Nataša Ikonić o svim tajnama pisanja i astrologije
Nataša Ikonić skrenula je pažnju čitalačke publike već po izlasku njenog prvog romana „Ponovo s njim“. Duhovita, koliko i njena junakinja, zanimljiva koliko i njena junakinja, ali sa jednom bitnom razlikom Nataša je neposredna i potpuno otvorena osoba.
Vašu knjigu su svrstali pod „chicklit“. Koji bi to žanr bio na našem jeziku, kako biste to opisali?
Po nekoj definiciji, čiklit je literatura koju žene pišu za žene. A razlikuje se od drugih žanrova u kojima takođe žene pišu za žene po tome što ima ličniji, prisniji ton i mahom se piše u prvom licu. Odlikuje ga humor i lepršav stil, a radnja se uvek vrti oko glavne junakinje koja upada u razne situacije pokušavajući da pronađe pravu ljubav.
Moram da priznam da mi se reč „chicklit“ ne sviđa, jer me asocira na reč „chicken“ (kokoška). Radije bih svrstala svoj roman u žanr „romantična komedija“. Doduše, ne znam da li taj žanr postoji u književnosti, ali znam da postoji u kinematografiji. I tu vrstu filmova najviše volim…
Sve u svemu „Ponovo s njim“ je ponekad melanholičan, a ponekad duhovit ljubavni roman u kojem osim glavne junakinje i sporednih likova postoji i jedan vrlo upečatljiv muški lik, koji u stvari nosi celu priču. Bez njega, glavna junakinja bi teško uspela da reši svoje probleme. Možda je to razlog što se moja knjiga veoma dopada muškarcima, u njoj su pronašli heroja sličnog komandantu Marku ili Bleku Steni, nekog ko bi mogao da im bude uzor i sa kim lako mogu da se poistovete.
Knjiga je pisana u formi dnevnika, zašto ste se odlučili za takvu formu?
Pisala sam dnevnik od svoje jedanaeste godine, tako da je za mene to bila najprirodnija i najjednostavnija forma izražavanja. Sledeći roman, međutim, neće biti u formi dnevnika.
Kome je namanjena Vaša knjiga? Ko se najviše pronalazi u njoj?
Knjiga je namenjena svima onima koji su u sebi sačuvali zrno bezazlenosti, veru u čuda i sećanje na svoje detinjstvo. Radeći u školi, shvatila sam da se rađamo dobri, naivni i pošteni, a da je život među odraslim ljudima ono što nas vremenom iskvari. Dokle god smo u školskoj klupi, donekle smo zaštićeni, ali kada jednom izađemo iz nje, praktično smo isterani iz raja. U školi se znaju pravila; zna se za šta ćeš dobiti kaznu, a za šta nagradu, zna se koliko dugo traje čas, koje predmete ćeš imati kog dana, koji nastavnik je popustljiv, a koji strog, i tako dalje. U stvarnom životu, međutim, nema pravila i često nema pravde. Oni koji su slabije ličnosti se prilagođavaju, do te mere da tokom godina izgube svoj integritet i identitet, a samo veoma jake ličnosti uspevaju da uprkos povredama i udarcima ostanu neprilagođeni, svoji, kao i da ne skliznu nekom stranputicom.
U mojoj knjizi ima i ovakvih i onakvih. Većina je negde između, delimično su se prilagodili, delimično nisu. A ima i krajnosti, na primer, Marija se čvrsto drži same sebe kakva je nekada bila, po cenu da ostane zarobljena u prošlosti. Za razliku od nje, njen kolega Vlada se jedva priseća ko je nekada bio i čega je sve morao da se odrekne, samo zato što je u jednom momentu skrenuo levo, a ne desno ili obrnuto.
Koliko ima Nataše u glavnoj junakinji Mariji, a koliko Marije u Vama?
Marija liči na mene i ja ličim na Mariju, ali nas dve nismo ista osoba. Za početak, ona ima svoj horoskop – ja imam svoj. Zatim, ja sam prvog dečka imala tek u osamnaestoj godini, a ona se već u trinaestoj upustila u prilično ozbiljnu vezu. Onda, nju je u tom osetljivom dobu neko povredio, a mene nije. Samim tim, ona ima opravdanje za svoje ponašanje prema muškarcima, dok ga ja nemam… Moram da priznam da nisam mnogo marila za tuđa osećanja sve do svoje dvadeset osme godine, kada sam se prvi put istinski zaljubila. Tek tada sam shvatila da ću morati da smanjim svoj ogromni ego ako mislim da zadržim tu osobu pored sebe. Srećom, u tome sam i uspela. Nije bilo lako, ali sam uspela.
Marija sve gleda kroz astrologiju i prilično se bavi analizom ljudi i situacija, da li mislite da ponekad ima sklonost da pretera u tome?
Marija je krhka i nesigurna osoba koja prividno dobro funkcioniše, ali se zapravo plaši odrastanja i života. Ona se uvek oslanja na nešto ili na nekoga. Ima svoje omiljene filmove koji joj ulivaju nadu da će i njena priča imati srećan kraj, ima knjigu Linde Gudman „Sunčevi znaci“, koja je njena Biblija, a ima i najboljeg druga Lazu, koji je njen glas razuma. Međutim, vremenom će shvatiti da nemaju svi filmovi srećan kraj, da astrologija ipak ne daje odgovore na sva pitanja, kao i da lako možemo da izgubimo nekoga ako smo previše sebični i ako se bavimo samo svojim osećanjima.
Glavna junakinja doživljava sitaucije i likove oko nje na jedan način, a zapravo često je sasvim drugačije i stalno se dešavaju obrti. Stičemo utisak da će drugima uvek dati pravi savet, dok ona sama pravi pogrešne procene. Zašto je to tako?
Tako je kod svih nas. Uvek ćemo lakše sagledati tuđu situaciju, nego svoju. Uvek ćemo pre sagledati rešenje za tuđ, nego za svoj problem. Zato i postoji ona izreka: „Lako je drugima deliti savete.“
Pored pisanja, bavite se i astrologijom, odakle to interesovanje u Vama?
Astrologijom sam počela da se bavim sa nepune 24 godine, i toliko sam bila ushićena tom naukom da se godinama ničim drugim nisam ni bavila. Naime, mene je oduvek zanimalo zašto smo svi toliko različiti i zašto u istoj situaciji jedna osoba reaguje na jedan, a druga na drugi način. Čitala sam sve što bi moglo da mi pomogne da postanem dobar astrolog, dakle i knjige iz psihologije, filozofije, medicine, astronomije. Pošto je intuicija duhovni mišić, koji postaje sve jači što ga više koristimo, tokom godina sam postala vrlo intuitivna, a onako usput, neprimetno, postala sam i dobar psiholog. I upoznala sam mnogo zanimljivih ljudi koje verovatno nikada ne bih srela da oni u jednom momentu nisu od nekoga čuli da „ima jedna mala, koja opasno gleda u horoskop“.
Astrolog radi nešto slično onome što rade glumci – poistovećuje se sa osobom kojoj tumači horoskop. Samo tako, kada pustimo energiju druge osobe kroz sebe, možemo da je shvatimo, a onda i njoj da pomognemo da shvati sebe. To je suština astrologije – ne predviđanje događaja, već upoznavanje samog sebe. A kao što postoje dobri i loši glumci, tako postoje i dobri i loši astrolozi. Zatim, dobar astrolog mora da ima i mnogo znanja iz raznih drugih oblasti, kao i sposobnost da ga integriše, poveže i u određenom trenutku primeni. Ali, pre svega, treba da bude dobar čovek i da ima plemenit motiv, to jest, želju da pomogne ljudima. Sve je to veoma lepo objašnjeno u „Hipokratovoj zakletvi za astrologe“. Savetujem svima koji se bave astrologijom da je pročitaju i nauče napamet.
Pišete li novi roman?
Već sam napisala novi roman. Kada će se pojaviti u knjižarama, ne znam, jer to ne zavisi od mene, već od planova moje izdavačke kuće.
Autor: Marija Gojković
Izvor: Pravda
Vašu knjigu su svrstali pod „chicklit“. Koji bi to žanr bio na našem jeziku, kako biste to opisali?
Po nekoj definiciji, čiklit je literatura koju žene pišu za žene. A razlikuje se od drugih žanrova u kojima takođe žene pišu za žene po tome što ima ličniji, prisniji ton i mahom se piše u prvom licu. Odlikuje ga humor i lepršav stil, a radnja se uvek vrti oko glavne junakinje koja upada u razne situacije pokušavajući da pronađe pravu ljubav.
Moram da priznam da mi se reč „chicklit“ ne sviđa, jer me asocira na reč „chicken“ (kokoška). Radije bih svrstala svoj roman u žanr „romantična komedija“. Doduše, ne znam da li taj žanr postoji u književnosti, ali znam da postoji u kinematografiji. I tu vrstu filmova najviše volim…
Sve u svemu „Ponovo s njim“ je ponekad melanholičan, a ponekad duhovit ljubavni roman u kojem osim glavne junakinje i sporednih likova postoji i jedan vrlo upečatljiv muški lik, koji u stvari nosi celu priču. Bez njega, glavna junakinja bi teško uspela da reši svoje probleme. Možda je to razlog što se moja knjiga veoma dopada muškarcima, u njoj su pronašli heroja sličnog komandantu Marku ili Bleku Steni, nekog ko bi mogao da im bude uzor i sa kim lako mogu da se poistovete.
Knjiga je pisana u formi dnevnika, zašto ste se odlučili za takvu formu?
Pisala sam dnevnik od svoje jedanaeste godine, tako da je za mene to bila najprirodnija i najjednostavnija forma izražavanja. Sledeći roman, međutim, neće biti u formi dnevnika.
Kome je namanjena Vaša knjiga? Ko se najviše pronalazi u njoj?
Knjiga je namenjena svima onima koji su u sebi sačuvali zrno bezazlenosti, veru u čuda i sećanje na svoje detinjstvo. Radeći u školi, shvatila sam da se rađamo dobri, naivni i pošteni, a da je život među odraslim ljudima ono što nas vremenom iskvari. Dokle god smo u školskoj klupi, donekle smo zaštićeni, ali kada jednom izađemo iz nje, praktično smo isterani iz raja. U školi se znaju pravila; zna se za šta ćeš dobiti kaznu, a za šta nagradu, zna se koliko dugo traje čas, koje predmete ćeš imati kog dana, koji nastavnik je popustljiv, a koji strog, i tako dalje. U stvarnom životu, međutim, nema pravila i često nema pravde. Oni koji su slabije ličnosti se prilagođavaju, do te mere da tokom godina izgube svoj integritet i identitet, a samo veoma jake ličnosti uspevaju da uprkos povredama i udarcima ostanu neprilagođeni, svoji, kao i da ne skliznu nekom stranputicom.
U mojoj knjizi ima i ovakvih i onakvih. Većina je negde između, delimično su se prilagodili, delimično nisu. A ima i krajnosti, na primer, Marija se čvrsto drži same sebe kakva je nekada bila, po cenu da ostane zarobljena u prošlosti. Za razliku od nje, njen kolega Vlada se jedva priseća ko je nekada bio i čega je sve morao da se odrekne, samo zato što je u jednom momentu skrenuo levo, a ne desno ili obrnuto.
Koliko ima Nataše u glavnoj junakinji Mariji, a koliko Marije u Vama?
Marija liči na mene i ja ličim na Mariju, ali nas dve nismo ista osoba. Za početak, ona ima svoj horoskop – ja imam svoj. Zatim, ja sam prvog dečka imala tek u osamnaestoj godini, a ona se već u trinaestoj upustila u prilično ozbiljnu vezu. Onda, nju je u tom osetljivom dobu neko povredio, a mene nije. Samim tim, ona ima opravdanje za svoje ponašanje prema muškarcima, dok ga ja nemam… Moram da priznam da nisam mnogo marila za tuđa osećanja sve do svoje dvadeset osme godine, kada sam se prvi put istinski zaljubila. Tek tada sam shvatila da ću morati da smanjim svoj ogromni ego ako mislim da zadržim tu osobu pored sebe. Srećom, u tome sam i uspela. Nije bilo lako, ali sam uspela.
Marija sve gleda kroz astrologiju i prilično se bavi analizom ljudi i situacija, da li mislite da ponekad ima sklonost da pretera u tome?
Marija je krhka i nesigurna osoba koja prividno dobro funkcioniše, ali se zapravo plaši odrastanja i života. Ona se uvek oslanja na nešto ili na nekoga. Ima svoje omiljene filmove koji joj ulivaju nadu da će i njena priča imati srećan kraj, ima knjigu Linde Gudman „Sunčevi znaci“, koja je njena Biblija, a ima i najboljeg druga Lazu, koji je njen glas razuma. Međutim, vremenom će shvatiti da nemaju svi filmovi srećan kraj, da astrologija ipak ne daje odgovore na sva pitanja, kao i da lako možemo da izgubimo nekoga ako smo previše sebični i ako se bavimo samo svojim osećanjima.
Glavna junakinja doživljava sitaucije i likove oko nje na jedan način, a zapravo često je sasvim drugačije i stalno se dešavaju obrti. Stičemo utisak da će drugima uvek dati pravi savet, dok ona sama pravi pogrešne procene. Zašto je to tako?
Tako je kod svih nas. Uvek ćemo lakše sagledati tuđu situaciju, nego svoju. Uvek ćemo pre sagledati rešenje za tuđ, nego za svoj problem. Zato i postoji ona izreka: „Lako je drugima deliti savete.“
Pored pisanja, bavite se i astrologijom, odakle to interesovanje u Vama?
Astrologijom sam počela da se bavim sa nepune 24 godine, i toliko sam bila ushićena tom naukom da se godinama ničim drugim nisam ni bavila. Naime, mene je oduvek zanimalo zašto smo svi toliko različiti i zašto u istoj situaciji jedna osoba reaguje na jedan, a druga na drugi način. Čitala sam sve što bi moglo da mi pomogne da postanem dobar astrolog, dakle i knjige iz psihologije, filozofije, medicine, astronomije. Pošto je intuicija duhovni mišić, koji postaje sve jači što ga više koristimo, tokom godina sam postala vrlo intuitivna, a onako usput, neprimetno, postala sam i dobar psiholog. I upoznala sam mnogo zanimljivih ljudi koje verovatno nikada ne bih srela da oni u jednom momentu nisu od nekoga čuli da „ima jedna mala, koja opasno gleda u horoskop“.
Astrolog radi nešto slično onome što rade glumci – poistovećuje se sa osobom kojoj tumači horoskop. Samo tako, kada pustimo energiju druge osobe kroz sebe, možemo da je shvatimo, a onda i njoj da pomognemo da shvati sebe. To je suština astrologije – ne predviđanje događaja, već upoznavanje samog sebe. A kao što postoje dobri i loši glumci, tako postoje i dobri i loši astrolozi. Zatim, dobar astrolog mora da ima i mnogo znanja iz raznih drugih oblasti, kao i sposobnost da ga integriše, poveže i u određenom trenutku primeni. Ali, pre svega, treba da bude dobar čovek i da ima plemenit motiv, to jest, želju da pomogne ljudima. Sve je to veoma lepo objašnjeno u „Hipokratovoj zakletvi za astrologe“. Savetujem svima koji se bave astrologijom da je pročitaju i nauče napamet.
Pišete li novi roman?
Već sam napisala novi roman. Kada će se pojaviti u knjižarama, ne znam, jer to ne zavisi od mene, već od planova moje izdavačke kuće.
Autor: Marija Gojković
Izvor: Pravda
Autor: Nataša Ikonić
