Miro Vuksanović: Zahvatila nas je rijaliti prostota
Akademik Miro Vuksanović nedavno je objavio dve knjige – putopisni dnevnik „Brojčanik“ (Laguna) i autopoetička sabiranja „Razgovor s Nemanjom“ (UK Crne Gore), objavljena kao deo nagrade „Marko Miljanov“, koja će mu biti uručena kad epidemiološke okolnosti to dozvole. Ova samosvojna i osobena dela duboko su lična, na neki način autobiografska.
„Deo nas je u svemu što govorimo“, kaže Vuksanović za Novosti. „Pisca ima u svakoj rečenici. To se ne može odvojiti. Tako je i u mojim putopisnim dnevnicima. To su autentični zapisi. Ispod svakog teksta su datum, sat i minut nastanka. Ništa nisam menjao. Tako bih izneverio prvi utisak koji je uvek važan, ponekad i presudan. U „Razgovoru“ su biografska i autopoetička sabiranja, suočavanje sa čovekom koji pita i sa sobom. Takvi susreti su neophodni. U njima kazujemo i ono što nosi oznaku privatnosti. Kad ga oglasimo, promeni oblik, postaje opšta pojava. Tako i onaj koji piše postaje drukčiji i bliži drugima. Zato pisac i objavljuje svoje knjige.
U „Brojčaniku“ vodite čitaoce po Srbiji, Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Austriji, Nemačkoj. Da li ste to imali nameru da im u doba korone, kada su granice zatvorene, prenesete avanturu putovanja i osvežite statičnu svakodnevicu?
Putovanje je promena. Dok odlazimo gde nismo bili, u nama se javljaju misli koje nismo imali. Ako nam je putovanje zabranjeno, želja za odlaskom se povećava. Međutim, vreme korone je nepodnošljiv original. Bolest je svuda stigla pre nas. Preduhitrila je čoveka u svakom delu sveta. Zaraza je pokazala koliko su ljudi sebični, uvek kada je teško. Najmoćniji su morali da kleknu i šire ruke. A sirotinja je večita žrtva.
Unošenjem beležaka iz rodnog mesta doprineli ste da se i Krnja Jela nađe na mapi sa Dositejevim Lajpcigom, Vukovim Bečom i Dučićevim Trebinjem. Zašto je čoveku bitan zavičaj?
Mesto rođenja je prva reč i osnovna slika o svetu. Svaki povratak tamo je obnavljanje i uzbuđenje u isti mah. U zavičaju ne tražimo predele i kuće. Tražimo sebe kakvi smo nekad bili. Opisivanje tog postupka je lekovito, ali i nedokučivo. S rastom godina ljudi se sve češće željama vraćaju na početak.
Objavili ste „Razgovor s Nemanjom“, a nekako u isto vreme dogodilo se kolo oko spomenika Nemanji...
Moj prijatelj je mislio da sam razgovarao sa spomenikom. Kada je pročitao kolo od rečenica, bilo mu je milo. Kada je video pandemijsko kolo, uplašio se i pobegao sa duplom maskom na licu. Još je negde sakriven. Nisu svi tako postupili. Mnogi se bune što neko hoće da im sačuva zdravlje. Čovek je rođen da bude protiv sebe. Ni korona ga ne može promeniti.
Kroz razgovore koje ste vodili sa Nemanjom Peićem o vama saznajemo i ovo: „Tu smo usred politike, a ja tamo ne bih“.
U osnovnoj školi smo pevali Đilasu. Nismo znali da ga tih dana smenjuju. Tada sam se zbunio i posle toga osvestio. Video sam da je politika ćudljiva pojava u kojoj jedno čuješ, a drugo se događa. Nikad se ne zna koja je strana prava. Zato se ne bavim politikom. Dovoljno je što se politika bavi nama, uporno i na razne načine. To je svuda u savremenom svetu tako. I deca znaju imena političara.
Ipak, šezdest osme niste tako razmišljali.
Nama se u studentskom pokretu učinilo da ćemo promeniti svet. Leteli smo na oblacima. Pitala nas je u Sali heroja Desanka Maksimović da li ćemo posle dvadeset i trideset godina biti takvi. Rekli smo „da“, ali smo prevarili i sebe i nju. Studenti imaju razlog da se bune i da traže promene, uvek i svuda. I sada, naravno, jer je svaka ustajalost štetna.
Nedavno ste govorili o ozbiljnim manama naših udžbenika. Zašto je svaka školska greška dugog veka?
Govorio sam načelno. Davno sam izašao iz škole. Kratko sam predavao, ali vidim da imamo sve više nepismenih. Nije pismen ko ume da se potpiše i stavi zapetu, pismen je onaj ko rečima stvara misao koja se pamti. Ima dosta nepismenih koji odlično znaju pravopis.
Izjavili ste i da nam je potreban savremeni Dositej. Šta bi on trebalo da preduzme?
Svako vreme je Dositejevo. Nikad nije dovoljno prosvećenosti. Naročito u kulturi koja je zapuštena i u školstvu koje se ljulja.
Ukazali ste i da u srpskom narodu stalno govorimo o žrtvama, iako nismo sakupili njihova imena, a bez toga istorija postaje niz netačnih brojeva. Zašto se to (ne)čini?
Znam istoričara koji je svoje najviše akademsko zvanje obeležio ogledom o zaključcima nekog centralnog komiteta. Reč je o klišeiranoj sednici, o skupu kakvih je bilo na stotine. Pitao sam ga zašto nije pisao o ljudima, o procesima u istoriji, o Srbima koji su stradali u prošlom veku, o razlozima da nemamo njihova imena, da ne znamo koliko ih je nestalo. Rekao mi je da mnogo tražim. Odgovorio sam da znam da je mnogo, ali da je on dužan da kaže koliko je to. Eno ga, dobro je, ali i dalje ćuti. Piše o nekom plenumu deputata. To treba da radi na kraju svojih zadataka, ne na početku.
Koliki je uticaj književnosti trača i primitivizma na mlade generacije?
Zanimljivo je kako se u govoru brzo prima ono što je besmisleno, prazno, i kako se sporo usvaja ono što je poučno i korisno. Trač ne ište napor. Dovoljno je naćuliti uši i pustiti jezik. Primitivizam je korov civilizacije. Zato brzo raste i širi se. Pritom se ne može uvek razlučiti da li stariji kvare omladinu, ili je obrnuto. Biće da smo u tome složni. Ali, treba uvek uzimati primere koji osvetljavaju svoje vreme i generaciju kojoj pripadaju. Imamo dosta takvih ljudi u svim uzrastima.
Neki kažu da smo suočeni sa pobunom prirode protiv ljudi. Da li je uopšte moguća pobuna protiv ružnih reči i navodnih vrednosti koje su preplavilio našu svakodnevicu?
Ne bismo imali ružnih reči da nema ružnih pojava i ponašanja. Reč dolazi sama. Ona imenuje ono što postoji. Da je sve lepo i cvetno tako bismo i govorili. Primetio sam da se utrkujemo ko će gorim nazivima označiti ono što radimo. Kada se to čini preteranim načinom, postaje dosadno i bez uticaja. Lako je kvariti, teško je popravljati. Nije prirodno preterivanje, ni u hvali ni u grdnji. Ravnoteža je mera opstanka. U prirodi, društvu, porodici, svuda. Neodmereni i nagli postupci ruše i ono što je dobro. Zahvatila nas je rijaliti prostota. I kuće su nam od toga zagađene. I reči koje slušamo i ponavljamo. Treba malo sačekati. To će samo sebe da uništi.
Razgovarala: Dragana Matović
Preuzeto sa: novosti.rs
Foto: Branko Lučić
„Deo nas je u svemu što govorimo“, kaže Vuksanović za Novosti. „Pisca ima u svakoj rečenici. To se ne može odvojiti. Tako je i u mojim putopisnim dnevnicima. To su autentični zapisi. Ispod svakog teksta su datum, sat i minut nastanka. Ništa nisam menjao. Tako bih izneverio prvi utisak koji je uvek važan, ponekad i presudan. U „Razgovoru“ su biografska i autopoetička sabiranja, suočavanje sa čovekom koji pita i sa sobom. Takvi susreti su neophodni. U njima kazujemo i ono što nosi oznaku privatnosti. Kad ga oglasimo, promeni oblik, postaje opšta pojava. Tako i onaj koji piše postaje drukčiji i bliži drugima. Zato pisac i objavljuje svoje knjige.
U „Brojčaniku“ vodite čitaoce po Srbiji, Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Austriji, Nemačkoj. Da li ste to imali nameru da im u doba korone, kada su granice zatvorene, prenesete avanturu putovanja i osvežite statičnu svakodnevicu?
Putovanje je promena. Dok odlazimo gde nismo bili, u nama se javljaju misli koje nismo imali. Ako nam je putovanje zabranjeno, želja za odlaskom se povećava. Međutim, vreme korone je nepodnošljiv original. Bolest je svuda stigla pre nas. Preduhitrila je čoveka u svakom delu sveta. Zaraza je pokazala koliko su ljudi sebični, uvek kada je teško. Najmoćniji su morali da kleknu i šire ruke. A sirotinja je večita žrtva.
Unošenjem beležaka iz rodnog mesta doprineli ste da se i Krnja Jela nađe na mapi sa Dositejevim Lajpcigom, Vukovim Bečom i Dučićevim Trebinjem. Zašto je čoveku bitan zavičaj?
Mesto rođenja je prva reč i osnovna slika o svetu. Svaki povratak tamo je obnavljanje i uzbuđenje u isti mah. U zavičaju ne tražimo predele i kuće. Tražimo sebe kakvi smo nekad bili. Opisivanje tog postupka je lekovito, ali i nedokučivo. S rastom godina ljudi se sve češće željama vraćaju na početak.
Objavili ste „Razgovor s Nemanjom“, a nekako u isto vreme dogodilo se kolo oko spomenika Nemanji...
Moj prijatelj je mislio da sam razgovarao sa spomenikom. Kada je pročitao kolo od rečenica, bilo mu je milo. Kada je video pandemijsko kolo, uplašio se i pobegao sa duplom maskom na licu. Još je negde sakriven. Nisu svi tako postupili. Mnogi se bune što neko hoće da im sačuva zdravlje. Čovek je rođen da bude protiv sebe. Ni korona ga ne može promeniti.
Kroz razgovore koje ste vodili sa Nemanjom Peićem o vama saznajemo i ovo: „Tu smo usred politike, a ja tamo ne bih“.
U osnovnoj školi smo pevali Đilasu. Nismo znali da ga tih dana smenjuju. Tada sam se zbunio i posle toga osvestio. Video sam da je politika ćudljiva pojava u kojoj jedno čuješ, a drugo se događa. Nikad se ne zna koja je strana prava. Zato se ne bavim politikom. Dovoljno je što se politika bavi nama, uporno i na razne načine. To je svuda u savremenom svetu tako. I deca znaju imena političara.
Ipak, šezdest osme niste tako razmišljali.
Nama se u studentskom pokretu učinilo da ćemo promeniti svet. Leteli smo na oblacima. Pitala nas je u Sali heroja Desanka Maksimović da li ćemo posle dvadeset i trideset godina biti takvi. Rekli smo „da“, ali smo prevarili i sebe i nju. Studenti imaju razlog da se bune i da traže promene, uvek i svuda. I sada, naravno, jer je svaka ustajalost štetna.
Nedavno ste govorili o ozbiljnim manama naših udžbenika. Zašto je svaka školska greška dugog veka?
Govorio sam načelno. Davno sam izašao iz škole. Kratko sam predavao, ali vidim da imamo sve više nepismenih. Nije pismen ko ume da se potpiše i stavi zapetu, pismen je onaj ko rečima stvara misao koja se pamti. Ima dosta nepismenih koji odlično znaju pravopis.
Izjavili ste i da nam je potreban savremeni Dositej. Šta bi on trebalo da preduzme?
Svako vreme je Dositejevo. Nikad nije dovoljno prosvećenosti. Naročito u kulturi koja je zapuštena i u školstvu koje se ljulja.
Ukazali ste i da u srpskom narodu stalno govorimo o žrtvama, iako nismo sakupili njihova imena, a bez toga istorija postaje niz netačnih brojeva. Zašto se to (ne)čini?
Znam istoričara koji je svoje najviše akademsko zvanje obeležio ogledom o zaključcima nekog centralnog komiteta. Reč je o klišeiranoj sednici, o skupu kakvih je bilo na stotine. Pitao sam ga zašto nije pisao o ljudima, o procesima u istoriji, o Srbima koji su stradali u prošlom veku, o razlozima da nemamo njihova imena, da ne znamo koliko ih je nestalo. Rekao mi je da mnogo tražim. Odgovorio sam da znam da je mnogo, ali da je on dužan da kaže koliko je to. Eno ga, dobro je, ali i dalje ćuti. Piše o nekom plenumu deputata. To treba da radi na kraju svojih zadataka, ne na početku.
Koliki je uticaj književnosti trača i primitivizma na mlade generacije?
Zanimljivo je kako se u govoru brzo prima ono što je besmisleno, prazno, i kako se sporo usvaja ono što je poučno i korisno. Trač ne ište napor. Dovoljno je naćuliti uši i pustiti jezik. Primitivizam je korov civilizacije. Zato brzo raste i širi se. Pritom se ne može uvek razlučiti da li stariji kvare omladinu, ili je obrnuto. Biće da smo u tome složni. Ali, treba uvek uzimati primere koji osvetljavaju svoje vreme i generaciju kojoj pripadaju. Imamo dosta takvih ljudi u svim uzrastima.
Neki kažu da smo suočeni sa pobunom prirode protiv ljudi. Da li je uopšte moguća pobuna protiv ružnih reči i navodnih vrednosti koje su preplavilio našu svakodnevicu?
Ne bismo imali ružnih reči da nema ružnih pojava i ponašanja. Reč dolazi sama. Ona imenuje ono što postoji. Da je sve lepo i cvetno tako bismo i govorili. Primetio sam da se utrkujemo ko će gorim nazivima označiti ono što radimo. Kada se to čini preteranim načinom, postaje dosadno i bez uticaja. Lako je kvariti, teško je popravljati. Nije prirodno preterivanje, ni u hvali ni u grdnji. Ravnoteža je mera opstanka. U prirodi, društvu, porodici, svuda. Neodmereni i nagli postupci ruše i ono što je dobro. Zahvatila nas je rijaliti prostota. I kuće su nam od toga zagađene. I reči koje slušamo i ponavljamo. Treba malo sačekati. To će samo sebe da uništi.
Razgovarala: Dragana Matović
Preuzeto sa: novosti.rs
Foto: Branko Lučić
Autor: Miro Vuksanović
