Sa Monik Rofi, britanskom autorkom poreklom sa Trinidada, razgovarali smo o „Sireni sa Crne Konče“, bajkovitoj priči o povratku, ljubavi, izlečenju i preživljavanju. Monik Rofi u svojim knjigama prevashodno piše o karipskom regionu, odakle potiče, a takav je slučaj i sa romanom „Sirena sa Crne Konče“, ovenčanim nagradom Kosta za najbolji roman 2021. godine. Jedna od specifičnosti ove knjige je i ta što je pisana kreolskim jezikom, čime se doprinosi autentičnosti izraza. Suštinu ove knjige najbolje je dala slavna Margaret Atvud, napisavši o glavnoj junakinji i ovom romanu sledeće: „Ovo nije standardna sirena. A to nije ni ova priča.“

„Sirenu sa Crne Konče“ ste počeli da pišete još 2016. godine. Kako je nastala ova knjiga? Da li je pojedine likove bilo teže osmisliti u odnosu na ostale?

Knjiga se razvijala organski, lagano i tokom godina. Delovalo je kao da se izvesno vreme uobličavala u mojoj podsvesti. Kada sam konačno sela da je pišem, tekla je vrlo brzo. Volim sve likove, čak i „negativce“, Prisilu i Portosa i sve američke muškarce. Svi junaci su kompleksni i imaju svoje razloge zašto se ponašaju na određen način.

Šta je toliko opčinjavajuće u vezi sa sirenama i njihovom mitologijom?

Sirene su globalni prehrišćanski predmet naše kolektivne mašte. To samo po sebi znači – da se sirene javljaju širom sveta. Po mom mišljenju, sirene su spoj ženskog principa i okeana; voda se često povezuje sa ženskim principom. Stoga sirene predstavljaju moćne vodene boginje koje je izmaštalo čovečanstvo. One su antička bića koja su isplivala iz „svetskog uma“, naše kolektivne, pripovedačke podsvesti.

Zašto ste odlučili da radnju knjige smestite u 1976. godinu? Po čemu je važan ovaj period?

Želela sam da se priča događa u moderno doba a da nema interneta! Kad bi sirena danas bila uhvaćena, vest bi oborila internet. Sedamdesete na Karibima su bile vreme radikalnih društvenih promena, Crne moći, Boba Marlija koji peva „Get Up, Stand Up“, osnivanja univerziteta, izgradnje nacije i karipskih pisaca koji su pisali da bi „odgovorili“ dalekoj prestonici. To je bilo veoma dinamično vreme, idealno vreme da se pojavi žena na koju je bačena kletva; šta bismo mi radili s njom? Kako bismo reagovali da nam tako istorija ispliva na naše obale?

Sirenu Ajkaju su proklele ljubomorne žene. U sadašnjem vremenu u knjizi ona je ponovo predmet ljubomore i mržnje. Da li je, po Vašem mišljenju, ovakav tretman žena konstanta kroz istoriju?

Ova legenda potiče još iz antičkog doba, tako da je odgovor – da. Priče o ženskoj ljubomori se pojavljuju u starim pričama širom sveta. Te priče su pisane pre feminizma kad žene nisu bile obrazovane, a kamoli slobodne da odlučuju o potomstvu. Mnogo starih priča nosi prilično negativne ideje o ženama. Bilo bi dobro da ih ponovo napišemo, da feministkinje izvrše reviziju. U stvari, veliki broj starih priča i jeste revidiran!