Naša elita se krije ispod kecelja
Roman „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“ Mirjane Đurđević, intrigantne srpske savremene književnice, nominovan je uz „Ruski prozor“ Dragana Velikića i „Konstantinovo raskršće“ Dejana Stojiljkovića za prestižnu svetsku književnu nagradu „IMPAC Dablin award“.
Književnica kaže za „Blic“ da je književnu nagradu lakše dobiti nego je izneti, odnosno časno se izboriti sa statusom laureata.
- U zemlji u kojoj su svi čuli jedino za NIN i Nobela, ali teško da bismo nabrojali makar jednog dobitnika - setite se samo ankete koja je pre par godina rađena na Sajmu knjiga i tragikomične licitacije imena jedinog domaćeg nobelovca - nominacija Velikićevog, Stojiljkovićevog i mog romana je pre „reklama“ za IMPAC Dablin nego za naše knjige. Tek mali broj posvećenih književnih poslenika u Srbiji zna stvarni značaj te nagrade.
Onima koji čitaju možeš donekle i da objasniš - znaš, to je ona nagrada koju je dobio Orhan Pamuk, godinu dana pre nego što je dobio Nobela ili - u konkurenciji su i Grosman, Šlink, De Lilo, Oster... pa da se i sam isprepadaš i pobegneš pod astal pred imenima koja izgovaraš.
Književnica kaže za „Blic“ da je književnu nagradu lakše dobiti nego je izneti, odnosno časno se izboriti sa statusom laureata.
- U zemlji u kojoj su svi čuli jedino za NIN i Nobela, ali teško da bismo nabrojali makar jednog dobitnika - setite se samo ankete koja je pre par godina rađena na Sajmu knjiga i tragikomične licitacije imena jedinog domaćeg nobelovca - nominacija Velikićevog, Stojiljkovićevog i mog romana je pre „reklama“ za IMPAC Dablin nego za naše knjige. Tek mali broj posvećenih književnih poslenika u Srbiji zna stvarni značaj te nagrade.
Onima koji čitaju možeš donekle i da objasniš - znaš, to je ona nagrada koju je dobio Orhan Pamuk, godinu dana pre nego što je dobio Nobela ili - u konkurenciji su i Grosman, Šlink, De Lilo, Oster... pa da se i sam isprepadaš i pobegneš pod astal pred imenima koja izgovaraš.
Da li slutite šta bi moglo da se svidi strancima u vašem romanu „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“?
- Činjenica je jedino to da je „Kaja“ ponajmanje lokalni roman od svih koje sam napisala. Priča o beogradskim budistima pred Drugi svetski rat i meni je bila toliko fascinantna da sam jednostavno morala da je istražim do detalja i kasnije pretočim u roman. Verujem da su Kalmici i njihova vekovna putešestvija, od Mongolije preko Kaspijskog mora i Malog Mokrog Luga do Nju Džersija, ti kojima treba da budem zahvalna.
Kako građanski, slobodni duh Beograda koji opisujete u svojim knjigama preživljava sve istorijske izazove i ideološke okolnosti?
- Pojmovi građansko, moderno, slobodno... imaju različita značenja u odnosu na istorijski kontekst u koji ih postavite. Ono što je za mene „duh Beograda“ jednostavno su ljudi koji misle isključivo svojom glavom, a kao osnovno sredstvo za preživljavanje koriste snažan ironijski i autoironijski otklon prema glupavim istorijskim okolnostima u kojima su imali nesreću da se rode.
Između ostalih, dobili ste i nagradu Žensko pero. Mnogi se trude da po svaku cenu razlikuju žensko od muškog pisma.
- Možda tragaju za laboratorijskom analizom hormonalnog statusa teksta.
Naslov vašeg novog romana je „Bremasoni“ i povezan je s rečima Milana Obrenovića pred kraj XIX veka. Je li to objašnjenje i nagoveštaj usuda srpske države kroz istoriju?
- Milana Obrenović se masonima priključio u Francuskoj, krajem XIX veka. Prilikom prijema su ga pitali zbog čega se učlanjuje kod njih kada u njegovoj Srbiji takođe postoji masonerija.
Priča se da je odgovorio: „Znam, ali vi ste framasoni, a oni su tamo bremasoni“. „Bre“ je retka karakterna crta od koje nikada nismo odustali i „bre“ će nas dokusuriti. A sve nam je bre. I breškolstvo, i bresudstvo, i breekonomija, pa i bremasonerija - „selekcija društva“, kako ju je nazvao jedan davni Veliki majstor. Naš osnovni problem kroz vekove je nepostojanje stvarne elite, elite sa pokrićem. Pokriće keceljama, partijskim knjižicama, sveže opranim novčanicama, diplomama opskurnih fakulteta, mantijama, šljokicama... nedovoljno je i da prikrije bre, a kamoli da ga neutrališe.
Lepo bi bilo kada bi Vajfert i Pekić imali prilike da razgovaraju u nekoj istorijskoj rekapitulaciji makar pod okriljem Velike masonske lože Jugoslavije. Da li nagađate ko danas u Srbiji planira naše sudbine pod senkom masonerije?
- Na ritualnom samouspavljivanju - privremenom raspuštanju - Velike lože „Jugoslavija“ u leto 1940. „Veliki sekretar“ Borislav Pekić i te kako priča, ali ima tek deset godina. Za to vreme, bivši Veliki majstor i otac srpske masonerije Đorđe Vajfert uglavnom bezbrižno drema, mrtav već par godina.
Verujem da je tako i danas. Dok „deca“ pričaju „mrtvi“ spavaju. Nigde nikog živog, zdravog, odraslog i odgovornog.
Previjanje od smeha
Kada je u modernoj istoriji taj duh bio najslobodniji?
- Nikad. Sećam se, recimo, jedne scene sa građanskih protesta 96/97. Na moje oči su se pripadnica „Žena u crnom“ i jedan „moderni četnik“ sa šubarom i bradom do kolena samoorganizovali zarad efikasnosti, i razmenili po pola propagandnog materijala koji su delili demonstrantima. Pa onda, u zavisnosti na koga prvog od njih naiđeš, dobiješ u paketu dva letka - „žrtve Srebrenice“ i „preklaćemo ko sa nama neće“. Moj „slobodni duh“ je na to mogao samo da se previja od smeha, sam, nasred Terazija.
Izvor: Blic
- Činjenica je jedino to da je „Kaja“ ponajmanje lokalni roman od svih koje sam napisala. Priča o beogradskim budistima pred Drugi svetski rat i meni je bila toliko fascinantna da sam jednostavno morala da je istražim do detalja i kasnije pretočim u roman. Verujem da su Kalmici i njihova vekovna putešestvija, od Mongolije preko Kaspijskog mora i Malog Mokrog Luga do Nju Džersija, ti kojima treba da budem zahvalna.
Kako građanski, slobodni duh Beograda koji opisujete u svojim knjigama preživljava sve istorijske izazove i ideološke okolnosti?
- Pojmovi građansko, moderno, slobodno... imaju različita značenja u odnosu na istorijski kontekst u koji ih postavite. Ono što je za mene „duh Beograda“ jednostavno su ljudi koji misle isključivo svojom glavom, a kao osnovno sredstvo za preživljavanje koriste snažan ironijski i autoironijski otklon prema glupavim istorijskim okolnostima u kojima su imali nesreću da se rode.
Između ostalih, dobili ste i nagradu Žensko pero. Mnogi se trude da po svaku cenu razlikuju žensko od muškog pisma.
- Možda tragaju za laboratorijskom analizom hormonalnog statusa teksta.
Naslov vašeg novog romana je „Bremasoni“ i povezan je s rečima Milana Obrenovića pred kraj XIX veka. Je li to objašnjenje i nagoveštaj usuda srpske države kroz istoriju?
- Milana Obrenović se masonima priključio u Francuskoj, krajem XIX veka. Prilikom prijema su ga pitali zbog čega se učlanjuje kod njih kada u njegovoj Srbiji takođe postoji masonerija.
Priča se da je odgovorio: „Znam, ali vi ste framasoni, a oni su tamo bremasoni“. „Bre“ je retka karakterna crta od koje nikada nismo odustali i „bre“ će nas dokusuriti. A sve nam je bre. I breškolstvo, i bresudstvo, i breekonomija, pa i bremasonerija - „selekcija društva“, kako ju je nazvao jedan davni Veliki majstor. Naš osnovni problem kroz vekove je nepostojanje stvarne elite, elite sa pokrićem. Pokriće keceljama, partijskim knjižicama, sveže opranim novčanicama, diplomama opskurnih fakulteta, mantijama, šljokicama... nedovoljno je i da prikrije bre, a kamoli da ga neutrališe.
Lepo bi bilo kada bi Vajfert i Pekić imali prilike da razgovaraju u nekoj istorijskoj rekapitulaciji makar pod okriljem Velike masonske lože Jugoslavije. Da li nagađate ko danas u Srbiji planira naše sudbine pod senkom masonerije?
- Na ritualnom samouspavljivanju - privremenom raspuštanju - Velike lože „Jugoslavija“ u leto 1940. „Veliki sekretar“ Borislav Pekić i te kako priča, ali ima tek deset godina. Za to vreme, bivši Veliki majstor i otac srpske masonerije Đorđe Vajfert uglavnom bezbrižno drema, mrtav već par godina.
Verujem da je tako i danas. Dok „deca“ pričaju „mrtvi“ spavaju. Nigde nikog živog, zdravog, odraslog i odgovornog.
Previjanje od smeha
Kada je u modernoj istoriji taj duh bio najslobodniji?
- Nikad. Sećam se, recimo, jedne scene sa građanskih protesta 96/97. Na moje oči su se pripadnica „Žena u crnom“ i jedan „moderni četnik“ sa šubarom i bradom do kolena samoorganizovali zarad efikasnosti, i razmenili po pola propagandnog materijala koji su delili demonstrantima. Pa onda, u zavisnosti na koga prvog od njih naiđeš, dobiješ u paketu dva letka - „žrtve Srebrenice“ i „preklaćemo ko sa nama neće“. Moj „slobodni duh“ je na to mogao samo da se previja od smeha, sam, nasred Terazija.
Izvor: Blic
Autor: Mirjana Đurđević
