije dobro za ozbiljne poslove, ni za književnost, ni za bilo koju delatnost višeg reda i važenja.  Samohvalisanja i slična stanja uspavljuju misao i osećanje, šire dosadu i jednoličnost. A sumnja u sve, ako je sumnja razumna i umerena, koristi i umetnosti i nauci, svemu što radimo. Nepoverenje u zadata pravila je poželjno ako to nepoverenje ume sebe da  ponudi i obrazloži, ako ima cilj sa smislom.Meni je za takav poduhvat najpogodniji književni postupak. Nema prirodnijeg kazivanja od reči i rečenica. To se lako uči, brbljanje naročito, ali je jako teško nešto svima poznato reći na nov način. Tu je ključ od književne brave.

I u „Odgovorima“ ste znali biti oštri u oceni savremenog srpskog književnog trenutka, ali čini se da ste sada još oštriji, recimo kada govorite o „primenjenoj literaturi“, hiperprodukciji i prozuklosti književnih nagrada, navijačkoj kritici ili „kopi pejst“ stasavanju nove generacije naučnika – proučavalaca književnosti. Znači li to da je srpska književnost sa lošeg u međuvremenu skrenula ka još truckavijem putu?

Srpska književnost traje i stasava čitav milenijum. Došli smo na visinu gde nije velika gužva. Imamo s čim pred druge narode. Ali, pogrezli smo u bezredno mnoštvo, objavljujemo sve što je napisano, nemamo sistem vrednosti, književni život je prestao pre korone. Nema više autoriteta u književnoj kritici, nauka o literaturi je postala opšta svojina, doktorati su odveć česti, sudbinu knjiga određuju politička pripadnost ili razne vrste grupašenja. Estrada pobeđuje umetničku književnost. Đaci jedva čekaju da se oslobode čitanja. Lektira je nepoželjna udavača o kojoj malo ko brine. Nacionalno je prigušeno tuđom ponudom. Javljaju se novi načini udvorištva i podilaženja. Grdimo sebe i kad ne treba. Ne umemo da odaberemo šta nam je najpotrebnije. Ali, to je prolazno kao i svaka epidemija. Krize su nužne. Posle njih je i bolje i lepše. Koliko nizbrdica, toliko uzbrdica, pisao je Laza Kostić. Čovek se mora vratiti najboljem u sebi. To mu je osnovna dužnost. Znamo mi da je tako, ali ponekad zaboravimo.

Ako se o Vašem „Danonoćniku“ može govoriti kao o svojevrsnom dijalogu sa Andrićevim „Znakovima pored puta“, čini se da ste i u nedavno objavljenim putopisnim beleškama sabranim u „Brojčanik“ umnogome na tragu njegovog promišljanja? Jer, govoreći o putovanjima, Andrić je u prvi plan stavljao to da na njima „gleda, sluša, uči i ponešto zabeleži“, pri čemu to zabaleženo nigde nije odlazilo u banalno prepričavanje doživljenog...

Svi ostavljamo svoje „znakove pored puta“. Malo ima ljudi koji ne žele da se pominju po onome što čine. Čak i kriminalci tako rade. Međutim, valja odabrati stazu dostojnu čoveka. I treba beležiti životne detalje. Od njih je sastavljena cela istorija. Ja sam za „Brojčanik“ i za Lagunu iz svojih putopisnih dnevnika odabrao autentična svedočenja stara dvadesetak godina. Tamo je mnoštvo likova s pravim imenima i tamo su stvarna događanja sa putovanja iz Nemačke, Beča, Zagreba, Hercegovine, Crne Gore, Vršca, Bele Crkve i drugih mesta. Svuda je upisan datum, sat i minut. Nema naknadnog doterivanja. To je opasno za istinu. A istina je sve više opkoljena prevarama. Treba je zaštititi. Tako štitimo sebe. Knjige istine su neophodne.

Danonoćne zapise ste, po vlastitom priznanju, ostavili da zasad miruju „na sigurnom i skrivenom mestu“ – u vama. A kakva je sudbina putopisnih crtica?

Korona je veliki protivnik putovanja. Korona voli puteve nepovratne, „pute nedohode“. Okupirala je i tako „ujedinila“ ceo svet u kojem je „svaka zverka pokazala svoj trag“. Naterala je čoveka da iscrtava atlas i planetu na sobnim zidovima. Tek kad korona otputuje, počećemo da objavljujemo opise svojih putovanja. Radujem se što će se to uskoro dogoditi. Onda ću na pitanje tačno i smireno odgovoriti.

„Često po usputnim zapisima umetnika sudimo o njihovom životu i karakteru, o njihovoj duši. Ne vidimo da su nam tumačenja kao paukova mreža, jer svaki takav zapis kazuje samo trenutne misli i želje“ – piše u „Danonoćniku“. Nije li rizik bio onda putopisne beleške u „Brojčaniku“ ostaviti „u trenutku nastanka“, bez ikakvih naknadnih intervencija – „čak ni onamo gde se sad ne slažete sa sobom“?

Nikad nećemo moći da izmerimo šta je rizičnije – ono što je nastalo ođednom ili ono što je nastajalo s mukom i naporom. Pritom, dakle, nije važan način rađanja, važno je ono što je rođeno. Dosta otkrića u nauci je došlo iznenada. Svi znamo za Njutnovu jabuku, za Idvor Mihajla Pupina ili kako je u mađarskom parku Nikola Tesla rešio tajnu magnetnog polja. Slično se dešava i piscima. Prava reč je kao varnica – sevne i ugasi se. Poneko zadrži njenu svetlost, za sebe i za druge. I još ovo: naknadna pamet je kazna. U svemu i svuda.

Reč nije samo glavni junak Vaših „azbučnih romana“, ona je, pomalo neočekivano, važan akter i ovih putopisnih minijatura? Počev od brojeva koji su, kako podsećate i u „Razgovoru sa Nemanjom“ – takođe vrsta reči.

Moje životno opredeljenje je vernost rečima. I dok sam u sobi za pisanje i dok sam na putu. A uvek je za reč dobro ako se krećemo, ako nismo statični. Novi predeli i prizori koje prvi put gledamo dozivaju reči koje su sakrivene u nama, koje smo zaboravili, a istovremeno smo u iskušenju da kazujemo nešto novo i drukčuje. Samo tako postajemo pouzdani svedoci sa putovanja. Ako nismo za novu sliku našli reč kroz koju je možemo nazreti, nismo se morali ni pomerati s mesta. A brojevi su važni za poredak u književnosti, kao što su važni za broj žrtava u istoriji. Ređanje slova i brojeva je početak učenja. Tu počinju i književni i naučni poslovi, ali neko ode napred a neko nikud. Logično.    

Autor: M. Stajić
Izvor: Dnevnik
Foto: Branko Lučić