Misterija iz prošlosti glavnog grada – Smrt najbogatije Srpkinje
Ugledavši natpis „Do viđenja“ u dnu velelepnog spomenika na Novom groblju, istraživač Živojin Petrović je nabasao na zločin od pre gotovo devedeset godina koji nikada nije rešen. U svom stanu, u centru Beograda, ubijena je milionerka Draga Mitrićević. Žrtva je bila čudna osoba koju su svi znali, ali čiji život je bio nedokučiva misterija. Bez porodice, prijatelja i naslednika, preke naravi, u strahu da će je rodbina otrovati zbog imovine, živela je sama u dve hiljade kvadrata, sa dva psa, jednim gusanom i nekoliko kokošaka, uvek sa pištoljem za pojasom.
Januarska noć 1933. Draga Mitrićević se više od dvadeset dana nije javljala svojim jedinim prijateljima, doktoru Rašiću i njegovoj supruzi, još od Božića. Oni su stanovali u Ulici Strahinjića Bana, a ona na drugom kraju centra grada, u Kralja Milana 5, u kući koju je 1895. izgradio njen otac Jovan (srušena je početkom sedamdesetih, a na njenom mestu je danas zgrada Poreske uprave Srbije). Krenuo je Rašić da je traži, lupao na vrata njenog doma, čekao, zvao telefonom, ostavljao poruke i posle nekoliko dana otišao u policiju.
Inspektor Rada Popović je krenuo u potragu. Javnost Beograda već se uzbunila, štampa je izveštavala o misterioznom nestanku žene o čijem bogatstvu su se ispredali mitovi. Pritom, ona je bila potomak ugledne porodice čiji je otac Jovan bio gradonačelnik i upravnik policije u službi kraljeva Milana i Aleksandra Obrenovića, čiji je deda Mihailo bio važna ličnost na dvoru kneza Miloša... Imali su kuće i imanja od Kragujevca (odakle su rodom) preko Smedereva, do Valjeva i Beograda. Koliko je bila poznata po bogatstvu, toliko je bila čuvena i njena škrtost. Volela je da duguje i uzima od drugih, ali i da drugima pozajmljuje uz veliku kamatu.
Odmalena je bila čudna i svojeglava. Posle braka koji je trajao nekoliko meseci, više se nije udavala i zazirala je od ljudi, muškaraca posebno. Otac joj je umro na rukama 1899. i njoj je testamentom ostavio sve bogatstvo, što je izazvalo pravi rat koji je Draga povela protiv majke Savke i sestre Leposave.
Imala je mnogo neprijatelja i inspektoru Radi Popoviću nije bilo lako da reši slučaj. Nedelju dana se tragalo za „babom“, kako su u žargonu svi nazivali Dragu, koja je u tom trenutku imala 66 godina. Dok je popis „babinih“ stvari nađenih u sefu jedne banke trajao više od deset sati, potraga za Dragom bila je mukotrpnija. Živela je na placu sa dve zgrade i dvorištem između. Više od dve hiljade kvadrata stambenog prostora. Policija je nekoliko puta češljala celu kuću i nisu našli nikakve tragove provale ili nasilja. Samo dva izgladnela vučjaka, starog gusana i nekoliko kokošaka. Onda je jedan anonimni ženski glas pozvao inspektora Popovića i rekao gde da traže „babu“.
Prvi srpski rijaliti
„Ubijena tupim predmetom iz zamaha, možda i malo pridavljena“, glasio je izveštaj sa autopsije. Dok su iznosili leš, na ulici se okupilo mnogo sveta. Strana štampa je pisala o slučaju, četiri hiljade ljudi je otišlo na sahranu žene koju nisu voleli – samo su želeli da učestvuju u rijaliti programu tog vremena. Sahranjena je u pravom sarkofagu teškom 400 kilograma, najskupljem u ono vreme u Beogradu, u grobnicu gde su već bili ostaci njenog oca i majke, ali ne i sestre Leposave, koju nije volela.
Leposava, udata za Mihaila Jovanovića, na Novom groblju je imala svoju porodičnu grobnicu, za koju je spomenik pravio čuveni vajar i kamenorezac Anđelo Bertot. Tu su već ležali Leposava, njen muž, ćerka Sofija, sin Pera, koji je pod čudnim okolnostima umro samo mesec dana ranije.
Jedini naslednik velikog bogatstva bio je Velibor Bora Jovanović, najstariji Leposavin sin, a Dragin omraženi nećak. Velibor i njegov brat Pera svađali su se oko nasledstva koje im je ostalo iza njihove majke. Između njih je stajao porodični advokat Arsa Stamenković koji je, ipak, bio bliži Bori. Draga je pričala kako Bora želi da otruje i nju i Peru i sve nasledi.
Čudno lečenje od duševnih bolesti, tajanstveni oporavak u Beču, neobična saobraćajna nesreća u Beogradu, ponovni odlazak u duševnu bolnicu, otkazivanje bubrega i – smrt. Tako je završio Pera Jovanović. Draga je na vest o njegovoj smrti odmahnula rukom, rekla da mu je govorila da će ga otrovati i tražila je obdukciju. Posle mesec dana, ubijena je i ona.
Tri godine kasnije istraga je obustavljena bez pronalaska ubice, desio se svetski rat, promena vlasti i sve se zaboravilo... dok Živojin Žika Petrović (51) nije ovu misteriju stavio među korice knjige „Do viđenja“, koju je nedavno objavila Laguna. Živojinu je pisanje hobi, a osnovno zanimanje – ulaganje u znanje i obrazovanje, svoje i tuđe. Stručnjak je za elektroniku, diplomirani menadžer, osnivač Srpske Naučne Televizije (danas Brainz), pokretač mnogih časopisa posvećenih inovacijama, dobrotvor zagledan u budućnost i – svemir. Njegova prva knjiga „Nestvarno, a stvarno: neverovatne priče iz naše prošlosti“ već je privukla pažnju čitalaca, ali ju je potpuno u zasenak bacila ova druga „Do viđenja“, čije je deveto izdanje već u pripremi. Pisao je gotovo tri godine, a više od osam meseci svakodnevno je istraživao u Istorijskom arhivu Beograda. Nadomak odustajanja, zatražio je još jednu kutiju i pronašao ono što je tražio.
Šetnja sa mrtvima
Tako je nastao ovaj dokumentarni triler u kome je sve istinito, čak i opisi nekih likova i mesta za koje je autor mislio da su plod njegove mašte. Javio mu se unuk inspektora Rada Popovića, koji je plakao pola sata kada je pročitao knjigu jer je pisac njegovog dedu opisao baš onakvim kakav je bio.
Živojin brzo misli, a ono što smisli odmah uzima u rad da od toga stvori nešto opipljivo i korisno. Ideju je dobio dok je jednog dana šetao beogradskim Novim grobljem, svojevrsnim muzejom na otvorenom, jedinstvenom zbirkom vajarskih dela i...
„Dobro, nije da šetam po grobljima i tražim teme za pisanje“, smeje se Petrović. „To je došlo kasnije. Najvažniji je moj radoznali duh inovatora i istraživača, radio-amatera, koji imam odmalena. Jedna od tema koje volim da istražujem jesu i istorijske ličnosti i događaji. Bio sam na jednom pomenu i primetio taj čudni spomenik sa čudnim natpisom ’Do viđenja’– ispisanim drugačijim, starinskim fontom, ćirilicom. Visok četiri metra, spomenik je štrčao iznad svih ostalih. Privukao mi je pažnju, ali sam brzo na njega zaboravio. Posle nekoliko meseci me je sasvim druga priča podsetila na to da je reč o nekadašnjoj grobnici najbogatije Beograđanke i Srpkinje svih vremena.“
U toj grobnici odavno ona ne počiva.
„Kada je građena, bila je najskuplja i najveličanstvenija grobnica ikada viđena u prestonici“, kaže Petrović za Ilustrovanu Politiku. „Njeno postavljanje trajalo je mesec dana, još za života Drage Mitrićević, negde pre balkanskih ratova, možda oko 1910.“
Dragina majka Savka je u amanet ćerki ostavila da napravi takvu grobnicu i šest hiljada dukata da se to ostvari. Želela je da grobnica odgovara veličini i značaju njenog oca, dede i pradede iz porodica Mitrićević–Dimitrijević.
„Međutim, Draga je toliko bila škrta da je mislila samo o tome kako da ispoštuje majčin zavet, a da pare sačuva“, objašnjava nam pisac knjige. „Angažovala je advokata da u Beču naruči poseban švedski granit i da tamo naprave spomenik kakav ovde ne postoji. Oni su to i uradili i jedva ga doterali u Beograd. Majstori su ga montirali mesec dana na grobnicu. U to vreme je Draga već bila u svađi sa rođenom sestrom i naredila je da se nikako ne upiše njeno ime na spomenik, već samo majke i oca i da se ispod dopiše: ’Do viđenja’. Baštovanu groblja je obećala novac ukoliko noć uoči prijema spomenika ode do njega, izlupa ga i ošteti na nekoliko mesta. Kada je došla da preuzme obavljen posao, ’zgranula’ se i advokatu, inače porodičnom prijatelju i njenom kumu, rekla je da joj ne pada na pamet da plati oštećenu robu.“
Inspektor Rada Popović je krenuo u potragu. Javnost Beograda već se uzbunila, štampa je izveštavala o misterioznom nestanku žene o čijem bogatstvu su se ispredali mitovi. Pritom, ona je bila potomak ugledne porodice čiji je otac Jovan bio gradonačelnik i upravnik policije u službi kraljeva Milana i Aleksandra Obrenovića, čiji je deda Mihailo bio važna ličnost na dvoru kneza Miloša... Imali su kuće i imanja od Kragujevca (odakle su rodom) preko Smedereva, do Valjeva i Beograda. Koliko je bila poznata po bogatstvu, toliko je bila čuvena i njena škrtost. Volela je da duguje i uzima od drugih, ali i da drugima pozajmljuje uz veliku kamatu.
Odmalena je bila čudna i svojeglava. Posle braka koji je trajao nekoliko meseci, više se nije udavala i zazirala je od ljudi, muškaraca posebno. Otac joj je umro na rukama 1899. i njoj je testamentom ostavio sve bogatstvo, što je izazvalo pravi rat koji je Draga povela protiv majke Savke i sestre Leposave.
Imala je mnogo neprijatelja i inspektoru Radi Popoviću nije bilo lako da reši slučaj. Nedelju dana se tragalo za „babom“, kako su u žargonu svi nazivali Dragu, koja je u tom trenutku imala 66 godina. Dok je popis „babinih“ stvari nađenih u sefu jedne banke trajao više od deset sati, potraga za Dragom bila je mukotrpnija. Živela je na placu sa dve zgrade i dvorištem između. Više od dve hiljade kvadrata stambenog prostora. Policija je nekoliko puta češljala celu kuću i nisu našli nikakve tragove provale ili nasilja. Samo dva izgladnela vučjaka, starog gusana i nekoliko kokošaka. Onda je jedan anonimni ženski glas pozvao inspektora Popovića i rekao gde da traže „babu“.
Prvi srpski rijaliti
„Ubijena tupim predmetom iz zamaha, možda i malo pridavljena“, glasio je izveštaj sa autopsije. Dok su iznosili leš, na ulici se okupilo mnogo sveta. Strana štampa je pisala o slučaju, četiri hiljade ljudi je otišlo na sahranu žene koju nisu voleli – samo su želeli da učestvuju u rijaliti programu tog vremena. Sahranjena je u pravom sarkofagu teškom 400 kilograma, najskupljem u ono vreme u Beogradu, u grobnicu gde su već bili ostaci njenog oca i majke, ali ne i sestre Leposave, koju nije volela.
Leposava, udata za Mihaila Jovanovića, na Novom groblju je imala svoju porodičnu grobnicu, za koju je spomenik pravio čuveni vajar i kamenorezac Anđelo Bertot. Tu su već ležali Leposava, njen muž, ćerka Sofija, sin Pera, koji je pod čudnim okolnostima umro samo mesec dana ranije.
Jedini naslednik velikog bogatstva bio je Velibor Bora Jovanović, najstariji Leposavin sin, a Dragin omraženi nećak. Velibor i njegov brat Pera svađali su se oko nasledstva koje im je ostalo iza njihove majke. Između njih je stajao porodični advokat Arsa Stamenković koji je, ipak, bio bliži Bori. Draga je pričala kako Bora želi da otruje i nju i Peru i sve nasledi.
Čudno lečenje od duševnih bolesti, tajanstveni oporavak u Beču, neobična saobraćajna nesreća u Beogradu, ponovni odlazak u duševnu bolnicu, otkazivanje bubrega i – smrt. Tako je završio Pera Jovanović. Draga je na vest o njegovoj smrti odmahnula rukom, rekla da mu je govorila da će ga otrovati i tražila je obdukciju. Posle mesec dana, ubijena je i ona.
Tri godine kasnije istraga je obustavljena bez pronalaska ubice, desio se svetski rat, promena vlasti i sve se zaboravilo... dok Živojin Žika Petrović (51) nije ovu misteriju stavio među korice knjige „Do viđenja“, koju je nedavno objavila Laguna. Živojinu je pisanje hobi, a osnovno zanimanje – ulaganje u znanje i obrazovanje, svoje i tuđe. Stručnjak je za elektroniku, diplomirani menadžer, osnivač Srpske Naučne Televizije (danas Brainz), pokretač mnogih časopisa posvećenih inovacijama, dobrotvor zagledan u budućnost i – svemir. Njegova prva knjiga „Nestvarno, a stvarno: neverovatne priče iz naše prošlosti“ već je privukla pažnju čitalaca, ali ju je potpuno u zasenak bacila ova druga „Do viđenja“, čije je deveto izdanje već u pripremi. Pisao je gotovo tri godine, a više od osam meseci svakodnevno je istraživao u Istorijskom arhivu Beograda. Nadomak odustajanja, zatražio je još jednu kutiju i pronašao ono što je tražio.
Šetnja sa mrtvima
Tako je nastao ovaj dokumentarni triler u kome je sve istinito, čak i opisi nekih likova i mesta za koje je autor mislio da su plod njegove mašte. Javio mu se unuk inspektora Rada Popovića, koji je plakao pola sata kada je pročitao knjigu jer je pisac njegovog dedu opisao baš onakvim kakav je bio.
Živojin brzo misli, a ono što smisli odmah uzima u rad da od toga stvori nešto opipljivo i korisno. Ideju je dobio dok je jednog dana šetao beogradskim Novim grobljem, svojevrsnim muzejom na otvorenom, jedinstvenom zbirkom vajarskih dela i...
„Dobro, nije da šetam po grobljima i tražim teme za pisanje“, smeje se Petrović. „To je došlo kasnije. Najvažniji je moj radoznali duh inovatora i istraživača, radio-amatera, koji imam odmalena. Jedna od tema koje volim da istražujem jesu i istorijske ličnosti i događaji. Bio sam na jednom pomenu i primetio taj čudni spomenik sa čudnim natpisom ’Do viđenja’– ispisanim drugačijim, starinskim fontom, ćirilicom. Visok četiri metra, spomenik je štrčao iznad svih ostalih. Privukao mi je pažnju, ali sam brzo na njega zaboravio. Posle nekoliko meseci me je sasvim druga priča podsetila na to da je reč o nekadašnjoj grobnici najbogatije Beograđanke i Srpkinje svih vremena.“
U toj grobnici odavno ona ne počiva.
„Kada je građena, bila je najskuplja i najveličanstvenija grobnica ikada viđena u prestonici“, kaže Petrović za Ilustrovanu Politiku. „Njeno postavljanje trajalo je mesec dana, još za života Drage Mitrićević, negde pre balkanskih ratova, možda oko 1910.“
Dragina majka Savka je u amanet ćerki ostavila da napravi takvu grobnicu i šest hiljada dukata da se to ostvari. Želela je da grobnica odgovara veličini i značaju njenog oca, dede i pradede iz porodica Mitrićević–Dimitrijević.
„Međutim, Draga je toliko bila škrta da je mislila samo o tome kako da ispoštuje majčin zavet, a da pare sačuva“, objašnjava nam pisac knjige. „Angažovala je advokata da u Beču naruči poseban švedski granit i da tamo naprave spomenik kakav ovde ne postoji. Oni su to i uradili i jedva ga doterali u Beograd. Majstori su ga montirali mesec dana na grobnicu. U to vreme je Draga već bila u svađi sa rođenom sestrom i naredila je da se nikako ne upiše njeno ime na spomenik, već samo majke i oca i da se ispod dopiše: ’Do viđenja’. Baštovanu groblja je obećala novac ukoliko noć uoči prijema spomenika ode do njega, izlupa ga i ošteti na nekoliko mesta. Kada je došla da preuzme obavljen posao, ’zgranula’ se i advokatu, inače porodičnom prijatelju i njenom kumu, rekla je da joj ne pada na pamet da plati oštećenu robu.“
Poznata, a nepoznata
Tu nastaje sukob.
„Radionica iz Beča tuži Draginog advokata koji je morao da plati spomenik. Onda je advokat tužio ’babu’ i spor je trajao 20 godina. Ali ni to nije sve. Ona čak nije isplatila baštovana kome je obećala čast ukoliko ošteti spomenik. On je jedne noći došao i poskidao devet pozlaćenih fenjera koji su stajali na grobnici i time se naplatio.“
Autor knjige je pokušavao sa drugarima iz Narodne banke Srbije da utvrdi koliko bi danas iznosilo Dragino bogatstvo i došao je do zaključka da to može da bude i čitavih pola milijardi evra! Nije imala decu i naslednike i zaista je čudno bilo da je toliko poslova vodila, a novac je samo sakupljala – niti ga je kome davala, niti ga je sama trošila.
„Možda je genetika u pitanju“, pokušava Živojin Petrović da objasni ličnost baba Drage. „I njen otac je bio čuven po cicijašluku, ali bar je imao kome da ostavi bogatstvo. Draga je izdavala stanove i kuće, uzimala pare, čuvala ih, pozajmljivala ih drugima uz veliku kamatu, kupovala akcije i preduzeća i niko, po njenom izgledu i držanju, ne bi verovao da je toliko bogata.“
Imala je 16 štednih knjižica kod različitih banaka, sa upisanim milionskim iznosima i one su skupljale prašinu u dnu jedinog ormana koji je imala u kući.
„Bila je poznata, a nepoznata. Za nju su svi znali, ali o njoj nisu ništa znali. Bila je misterija neviđenih razmera. Bila je školovana i promućurna i sudeći po poslovima koje je sklapala, nije bila senilna starica. Do poslednjeg dana života vodila je svesku ispisanu jasnim, trezvenim rukopisom, u koju je beležila sve izdatke i prihode. Upisivala je čak i da je dala dva dinara za kafu, dinar za hleb... i tako svaki dan. Ostajala bi dužna u pekari i plaćala sutradan. Nikada i nikome nije platila odmah. Čak je i kolporter Politike imao muke da na kraju meseca naplati novine koje joj je isporučio.“
Živela je za novac?
„Mislim da je upala u negativnu spiralu: novac stalno pristiže i Dragu sve više sabija u rupu u koju se zatvorila i gde je bila u posebnom psihičkom stanju. Ona nije prala zavese i prozore, sama je živela na tom velikom placu sa dve kuće, jedna do ulice, gde je boravila u jednoj sobi, i druga na kraju dvorišta, sa stanovima koje nije izdavala. Nije imala nikakav nameštaj, jedan krevet, jedan orman i jedan sto sa stolicama. Stalno u strahu da će je neko otrovati ili ubiti, iza vrata je držala sekiru, a imala je i sedam pištolja, jednu dvocevku, dve puške i tri sablje. Uvek je za pojasom nosila revolver. Nosila je i štap kojim je tukla ljude koji je slučajno pogledaju na ulici.“
Svi u ludnici
Pravo je čudo da takva nadžak-baba može da bude i poslovna žena!
„Bila je obrazovana i promućurna, nikome nije govorila o svojim poslovima. Imala je 15 advokata i sa svima se na kraju zakačila. Svaki od njih je znao za po jedan njen posao, a niko koliko zaista ima novca i imovine. Nosila je stari kaput, isto toliko stari šešir, crnu i belu čarapu – zbog uroka. Ni po čemu nije odavala utisak iole imućne žene. Ona nije samo nasledila očevo bogatstvo već ga je i nadogradila.“
Kada je otac umro, bilo je logično da se imovina podeli između dve ćerke, ali one nikako nisu mogle da se dogovore oko toga. Njihova majka Savka, blaga i plemenita žena, pokušala je da smiri ćerke, da ne prave skandale, ali nije vredelo. Ni advokati nisu uspevali da ih urazume.
„Očevu omiljenu fotelju su presekle napola jer nisu mogle da se dogovore“, kaže Živojin Petrović. „Na kraju su advokati smislili jedinstveno rešenje za podelu imovine: licitaciju u okviru porodice. Koja ponudi više za neku kašičicu, dobiće je, a novac ide u zajedničku kasu iz koje se na kraju deli na dva dela.“
Draga se toliko naljutila na majku da ju je izbacila iz kuće! Od tada je sama živela, a majka je ubrzo posle toga umrla. Velika nesreća (ili kletva) zadesila je porodicu.
„Leposava je završila u duševnoj bolnici i umrla je od šizofrenije. Njena ćerka Sofija je takođe umrla u duševnoj bolnici. Mlađi sin Pera je završio u duševnoj bolnici. I stariji sin Velibor, takođe 1954. završava u duševnoj bolnici i umire dve godine kasnije. Velibor je dobio celokupno nasledstvo iako su pojedini advokati govorili da to ne bi trebalo da se desi dok se ne pronađe ubica ili Velibor ne dokaže da je nevin.“
Policija je najpre uhapsila dva radnika koji su priznali ubistvo, ali su pred sudom sve opovrgli. Potom je inspektor Popović pokušao da angažuje i vidovnjaka Luja Rozenštajna koji je je u hotelu „Slavija“ imao svoje šou-programe pogađanja sudbine. Policiju je uputio na čoveka koji se već nalazio u zatvoru. Pre nego što je mogao da bude ispitan, izbio je veliki skandal pošto je Politika 1936. objavila tekst kako gatare pomažu policiji u njenom poslu.
Rogovi u vreći
Inspektor je premešten na mesto običnog policajca pozornika, a novinari koji su pisali tekst, umesto obećane nagrade od urednika, nestali su. Jedan od novinara bio je Žikica Jovanović koji je ostao bez posla i prijavio se kao dobrovoljac za Španski građanski rat, a posle pogibije u Drugom svetskom ratu ostaće upamćen kao narodni heroj s nadimkom Španac.
Nesrećni naslednik Draginog bogatstva Velibor je na kocku i lagodan život u Beču i Beogradu potrošio svu imovinu već do početka rata. Posle je živeo kao siromah. U trenutku Dragine smrti imao je 42 godine, a vodio se kao „student medicine“ u Beču.
Njegova udovica Marija, Austrijanka, na kraju je preuzela ostatke nekadašnjeg bogatstva i rasprodala ih da bi namirila dugove pokojnog muža. Prodala je čak i tu veliku Draginu grobnicu i sve njih prenela u grobnicu Dragine sestre. Odmah zatim je naprasno umrla i Marija. Nije imao ko da je sahrani, osim komšinice, pa su i nju stavili u istu grobnicu. Njihovih imena nema na spomeniku, ali svi počivaju na jednom mestu. Sudbinu im je, izgleda, odredilo ono „Do viđenja“. Toliko su se mrzeli, a na kraju su završili zajedno u večnosti. Valjda su našli mir.
Leposavina grobnica je umetničko delo i ona se ne ruši, čak iako niko ne plaća za nju. Dragina grobnica sada pripada porodici Jovanović koja je pedesetih, kada ju je kupila, živela u Balkanskoj ulici. Oni su išmirglali imena onih koji su tu ranije počivali, ali su ostavili natpis „Do viđenja“, verovatno ne znajući za drame pokojnika. Petrović je čuo da još samo jedna unuka tih Jovanovića živi i da ponekad dođe na grob.
Autor: Srđan Jokanović
Preuzeto iz: Ilustrovana Politika
Tu nastaje sukob.
„Radionica iz Beča tuži Draginog advokata koji je morao da plati spomenik. Onda je advokat tužio ’babu’ i spor je trajao 20 godina. Ali ni to nije sve. Ona čak nije isplatila baštovana kome je obećala čast ukoliko ošteti spomenik. On je jedne noći došao i poskidao devet pozlaćenih fenjera koji su stajali na grobnici i time se naplatio.“
Autor knjige je pokušavao sa drugarima iz Narodne banke Srbije da utvrdi koliko bi danas iznosilo Dragino bogatstvo i došao je do zaključka da to može da bude i čitavih pola milijardi evra! Nije imala decu i naslednike i zaista je čudno bilo da je toliko poslova vodila, a novac je samo sakupljala – niti ga je kome davala, niti ga je sama trošila.
„Možda je genetika u pitanju“, pokušava Živojin Petrović da objasni ličnost baba Drage. „I njen otac je bio čuven po cicijašluku, ali bar je imao kome da ostavi bogatstvo. Draga je izdavala stanove i kuće, uzimala pare, čuvala ih, pozajmljivala ih drugima uz veliku kamatu, kupovala akcije i preduzeća i niko, po njenom izgledu i držanju, ne bi verovao da je toliko bogata.“
Imala je 16 štednih knjižica kod različitih banaka, sa upisanim milionskim iznosima i one su skupljale prašinu u dnu jedinog ormana koji je imala u kući.
„Bila je poznata, a nepoznata. Za nju su svi znali, ali o njoj nisu ništa znali. Bila je misterija neviđenih razmera. Bila je školovana i promućurna i sudeći po poslovima koje je sklapala, nije bila senilna starica. Do poslednjeg dana života vodila je svesku ispisanu jasnim, trezvenim rukopisom, u koju je beležila sve izdatke i prihode. Upisivala je čak i da je dala dva dinara za kafu, dinar za hleb... i tako svaki dan. Ostajala bi dužna u pekari i plaćala sutradan. Nikada i nikome nije platila odmah. Čak je i kolporter Politike imao muke da na kraju meseca naplati novine koje joj je isporučio.“
Živela je za novac?
„Mislim da je upala u negativnu spiralu: novac stalno pristiže i Dragu sve više sabija u rupu u koju se zatvorila i gde je bila u posebnom psihičkom stanju. Ona nije prala zavese i prozore, sama je živela na tom velikom placu sa dve kuće, jedna do ulice, gde je boravila u jednoj sobi, i druga na kraju dvorišta, sa stanovima koje nije izdavala. Nije imala nikakav nameštaj, jedan krevet, jedan orman i jedan sto sa stolicama. Stalno u strahu da će je neko otrovati ili ubiti, iza vrata je držala sekiru, a imala je i sedam pištolja, jednu dvocevku, dve puške i tri sablje. Uvek je za pojasom nosila revolver. Nosila je i štap kojim je tukla ljude koji je slučajno pogledaju na ulici.“
Svi u ludnici
Pravo je čudo da takva nadžak-baba može da bude i poslovna žena!
„Bila je obrazovana i promućurna, nikome nije govorila o svojim poslovima. Imala je 15 advokata i sa svima se na kraju zakačila. Svaki od njih je znao za po jedan njen posao, a niko koliko zaista ima novca i imovine. Nosila je stari kaput, isto toliko stari šešir, crnu i belu čarapu – zbog uroka. Ni po čemu nije odavala utisak iole imućne žene. Ona nije samo nasledila očevo bogatstvo već ga je i nadogradila.“
Kada je otac umro, bilo je logično da se imovina podeli između dve ćerke, ali one nikako nisu mogle da se dogovore oko toga. Njihova majka Savka, blaga i plemenita žena, pokušala je da smiri ćerke, da ne prave skandale, ali nije vredelo. Ni advokati nisu uspevali da ih urazume.
„Očevu omiljenu fotelju su presekle napola jer nisu mogle da se dogovore“, kaže Živojin Petrović. „Na kraju su advokati smislili jedinstveno rešenje za podelu imovine: licitaciju u okviru porodice. Koja ponudi više za neku kašičicu, dobiće je, a novac ide u zajedničku kasu iz koje se na kraju deli na dva dela.“
Draga se toliko naljutila na majku da ju je izbacila iz kuće! Od tada je sama živela, a majka je ubrzo posle toga umrla. Velika nesreća (ili kletva) zadesila je porodicu.
„Leposava je završila u duševnoj bolnici i umrla je od šizofrenije. Njena ćerka Sofija je takođe umrla u duševnoj bolnici. Mlađi sin Pera je završio u duševnoj bolnici. I stariji sin Velibor, takođe 1954. završava u duševnoj bolnici i umire dve godine kasnije. Velibor je dobio celokupno nasledstvo iako su pojedini advokati govorili da to ne bi trebalo da se desi dok se ne pronađe ubica ili Velibor ne dokaže da je nevin.“
Policija je najpre uhapsila dva radnika koji su priznali ubistvo, ali su pred sudom sve opovrgli. Potom je inspektor Popović pokušao da angažuje i vidovnjaka Luja Rozenštajna koji je je u hotelu „Slavija“ imao svoje šou-programe pogađanja sudbine. Policiju je uputio na čoveka koji se već nalazio u zatvoru. Pre nego što je mogao da bude ispitan, izbio je veliki skandal pošto je Politika 1936. objavila tekst kako gatare pomažu policiji u njenom poslu.
Rogovi u vreći
Inspektor je premešten na mesto običnog policajca pozornika, a novinari koji su pisali tekst, umesto obećane nagrade od urednika, nestali su. Jedan od novinara bio je Žikica Jovanović koji je ostao bez posla i prijavio se kao dobrovoljac za Španski građanski rat, a posle pogibije u Drugom svetskom ratu ostaće upamćen kao narodni heroj s nadimkom Španac.
Nesrećni naslednik Draginog bogatstva Velibor je na kocku i lagodan život u Beču i Beogradu potrošio svu imovinu već do početka rata. Posle je živeo kao siromah. U trenutku Dragine smrti imao je 42 godine, a vodio se kao „student medicine“ u Beču.
Njegova udovica Marija, Austrijanka, na kraju je preuzela ostatke nekadašnjeg bogatstva i rasprodala ih da bi namirila dugove pokojnog muža. Prodala je čak i tu veliku Draginu grobnicu i sve njih prenela u grobnicu Dragine sestre. Odmah zatim je naprasno umrla i Marija. Nije imao ko da je sahrani, osim komšinice, pa su i nju stavili u istu grobnicu. Njihovih imena nema na spomeniku, ali svi počivaju na jednom mestu. Sudbinu im je, izgleda, odredilo ono „Do viđenja“. Toliko su se mrzeli, a na kraju su završili zajedno u večnosti. Valjda su našli mir.
Leposavina grobnica je umetničko delo i ona se ne ruši, čak iako niko ne plaća za nju. Dragina grobnica sada pripada porodici Jovanović koja je pedesetih, kada ju je kupila, živela u Balkanskoj ulici. Oni su išmirglali imena onih koji su tu ranije počivali, ali su ostavili natpis „Do viđenja“, verovatno ne znajući za drame pokojnika. Petrović je čuo da još samo jedna unuka tih Jovanovića živi i da ponekad dođe na grob.
Autor: Srđan Jokanović
Preuzeto iz: Ilustrovana Politika
Autor: Živojin Petrović
