Momčilo Đorgović: Pašićeve promašaje trpimo i danas
Pišući o Jovanu Skerliću u knjizi „Ko je ubio Jovana Skerlića“ (u izdanju Lagune), ne samo kao o čoveku kulture, književnom istoričaru i vodećem kritičaru već i kao o narodnom poslaniku koji je bio veliki protivnik srpskih radikala i kultne ličnosti Nikole Pašića, Momčilo Đorgović daje širu sliku Srbije s kraja 19. i s početka 20. veka, koja je vrlo mračna. Ovo je publicističko delo koje se čita kao triler, naročito zbog toga što dočarava kulminaciju Skrelićeve kritike korupcionaštva, partokratije i izjednačavanja demokratije sa prostaštvom, njegovom iznenadnom smrću u 37. godini.
„Sve do 1941. godine Srbijom je vladala samo Pašićeva Radikalna stranka, okamenila je mentalitet koji se posle 1945. godine lako uklopio u Komunističku partiju, koja je u ime radničkih i narodnih prava zavela jednopartijski sistem. U mentalnom smislu tu nema nekog prekida“, piše Đorgović. I u svojim prethodnim knjigama Momčilo Đorgović kritički je posmatrao srpski mentalitet i srpsku istoriju.
Analizirajući političke stavove Jovana Skerlića, ujedno detronizujete i kultnu ličnost Nikole Pašića. Zašto se oduvek malo govorilo o Skerliću kao političaru i narodnom poslaniku?
Skerlić je Pašića u Narodnoj skupštini označio kao neprijatelja naroda i države i naveo brojne dokaze za te svoje optužbe. I nije jedini upozoravao da će radikalski vođa, baš kao i Domanovićev vođa, strovaliti narod i državu u ambis. Pašić je, naprotiv, do svoje smrti na svim većim političkim okupljanjima isticao da su on i njegovi radikali Srbija, da su oni najviše doprineli njenom razvoju, a da su njihovi protivnici štetočine i izdajnici. Taj njegov propagandni narativ su mladi srpski istoričari u vreme buđenja nacionalnih istorija u svim republikama socijalističke Jugoslavije (šezdesetih godina) preuzeli i postavili kao temelj srpske istorije, prihvatili su da je samo radikalska Srbija – Srbija. Veliki korak u demaskiranju Pašića napravio je tek ruski istoričar Aleksandar Šemjakin svojim delom o ideologiji mladog Pašića i otkrio svu njegovu brutalnost, korupcionaški kapacitet i militarizam. Rezultati njegovih istraživanja, međutim, nisu poremetili usvojenu „našu“ interpretaciju. Političke i istorijske Pašićeve promašaje trpimo i danas. Bez obaveštavanja i saglasnosti skupštine vodio je balkanske ratove koji su potpuno iscrpli nejaku državu u nastajanju, štaviše, preuzimao je i komandovanje na frontovima. Zajmovima i kreditima je zadužio državu za četiri godišnja budžeta i potpuno je pred Prvi svetski rat predao u ruke francuskom zelenaškom kapitalu. Srbija je postala francuska kolonija.
Skerlićevu kritiku Pašićevog populizma, autoritarnosti i korupcije srpski istoričari kao da nisu želeli da vide do dana današnjeg.
„Sve do 1941. godine Srbijom je vladala samo Pašićeva Radikalna stranka, okamenila je mentalitet koji se posle 1945. godine lako uklopio u Komunističku partiju, koja je u ime radničkih i narodnih prava zavela jednopartijski sistem. U mentalnom smislu tu nema nekog prekida“, piše Đorgović. I u svojim prethodnim knjigama Momčilo Đorgović kritički je posmatrao srpski mentalitet i srpsku istoriju.
Analizirajući političke stavove Jovana Skerlića, ujedno detronizujete i kultnu ličnost Nikole Pašića. Zašto se oduvek malo govorilo o Skerliću kao političaru i narodnom poslaniku?
Skerlić je Pašića u Narodnoj skupštini označio kao neprijatelja naroda i države i naveo brojne dokaze za te svoje optužbe. I nije jedini upozoravao da će radikalski vođa, baš kao i Domanovićev vođa, strovaliti narod i državu u ambis. Pašić je, naprotiv, do svoje smrti na svim većim političkim okupljanjima isticao da su on i njegovi radikali Srbija, da su oni najviše doprineli njenom razvoju, a da su njihovi protivnici štetočine i izdajnici. Taj njegov propagandni narativ su mladi srpski istoričari u vreme buđenja nacionalnih istorija u svim republikama socijalističke Jugoslavije (šezdesetih godina) preuzeli i postavili kao temelj srpske istorije, prihvatili su da je samo radikalska Srbija – Srbija. Veliki korak u demaskiranju Pašića napravio je tek ruski istoričar Aleksandar Šemjakin svojim delom o ideologiji mladog Pašića i otkrio svu njegovu brutalnost, korupcionaški kapacitet i militarizam. Rezultati njegovih istraživanja, međutim, nisu poremetili usvojenu „našu“ interpretaciju. Političke i istorijske Pašićeve promašaje trpimo i danas. Bez obaveštavanja i saglasnosti skupštine vodio je balkanske ratove koji su potpuno iscrpli nejaku državu u nastajanju, štaviše, preuzimao je i komandovanje na frontovima. Zajmovima i kreditima je zadužio državu za četiri godišnja budžeta i potpuno je pred Prvi svetski rat predao u ruke francuskom zelenaškom kapitalu. Srbija je postala francuska kolonija.
Skerlićevu kritiku Pašićevog populizma, autoritarnosti i korupcije srpski istoričari kao da nisu želeli da vide do dana današnjeg.
Kako se čovek kao što je bio Pašić tako dugo održavao u političkom životu Srbije?
Presudne su bile ruska i francuska podrška, naročito francuski kapital s kojim je korumpirao ili eliminisao svoje protivnike i sprečavao pobunu naroda. Svakako, i potpuna zaostalost stanovnika koji nisu bili dovoljno svesni ni unutrašnjih, niti međunarodnih odnosa. Naročito mu je išla u prilog finansijska nepismenost stanovništva. Partokratija je podnošenje računa izbegavala populističkim opijumom i ratnim huškanjima.
Sa podnaslovom Politika u zemlji „zbežalih“ naglašavam atomiziranost i heterogenost stanovništva. Stanovništvo nove države je velikim delom stvoreno masovnim migracijama sa Balkana. Siromašne migrante nije dočekala snažna privreda i dinamično tržište koji bi ih preobrazili u preduzetnike i radnike, već Narodna radikalna stranka koja im je obećavala, ali i omogućavala, „’leba bez motike“, brzo bogaćenje i napredovanje u „narodnoj državi“ ukoliko su njeni članovi. Uvek su mogli da računaju na „bratsku“ ili „kumovsku“ pomoć ostalih članova ili državnih fondova. U takvim uslovima autoritarni vođa stranke je – bog! Pašić ih je podredio i homogenizovao strankom, regrutovanjem za „nacionalno oslobođenje“ krajeva iz kojih su došli i bacanjem u rat. Za poginule je tvrdio da će vaskrsnuti.
Zapravo, činjenicama potkrepljujete dva sistema mišljenja u srpskom narodu. Šta je sve dovelo do poraza Skerlićevog zalaganja za evropsku kulturu i antiratne vrednosti, protivne korupciji i bogaćenju manjine, kao i ideologiji „opanaka i gunja“?
Skerlić je govorio „da Srbije nema, da bi Srbija tek trebalo da bude“, a to će biti kada postane kulturna i kada svojim seljacima uz državnu pomoć omogući da razviju mala i srednja preduzeća, što nam danas preporučuje i Evropska banka za obnovu i razvoj. Tražio je i da se ratni planovi zamene veštom diplomatijom. Nadvladale su, međutim, nacionalističke i korupcionaške grupe koje je kasnije Slobodan Jovanović nazvao „mesečarima“. Ali i velike sile kojima je Srbija služila kao žeton u geostrateškim igrama.
Na kom nivou su bili parlamentarni život i politička kultura u Srbiji u vreme kada je Skerlić bio u Narodnoj skupštini i šta je odlikovalo njegovu govorničku veštinu?
Srbija je bila seljačko, a ne građansko društvo i nije mogla da ima engleske institucije kao što je parlament, demokratiju i odgovarajuću političku kulturu. Te institucije su bile, kako je primetio dr Dimitrije Đorđević, „mimikeia“, imitacija koju su seljaci, i u opancima i u kaputima, sebi prilagodili, ali zapravo izvitoperili. A Skerlić je bio briljantni govornik, jasan svakom, precizan, iskren i zastupnik opšteg dobra. Možda je i jedini srpski poslanik koji narodno poverenje nije pretvorio u ličnu korist.
Šta Vas je navelo na zaključak da je bio ubijen?
Posumnjao sam, jer su inače vladali veliko nasilje i kriminal. I prilikom izbora i u svakodnevnom životu. Kriminal u svim svojim oblicima je sastavni deo političkog i državnog života Srbije već dvesta godina, gotovo da nema istorijskih istraživanja o toj sili koja je imala uticaj i na kadrovsku i na državnu politiku. Skerlić je u skupštini prozvao sve korupcionaše i pozivao na opštenarodnu pobunu da bi se sa Pašićem na čelu skinuli sa vlasti. Postao je opasnost za sistem.
Često citirate A. G. Matoša koji je s ljubavlju i sa strane posmatrao Srbiju, navodeći da se u njoj malo čita, malo zna. Veliki narodi ulažu u kulturu i obrazovanje. Zašto se u tom pogledu nikako ne ugledamo na njih?
Nisu nam potrebni, mi smo uvereni da smo i bez obrazovanja najpametniji ljudi na svetu. Estrada je za većinu najveći domet kulture, a pošto je sve estradne zvezde pozlatio, reklo bi se da je naš narod i vrlo bogat i vrlo kulturan.
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika
Presudne su bile ruska i francuska podrška, naročito francuski kapital s kojim je korumpirao ili eliminisao svoje protivnike i sprečavao pobunu naroda. Svakako, i potpuna zaostalost stanovnika koji nisu bili dovoljno svesni ni unutrašnjih, niti međunarodnih odnosa. Naročito mu je išla u prilog finansijska nepismenost stanovništva. Partokratija je podnošenje računa izbegavala populističkim opijumom i ratnim huškanjima.
Sa podnaslovom Politika u zemlji „zbežalih“ naglašavam atomiziranost i heterogenost stanovništva. Stanovništvo nove države je velikim delom stvoreno masovnim migracijama sa Balkana. Siromašne migrante nije dočekala snažna privreda i dinamično tržište koji bi ih preobrazili u preduzetnike i radnike, već Narodna radikalna stranka koja im je obećavala, ali i omogućavala, „’leba bez motike“, brzo bogaćenje i napredovanje u „narodnoj državi“ ukoliko su njeni članovi. Uvek su mogli da računaju na „bratsku“ ili „kumovsku“ pomoć ostalih članova ili državnih fondova. U takvim uslovima autoritarni vođa stranke je – bog! Pašić ih je podredio i homogenizovao strankom, regrutovanjem za „nacionalno oslobođenje“ krajeva iz kojih su došli i bacanjem u rat. Za poginule je tvrdio da će vaskrsnuti.
Zapravo, činjenicama potkrepljujete dva sistema mišljenja u srpskom narodu. Šta je sve dovelo do poraza Skerlićevog zalaganja za evropsku kulturu i antiratne vrednosti, protivne korupciji i bogaćenju manjine, kao i ideologiji „opanaka i gunja“?
Skerlić je govorio „da Srbije nema, da bi Srbija tek trebalo da bude“, a to će biti kada postane kulturna i kada svojim seljacima uz državnu pomoć omogući da razviju mala i srednja preduzeća, što nam danas preporučuje i Evropska banka za obnovu i razvoj. Tražio je i da se ratni planovi zamene veštom diplomatijom. Nadvladale su, međutim, nacionalističke i korupcionaške grupe koje je kasnije Slobodan Jovanović nazvao „mesečarima“. Ali i velike sile kojima je Srbija služila kao žeton u geostrateškim igrama.
Na kom nivou su bili parlamentarni život i politička kultura u Srbiji u vreme kada je Skerlić bio u Narodnoj skupštini i šta je odlikovalo njegovu govorničku veštinu?
Srbija je bila seljačko, a ne građansko društvo i nije mogla da ima engleske institucije kao što je parlament, demokratiju i odgovarajuću političku kulturu. Te institucije su bile, kako je primetio dr Dimitrije Đorđević, „mimikeia“, imitacija koju su seljaci, i u opancima i u kaputima, sebi prilagodili, ali zapravo izvitoperili. A Skerlić je bio briljantni govornik, jasan svakom, precizan, iskren i zastupnik opšteg dobra. Možda je i jedini srpski poslanik koji narodno poverenje nije pretvorio u ličnu korist.
Šta Vas je navelo na zaključak da je bio ubijen?
Posumnjao sam, jer su inače vladali veliko nasilje i kriminal. I prilikom izbora i u svakodnevnom životu. Kriminal u svim svojim oblicima je sastavni deo političkog i državnog života Srbije već dvesta godina, gotovo da nema istorijskih istraživanja o toj sili koja je imala uticaj i na kadrovsku i na državnu politiku. Skerlić je u skupštini prozvao sve korupcionaše i pozivao na opštenarodnu pobunu da bi se sa Pašićem na čelu skinuli sa vlasti. Postao je opasnost za sistem.
Često citirate A. G. Matoša koji je s ljubavlju i sa strane posmatrao Srbiju, navodeći da se u njoj malo čita, malo zna. Veliki narodi ulažu u kulturu i obrazovanje. Zašto se u tom pogledu nikako ne ugledamo na njih?
Nisu nam potrebni, mi smo uvereni da smo i bez obrazovanja najpametniji ljudi na svetu. Estrada je za većinu najveći domet kulture, a pošto je sve estradne zvezde pozlatio, reklo bi se da je naš narod i vrlo bogat i vrlo kulturan.
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika
Autor: Momčilo Đorgović
