Momčilo Petrović o knjizi o jezovitim ritualima: U strahu su velike oči
Knjige Momčila Petrovića nailaze na fantastičan odziv čitalaca. Njegova „Zanimljiva istorija Srba u 147 priča“ već duže od dve godine neprestano je na Laguninoj top-listi 20 najprodavanijih knjiga publicistike.
Ta je knjiga, što je veliki uspeh u našem izdavaštvu, štampana u 26.000 primeraka. Godinu dana mlađi nastavak „Novih 147 priča iz zanimljive istorije Srba“ za sada ima tiraž od 9.000 primeraka. A od ponedeljaka 9. oktobra u knjižarama možete pronaći i njegovo najnovije delo „Srce crnog goluba: Istina o magijskim obredima u Srbiji“.
Reč je o vašim svedočenjima o obredima u Srbiji kojima ste lično prisustvovali. Vi ste sa ivice groba posmatrali probadanje otkopanog mrtvaca glogovim kocem, prisustvovali isterivanju đavola iz devojke, u zoru prošli kroz vodu i vatru s povorkom seljaka i stoke koji su se lečili od zaraze... I toga ima još mnogo. Gde ste sve to našli?
Novinarstvom se bavim duže od četrdeset godina. Najveći deo tog vremena proveo sam na putovanjima po zabitima Srbije i ostalim delovima ondašnje Jugoslavije, dok je postojala. Za to vreme, i na tim mestima, našao bih đavola i da ga nisam tražio. A ja ga jesam tražio! Privlačili su me jezoviti i tajni rituali prizivanja dobrih, a ponekad i zlih sila.
Verujete u natprirodno?
Ne! Ne verujem... Ali moram da priznam, a to sam pomenuo i u knjizi, da sam se u nekim situacijama plašio.
Koga ste se uplašili? Vračara?
Moja knjiga nikako nije reklama za vračare i magove. Naprotiv, dobar njen deo posvećen je prevarantima koji nude izlečenje i otklanjanje drugih nevolja u životu... za pare, naravno, bilo da imaju tarifu ili da govore ono čuveno „koliko daš“. Neki od njih uopšte se ne trude da budu uverljivi – bezočno koriste tuđu nesreću maltene rugajući se onima koji traže pomoć. Drugi se uživljavaju u ulogu, neki možda i veruju u svoje moći... ali sve je to obmana. Nekoliko puta, međutim, suočavao sam se s pojavama koje nisam umeo da objasnim racionalnim razlozima ni zakonima prirode.
Navedite neki primer...
Imao sam prijateljicu opsednutu željom da razgovara s duhom svoje umrle majke. Znala je za moja interesovanja za takve obrede i zamolila me je da joj nađem nekog ko se bavi prizivanjem duhova. Razne obmanjivače sam sretao, ali na kraju sam je odveo kod jednog starca. Dok smo ulazili u njegov kućerak – prvi put u životu, da napomenem! – oslovio je moju prijateljicu imenom i rekao i kako se zove njena majka! Samo to je bilo dovoljno da pomislim da sanjam, a onda su usledili još čudniji događaji...
Reč je o vašim svedočenjima o obredima u Srbiji kojima ste lično prisustvovali. Vi ste sa ivice groba posmatrali probadanje otkopanog mrtvaca glogovim kocem, prisustvovali isterivanju đavola iz devojke, u zoru prošli kroz vodu i vatru s povorkom seljaka i stoke koji su se lečili od zaraze... I toga ima još mnogo. Gde ste sve to našli?
Novinarstvom se bavim duže od četrdeset godina. Najveći deo tog vremena proveo sam na putovanjima po zabitima Srbije i ostalim delovima ondašnje Jugoslavije, dok je postojala. Za to vreme, i na tim mestima, našao bih đavola i da ga nisam tražio. A ja ga jesam tražio! Privlačili su me jezoviti i tajni rituali prizivanja dobrih, a ponekad i zlih sila.
Verujete u natprirodno?
Ne! Ne verujem... Ali moram da priznam, a to sam pomenuo i u knjizi, da sam se u nekim situacijama plašio.
Koga ste se uplašili? Vračara?
Moja knjiga nikako nije reklama za vračare i magove. Naprotiv, dobar njen deo posvećen je prevarantima koji nude izlečenje i otklanjanje drugih nevolja u životu... za pare, naravno, bilo da imaju tarifu ili da govore ono čuveno „koliko daš“. Neki od njih uopšte se ne trude da budu uverljivi – bezočno koriste tuđu nesreću maltene rugajući se onima koji traže pomoć. Drugi se uživljavaju u ulogu, neki možda i veruju u svoje moći... ali sve je to obmana. Nekoliko puta, međutim, suočavao sam se s pojavama koje nisam umeo da objasnim racionalnim razlozima ni zakonima prirode.
Navedite neki primer...
Imao sam prijateljicu opsednutu željom da razgovara s duhom svoje umrle majke. Znala je za moja interesovanja za takve obrede i zamolila me je da joj nađem nekog ko se bavi prizivanjem duhova. Razne obmanjivače sam sretao, ali na kraju sam je odveo kod jednog starca. Dok smo ulazili u njegov kućerak – prvi put u životu, da napomenem! – oslovio je moju prijateljicu imenom i rekao i kako se zove njena majka! Samo to je bilo dovoljno da pomislim da sanjam, a onda su usledili još čudniji događaji...
Kako to objašnjavate?
Ne objašnjavam. Ja sam samo bio svedok i pišem o onome što sam video. Prisustvovao sam, recimo, preobražaju devojke posle obreda isterivanja đavola u jednom zabitom manastiru. Možda je to bila sugestija, možda sam halucinirao, možda... Daleko bi me odvelo nagađanje. A i nepotrebno je. Evo primera: postojao je čovek koji je proricao budućnost iz jagnjeće plećke, ondašnja jugoslovenska štampa pisala je o njemu kad je tvrdio da je broj nastradalih u avionskoj nesreći veći od onog koji je saopštila avio-kompanija, a istraga je utvrdila da je on bio u pravu. Ja sam bio pored njega kad je domaćinu na slavi prorekao skoru smrt. To je prvoklasan siže za reportažu, uopšte nije bitno da li on zaista pogađa.
U kojim krajevima Srbije se to dešava?
Predrasuda je da se vračanjem bave i da u duhove veruju samo siromašni i neobrazovani. Pisao sam u knjizi o akademiku, članu SANU, koji se bavio predskazivanjem budućnosti. Kod jedne vračare u istočnoj Srbiji naleteo sam na ministra koji je tražio lek za impotenciju! Verovanje u natprirodne sile mnogo je rasprostranjenije nego što mislimo u onim krugovima koji se smatraju elitom.
U knjizi se pozivate i na knjige drugih autora i na izveštaje u štampi, koje povezujete s magijom.
Moram da podvučem: knjiga „Srce crnog goluba“ nije o magiji, nju čine dokumentarni zapisi o obredima kojima sam prisustvovao. Opisujem ih, u nekim slučajevima beležim kakve su se promene dešavale na učesnicima, ali ne pišem o natprirodnim silama. Istini za volju, neki od tih rituala izgledaju tako da vam se kosa diže na glavi. A u strahu su velike oči, svašta vam se tada pričinjava...
U dodatku knjige „Srce crnog goluba“, objavili ste svoj tekst štampan u Ninu 2011. godine. To je malo poznata priča o istoriji odeljenja Udbe koje je formirano po Titovom nalogu, a zadatak mu je bio da stupi u kontakt s vanzemaljcima ako se spuste na teritoriju SFRJ. Zanimljivo je da je ova formacija postojala i godinama posle 5. oktobra. Zašto je ovaj tekst izdvojen u dodatak?
Njegova tema nije magijski obred, pa mu nije bilo mesto odmah uz druge priče. Ali mislim da ga je trebalo objaviti. Sve u vezi s tim policijskim dočekom NLO, ako i nije natprirodno, bar je neprirodno.
Izvor: Kurir.rs
Ne objašnjavam. Ja sam samo bio svedok i pišem o onome što sam video. Prisustvovao sam, recimo, preobražaju devojke posle obreda isterivanja đavola u jednom zabitom manastiru. Možda je to bila sugestija, možda sam halucinirao, možda... Daleko bi me odvelo nagađanje. A i nepotrebno je. Evo primera: postojao je čovek koji je proricao budućnost iz jagnjeće plećke, ondašnja jugoslovenska štampa pisala je o njemu kad je tvrdio da je broj nastradalih u avionskoj nesreći veći od onog koji je saopštila avio-kompanija, a istraga je utvrdila da je on bio u pravu. Ja sam bio pored njega kad je domaćinu na slavi prorekao skoru smrt. To je prvoklasan siže za reportažu, uopšte nije bitno da li on zaista pogađa.
U kojim krajevima Srbije se to dešava?
Predrasuda je da se vračanjem bave i da u duhove veruju samo siromašni i neobrazovani. Pisao sam u knjizi o akademiku, članu SANU, koji se bavio predskazivanjem budućnosti. Kod jedne vračare u istočnoj Srbiji naleteo sam na ministra koji je tražio lek za impotenciju! Verovanje u natprirodne sile mnogo je rasprostranjenije nego što mislimo u onim krugovima koji se smatraju elitom.
U knjizi se pozivate i na knjige drugih autora i na izveštaje u štampi, koje povezujete s magijom.
Moram da podvučem: knjiga „Srce crnog goluba“ nije o magiji, nju čine dokumentarni zapisi o obredima kojima sam prisustvovao. Opisujem ih, u nekim slučajevima beležim kakve su se promene dešavale na učesnicima, ali ne pišem o natprirodnim silama. Istini za volju, neki od tih rituala izgledaju tako da vam se kosa diže na glavi. A u strahu su velike oči, svašta vam se tada pričinjava...
U dodatku knjige „Srce crnog goluba“, objavili ste svoj tekst štampan u Ninu 2011. godine. To je malo poznata priča o istoriji odeljenja Udbe koje je formirano po Titovom nalogu, a zadatak mu je bio da stupi u kontakt s vanzemaljcima ako se spuste na teritoriju SFRJ. Zanimljivo je da je ova formacija postojala i godinama posle 5. oktobra. Zašto je ovaj tekst izdvojen u dodatak?
Njegova tema nije magijski obred, pa mu nije bilo mesto odmah uz druge priče. Ali mislim da ga je trebalo objaviti. Sve u vezi s tim policijskim dočekom NLO, ako i nije natprirodno, bar je neprirodno.
Izvor: Kurir.rs
Autor: Momčilo Petrović
