Sredinom juna objavljeno je „Srpsko pravoslavlje“, koje ste napisali sa dr Slobodanom Reljićem, sada „Slave...“ Možemo li da očekujemo i treće delo na ovu temu?

Rad na ovoj knjizi počeo sam još pre šest godina, kada je Unesko srpsku slavu uvrstio na svoju listu svetskog nematerijalnog kulturnog nasleđa, a kratak razmak između knjiga koje ste pomenuli samo je slučajnost. Ili je izdavač procenio da postoji interesovanje za knjige o pravoslavlju i obredima i običajima koji ga prate...

Mislite li i vi isto? Poslednjih decenija vera je vraćena u život zajednice, kako pojedinaca, tako i institucija. Veronauka se uči u školi... Zar to nije dovoljno?

O nastavi veronauke nemam direktna saznanja, tek informacije iz druge ruke – ono što pročitam iz nekih socioloških analiza i čujem od mlađih kolega koji imaju decu školskog uzrasta. Čini mi se da je prvi entuzijazam s početka dvehiljaditih splasnuo. Imam utisak da se i veronauka i građansko vaspitanje – uz sve poštovanje za nastavnike koji ih predaju, jer krivica je najmanje do njih – uče kao što je moja generacija učila opštenarodnu odbranu... reda radi. Slavom se svi dičimo, a o njoj znamo manje nego što mislimo.

S druge strane, crkva je veoma stara i veoma ozbiljna institucija, i ta ozbiljnost prisutna je u svemu onom što radi i govori, i ako bi trebalo da jednom rečju opišem kako je doživljavaju vernici, ja bih se odlučio za izraz „strahopoštovanje“. Što je – nadam se da ću biti shvaćen na pravi način – pogrešno! Jer pravoslavlje je radosno, i – zamišljam neke koji se mršte – zanimljivo. Mislim da knjiga koja pravoslavnom hrišćanstvu prilazi na takav način može da nađe svoje čitaoce.

Kako mislite da je „pravoslavlje zanimljivo“?

Životi svetaca koje Srbi slave kao zaštitnike svog doma prepuni su zanimljivih događaja, intriga, avantura i podviga. Pripovesti o njima – a one čine jedan deo knjige – nalik su na one o antičkim herojima koje se izučavaju u školi kao „priče iz klasične starine“. Ali žitija svetaca pisana su arhaičnim jezikom, koji većinu vernika odbija. Uz sve poštovanje kanona, potrudio sam se da jezikom svakodnevice ispričam njihove živote i verujem da će svako ko slavi slavu u mojoj knjizi o „svom“ svecu naći zanimljivu priču.

Kažete da je to jedan deo knjige. Šta ste sve obuhvatili naslovom „Koju slavu slaviš“?

Pretenciozno će zvučati ako citiram jednog kritičara koji je napisao da je moja knjiga „enciklopedija... koju treba da ima svaka pravoslavna kuća“, ali zaista sam nastojao da njome zaokružim priču o ovom obredu. Jedan deo knjige, stoga, posvećen je poreklu običaja, onako kako ga tumači crkva, ali i kako ga vide etnolozi, dok drugi deo sadrži detaljna pravila i uputstva o ispravnom slavljenju slave.

Poznata je, naime, ona narodna „koliko sela, toliko i običaja“, i to šarenilo doprinosi lepoti našeg kulturnog nasleđa. Ali postoji jezgro, postoje neke obavezne radnje i pravila ponašanja koji se moraju poštovati, da bi slava zaista mogla da se nazove pravoslavnim obredom. Odatle je proistekla i potreba da se navedu najčešće greške u slavljenju, kao i da se odgovori na neka pitanja, proistekla iz susreta savremenog načina života i tradicije. Ranije se, recimo, slava slavila u domu „glave porodice“ i nasleđivao ga je, u tome, najstariji sin. A šta danas, kad se ne živi u zajedničkom domaćinstvu, nego, na primer, svaki sin ima svoj stan i svoju porodicu? Ali najveći deo knjige posvećen je hrišćanskim praznicima i slavama.

Koliko ima Srba među svetiteljima?

SPC je dosad u spisak svetih uvrstila oko dve stotine Srba. Uz spisak i detaljne podatke o životu svakog od njih, u uvodu ovog dela objašnjen je postupak proglašenja neke osobe za sveca. Istini za volju, neka imena sa ovog spiska svojevremeno su izazivala sporenja u javnosti. Ali crkva ima neka svoja merila, kantar drugačiji od našeg, i računa sa večnošću.

Razgovarao: Ljubomir Radanov
Izvor: Kurir
Foto: Dado Đilas