Nebojša Jovanović: Živimo u vremenu nasleđenih laži
„Sagledavajući istoriju srpsko-hrvatskih odnosa verovatno bi najbolje bilo da Srbi i Hrvati nikada nisu ni živeli u istoj državi. Proveli su tolike godine u istom krevetu, a da za to vreme čak nisu uspeli da se nagode ko je muško, a ko žensko. Zbog toga su se na kraju i ʼpotukliʼ početkom devedesetih godina prošlog veka.“
Kaže ovo u šaljivom tonu za Glas Srpske istoričar i književnik Nebojša Jovanović iz Beograda, a povodom najave skorog izlaska njegove „nove“ knjige simboličnog i provokativnog imena „Idemo na Zagreb“ i u Srbiji.
Radi se o romanu koji je u isto vrijeme i ratna i antiratna knjiga, zanimljivo štivo iz prve ruke i njegovo svjedočanstvo kao rezervnog oficir o političkim i vojnim sukobima na prostoru nekadašnje Jugoslavije.
Interesantno je da je ovaj Jovanovićev roman, pod ovim imenom, prvi put, prije dvadeset godina, objavljen u Hrvatskoj, gdje je za veoma kratko vrijeme postao bestseler.
Kako se uopšte desilo da ovaj srpski roman tek poslije dvadeset godina ugleda svijetlo dana i u Srbiji, kako je on doživljen u Hrvatskoj te šta je o njemu rekao general Slobodan Praljak, u ovom intervju otkriva ovaj Lozničanin, koji posljednjih desetak godina radi kao urednik u Zavodu za udžbenike u Beogradu.
U nastavku ovog razgovora on je objasnio i zašto smatra da je Jugoslavija bila greška srpskog naroda, kako i zbog čega je istorija Srba u dvadesetom vijeku namjerno prekrajana te govorio o svim lažima s kojima se srpski korpus i danas suočava i bori.
Otkud toliki vremenski otklon, odnosno zbog čega ovaj roman tek sada objavljujete u Srbiji?
Ovo romaneskno štivo, nastalo na osnovu mog ratnog dnevnika iz devedesetih, prvi put sam stavio na papir još 1998. godine. Knjiga se tada zvala „Dnevnik sa rezervistima“. Materijal sam odneo jednom velikom beogradskom izdavaču, ali mi je on rekao da je to priča koju mogu da pričam svojim prijateljima uz pivo, ispred prodavnice u Loznici. I na kraju sam se i obratio svojim prijateljima, koji su mi pomogli, što je i dovelo do toga da ovaj roman 2001. predstavim na sajmu knjiga u Frankfurtu.
Igrom slučaja tamo sam sreo i upoznao Josipa Pavičića, izdavača iz Hrvatske. Uzeo je knjigu, pročitao je i javio mi se nakon par dana s pitanjem da li želim da on taj roman objavi u Hrvatskoj. U prvi mah bio sam zaprepašćen, čuj, da Hrvati čitaju ispovest jednog srpskog rezervnog oficira.
Ali, desilo se nešto sasvim neočekivano. Roman je postao hit. Mislim da je bilo čak jedanaest „zvaničnih“ izdanja. Roman je tada pohvalio i hrvatski general Slobodan Praljak, a on je tada svoje svoje utiske sa promocije ove knjige u Zagrebu sažeo u rečenicu da se u romanu „ne prodaju m.... za bubrege“.
Kako je taj vaš uspjeh tada dočekan u Beogradu?
Nije dobro, čak su mi i mnogi, od kojih sam najmanje to očekivao, zamerili zašto sam to uradio. Nisu mogli da razumeju toliku popularnost tog mog romana u Hrvatskoj. Naravno, bilo je to i vreme kada je još žario i palio Slobodan Milošević. Način na koji sam ja opisao svoje ratovanje u Hrvatskoj nije odgovarao onima koji su tada vladali i stvarali sliku o nekakvom srpskom Rambu, a ja sam pisao o svesti mobilisanog čoveka, kome je samo jedna stvar bila na pameti, da sačuva živu glavu i vrati se kući.
Sve što je opisano u ovom romanu je u stvari predstavljeno iz ugla običnih vojnika, kako su oni doživeli taj rat. Govori o ljudima kojima su obučene uniforme i date puške te im rečeno da idu da se bore. A tako se u rat ne ide.
To nije bio rat Srbije protiv Hrvatske, već rat Jugoslovenske narodne armije protiv paravojnih jedinica u Hrvatskoj. Bio je to sukob koji se odvijao između naroda i njegove sopstvene države. Bio je to rat sa poluistinama s obe strane.
Kada sam seo da pišem ovaj roman, nije mi bila namera da svedočim o karakteru tog rata. Hteo sam da iz svog ličnog ugla opišem te ratne dane provedene kao rezervni oficir bivše Jugoslovenske narodne armije. Pokušao sam da budem neutralan i da sve faktografski prenesem na papir, pokušavajući da to uobličim u jedno čitljivo štivo. Ništa nije izmišljeno. Pisao sam o nekim normalnim ljudima koji nisu nikoga mrzeli već su mobilisani za rat o kojem tada nisu znali gotovo ništa. I mislim da se zbog toga i ova knjiga i svidela dobrom delu čitalačke publike u Hrvatskoj.
Šta vam je ostalo posebno u sjećanju?
Teško je izdvojiti jer je bilo dosta toga. Ipak najjači utisak na mene je ostavio taj neki dramski sukob koji je postojao između naroda i vojske, za koju tada nismo znali kako se više zove. Nismo više znali šta je naša država pa su se postavljala pitanja šta to mi ovde radimo i zbog čega. A pogotovo nakon što je Slovenija „izašla“ iz Jugoslavije. Narodu je neko morao reći zašto mu daje pušku u ruke. Kada on to zna, narod će bez mnogo priče ustati da se bori za svoju zemlju, kao što se borio 1914. ili recimo od 1992. do 1995. godine za Republiku Srpsku, jer je to bila njihova zemlja koju su hteli da odbrane.
Kaže ovo u šaljivom tonu za Glas Srpske istoričar i književnik Nebojša Jovanović iz Beograda, a povodom najave skorog izlaska njegove „nove“ knjige simboličnog i provokativnog imena „Idemo na Zagreb“ i u Srbiji.
Radi se o romanu koji je u isto vrijeme i ratna i antiratna knjiga, zanimljivo štivo iz prve ruke i njegovo svjedočanstvo kao rezervnog oficir o političkim i vojnim sukobima na prostoru nekadašnje Jugoslavije.
Interesantno je da je ovaj Jovanovićev roman, pod ovim imenom, prvi put, prije dvadeset godina, objavljen u Hrvatskoj, gdje je za veoma kratko vrijeme postao bestseler.
Kako se uopšte desilo da ovaj srpski roman tek poslije dvadeset godina ugleda svijetlo dana i u Srbiji, kako je on doživljen u Hrvatskoj te šta je o njemu rekao general Slobodan Praljak, u ovom intervju otkriva ovaj Lozničanin, koji posljednjih desetak godina radi kao urednik u Zavodu za udžbenike u Beogradu.
U nastavku ovog razgovora on je objasnio i zašto smatra da je Jugoslavija bila greška srpskog naroda, kako i zbog čega je istorija Srba u dvadesetom vijeku namjerno prekrajana te govorio o svim lažima s kojima se srpski korpus i danas suočava i bori.
Otkud toliki vremenski otklon, odnosno zbog čega ovaj roman tek sada objavljujete u Srbiji?
Ovo romaneskno štivo, nastalo na osnovu mog ratnog dnevnika iz devedesetih, prvi put sam stavio na papir još 1998. godine. Knjiga se tada zvala „Dnevnik sa rezervistima“. Materijal sam odneo jednom velikom beogradskom izdavaču, ali mi je on rekao da je to priča koju mogu da pričam svojim prijateljima uz pivo, ispred prodavnice u Loznici. I na kraju sam se i obratio svojim prijateljima, koji su mi pomogli, što je i dovelo do toga da ovaj roman 2001. predstavim na sajmu knjiga u Frankfurtu.
Igrom slučaja tamo sam sreo i upoznao Josipa Pavičića, izdavača iz Hrvatske. Uzeo je knjigu, pročitao je i javio mi se nakon par dana s pitanjem da li želim da on taj roman objavi u Hrvatskoj. U prvi mah bio sam zaprepašćen, čuj, da Hrvati čitaju ispovest jednog srpskog rezervnog oficira.
Ali, desilo se nešto sasvim neočekivano. Roman je postao hit. Mislim da je bilo čak jedanaest „zvaničnih“ izdanja. Roman je tada pohvalio i hrvatski general Slobodan Praljak, a on je tada svoje svoje utiske sa promocije ove knjige u Zagrebu sažeo u rečenicu da se u romanu „ne prodaju m.... za bubrege“.
Kako je taj vaš uspjeh tada dočekan u Beogradu?
Nije dobro, čak su mi i mnogi, od kojih sam najmanje to očekivao, zamerili zašto sam to uradio. Nisu mogli da razumeju toliku popularnost tog mog romana u Hrvatskoj. Naravno, bilo je to i vreme kada je još žario i palio Slobodan Milošević. Način na koji sam ja opisao svoje ratovanje u Hrvatskoj nije odgovarao onima koji su tada vladali i stvarali sliku o nekakvom srpskom Rambu, a ja sam pisao o svesti mobilisanog čoveka, kome je samo jedna stvar bila na pameti, da sačuva živu glavu i vrati se kući.
Sve što je opisano u ovom romanu je u stvari predstavljeno iz ugla običnih vojnika, kako su oni doživeli taj rat. Govori o ljudima kojima su obučene uniforme i date puške te im rečeno da idu da se bore. A tako se u rat ne ide.
To nije bio rat Srbije protiv Hrvatske, već rat Jugoslovenske narodne armije protiv paravojnih jedinica u Hrvatskoj. Bio je to sukob koji se odvijao između naroda i njegove sopstvene države. Bio je to rat sa poluistinama s obe strane.
Kada sam seo da pišem ovaj roman, nije mi bila namera da svedočim o karakteru tog rata. Hteo sam da iz svog ličnog ugla opišem te ratne dane provedene kao rezervni oficir bivše Jugoslovenske narodne armije. Pokušao sam da budem neutralan i da sve faktografski prenesem na papir, pokušavajući da to uobličim u jedno čitljivo štivo. Ništa nije izmišljeno. Pisao sam o nekim normalnim ljudima koji nisu nikoga mrzeli već su mobilisani za rat o kojem tada nisu znali gotovo ništa. I mislim da se zbog toga i ova knjiga i svidela dobrom delu čitalačke publike u Hrvatskoj.
Šta vam je ostalo posebno u sjećanju?
Teško je izdvojiti jer je bilo dosta toga. Ipak najjači utisak na mene je ostavio taj neki dramski sukob koji je postojao između naroda i vojske, za koju tada nismo znali kako se više zove. Nismo više znali šta je naša država pa su se postavljala pitanja šta to mi ovde radimo i zbog čega. A pogotovo nakon što je Slovenija „izašla“ iz Jugoslavije. Narodu je neko morao reći zašto mu daje pušku u ruke. Kada on to zna, narod će bez mnogo priče ustati da se bori za svoju zemlju, kao što se borio 1914. ili recimo od 1992. do 1995. godine za Republiku Srpsku, jer je to bila njihova zemlja koju su hteli da odbrane.
Zašto suočavanje s prošlošću ide toliko sporo?
Razlozi za to su dublji i naznake odgovora se mogu naći u našoj zajedničkoj istoriji. To nije proizvod samo trenutka, nego i nasleđenih laži. Nije to filozofiranje. Mislim da je jugoslovenska država sama po sebi nosila previše laži. I onda su one gurnute pred ljude da se izbore s njima. Rečeno im je: „Hajde vi ih rešite i raspetljajte“. A to, naravno, nije bilo moguće, bar ne u tom vremenu.
Često se govori o nekakvom velikosrpskom hegemonizmu. Nedavno je književnik Muharem Bazdulj rekao da on uistinu postoji, ne bi Srbija danas bila toliko mala.
To je tačno. Dobro je konstatovao. I nema se tu šta dodati. I to je jedna od tih laži o kojima sam govorio da su bile prisutne u vreme Jugoslavije, ali i kasnije. I s tim lažima se ušlo u ratove devedesetih. Priča o nekakvom velikosrpskom hegemonizmu je samo floskula. Voleli smo mnogo nekadašnju nam državu, jer je pružala socijalnu sigurnost, ali je u njoj vladalo lažno bratstvo i jedinstvo. Zapravo sve je bilo laž. Pričano je kako je neke narode srpska čizma stegla još 1918. godine i ne da im da mrdne. Mnogo je tih neistina pa tako i danas u nekim istorijskim knjigama piše kako je 1943. i 1945. godine nastala Jugoslavija. I to nije tačno. Laž je i da je Tito stvorio nekadašnju nam državu. U stvari skoro sve postavke Titove ideologije su same po sebi bile netačne, jer je Jugoslavija stvorena 1918. godine od strane srpske države i nosilac suvereniteta te i takve države bio je srpski faktor.
Jednom prilikom ste rekli kako je nad pojedinim srpskim vladarima izvršen najveći ideološki masakr u vremenu poslije 1945. godine.
Pa tako je bilo. Desilo se to Karađorđevićima. Najviše je to na svojoj koži osetio kralj Aleksandar, zato što je on bio antikomunista. Toliko je neistina izneto o njemu i protiv jugoslovenske vlade u Londonu, da je to nepojmljivo. Mrzeli su ih bez ikakve potrebe i razumnih argumenata, pri tom zaboravljajući da nije bilo tog istog kralja, Tito ne bi imao šta da „obnavlja“. On je samo nasledio državu koja mu je ostavljena. U Titovo vreme su nas učili i kako je kralj Aleksandar diktator i fašista. Izdajnik. Govorili su kako u njegove vreme nije bilo slobode štampe. Naravno, sve to nije bilo tačno. Ni približno istini. I sve to su sam nam govorili razni živopisni likovi u čije vreme nije bilo nikakve slobode štampe. U stvari, oni su bili diktatori. Niko nikada nije hteo da pomene da je taj isti kralj bio vrhovni komandant one slavne srpske vojske koja se borila na Ceru, Kolubari, na Solunskom frontu. To nije bilo ni u jednom istorijskom udžbeniku.
A kakvi su nam danas ti isti udžbenici?
Poslednjih godina pokušali smo da pokažemo ko su bili jedni, a ko drugi. Do 2000. godine sve to nije bilo pojašnjeno te su laici mogli da pomisle i kako su partizani i četnici pali s Marsa. Da su jedni pozitivci, a svi ostali negativci. Zato smo i pokušali da pojasnimo sve to. Oni koji su poštovali predratnu Jugoslaviju bili su bliski četnicima, a partizanima oni koji su hteli da izvrše revoluciju i koji su izdali Jugoslaviju. Da zaključim, ni prvi, a ni drugi, nisu ni pozitivci, ni negativci, već je na „kraju“ pobednik seo i napisao svoju istoriju. A ta njihova pobednička verzija, kao i svaka druga, bila je laž i neutemeljeno veličanje samog sebe.
Da li se možete složiti s onima koji smatraju da se hrvatski, ali i bošnjački nacionalizam, danas gradi i razvija na mržnji prema Srbima?
Istina. Ali, mislim da je za Srbe, kao narod, najstrašnija i najpogubnija stvar bila kada su se počeli porediti sa Hrvatima. Nekada smo se, od početka devetnaestog veka i izgradnje moderne srpske države Karađorđa i Miloša Obrenovića, pa do stvaranja kneževine i kraljevine Srbije, poredili sa velikim narodima, Francuzima, Englezima, Rusima i Nemcima. Tražili smo uzore u velikim istorijama i državama. I to je bilo normalno, jer se i čovek u životu pokušava ugledati na neke velike i uspešne ljude, a ne na neke barabe iz svoje ulice. Problem je što se mi od 1918. godine više ne poredimo s velikim narodima. Od te godine Srbima su u fokusu samo Hrvati. Tako je i danas. To je najstrašnija posledica „postojanja“ Jugoslavije. Zbog svega toga smo decenijama potopljeni i ne znamo kako da isplivamo iz vrtloga. Ne može se napredovati, ako se ne porediš s velikim. To je poput šaha, ako igraš sa velemajstorom, i sam ćeš početi bolje igrati. Ako to radiš sa nekim pacerom, izgubićeš kvalitet, ali i pobede nad njim ti ništa neće doneti.
Autor: Veljko Zeljković
Izvor: glassrpske.com
Razlozi za to su dublji i naznake odgovora se mogu naći u našoj zajedničkoj istoriji. To nije proizvod samo trenutka, nego i nasleđenih laži. Nije to filozofiranje. Mislim da je jugoslovenska država sama po sebi nosila previše laži. I onda su one gurnute pred ljude da se izbore s njima. Rečeno im je: „Hajde vi ih rešite i raspetljajte“. A to, naravno, nije bilo moguće, bar ne u tom vremenu.
Često se govori o nekakvom velikosrpskom hegemonizmu. Nedavno je književnik Muharem Bazdulj rekao da on uistinu postoji, ne bi Srbija danas bila toliko mala.
To je tačno. Dobro je konstatovao. I nema se tu šta dodati. I to je jedna od tih laži o kojima sam govorio da su bile prisutne u vreme Jugoslavije, ali i kasnije. I s tim lažima se ušlo u ratove devedesetih. Priča o nekakvom velikosrpskom hegemonizmu je samo floskula. Voleli smo mnogo nekadašnju nam državu, jer je pružala socijalnu sigurnost, ali je u njoj vladalo lažno bratstvo i jedinstvo. Zapravo sve je bilo laž. Pričano je kako je neke narode srpska čizma stegla još 1918. godine i ne da im da mrdne. Mnogo je tih neistina pa tako i danas u nekim istorijskim knjigama piše kako je 1943. i 1945. godine nastala Jugoslavija. I to nije tačno. Laž je i da je Tito stvorio nekadašnju nam državu. U stvari skoro sve postavke Titove ideologije su same po sebi bile netačne, jer je Jugoslavija stvorena 1918. godine od strane srpske države i nosilac suvereniteta te i takve države bio je srpski faktor.
Jednom prilikom ste rekli kako je nad pojedinim srpskim vladarima izvršen najveći ideološki masakr u vremenu poslije 1945. godine.
Pa tako je bilo. Desilo se to Karađorđevićima. Najviše je to na svojoj koži osetio kralj Aleksandar, zato što je on bio antikomunista. Toliko je neistina izneto o njemu i protiv jugoslovenske vlade u Londonu, da je to nepojmljivo. Mrzeli su ih bez ikakve potrebe i razumnih argumenata, pri tom zaboravljajući da nije bilo tog istog kralja, Tito ne bi imao šta da „obnavlja“. On je samo nasledio državu koja mu je ostavljena. U Titovo vreme su nas učili i kako je kralj Aleksandar diktator i fašista. Izdajnik. Govorili su kako u njegove vreme nije bilo slobode štampe. Naravno, sve to nije bilo tačno. Ni približno istini. I sve to su sam nam govorili razni živopisni likovi u čije vreme nije bilo nikakve slobode štampe. U stvari, oni su bili diktatori. Niko nikada nije hteo da pomene da je taj isti kralj bio vrhovni komandant one slavne srpske vojske koja se borila na Ceru, Kolubari, na Solunskom frontu. To nije bilo ni u jednom istorijskom udžbeniku.
A kakvi su nam danas ti isti udžbenici?
Poslednjih godina pokušali smo da pokažemo ko su bili jedni, a ko drugi. Do 2000. godine sve to nije bilo pojašnjeno te su laici mogli da pomisle i kako su partizani i četnici pali s Marsa. Da su jedni pozitivci, a svi ostali negativci. Zato smo i pokušali da pojasnimo sve to. Oni koji su poštovali predratnu Jugoslaviju bili su bliski četnicima, a partizanima oni koji su hteli da izvrše revoluciju i koji su izdali Jugoslaviju. Da zaključim, ni prvi, a ni drugi, nisu ni pozitivci, ni negativci, već je na „kraju“ pobednik seo i napisao svoju istoriju. A ta njihova pobednička verzija, kao i svaka druga, bila je laž i neutemeljeno veličanje samog sebe.
Da li se možete složiti s onima koji smatraju da se hrvatski, ali i bošnjački nacionalizam, danas gradi i razvija na mržnji prema Srbima?
Istina. Ali, mislim da je za Srbe, kao narod, najstrašnija i najpogubnija stvar bila kada su se počeli porediti sa Hrvatima. Nekada smo se, od početka devetnaestog veka i izgradnje moderne srpske države Karađorđa i Miloša Obrenovića, pa do stvaranja kneževine i kraljevine Srbije, poredili sa velikim narodima, Francuzima, Englezima, Rusima i Nemcima. Tražili smo uzore u velikim istorijama i državama. I to je bilo normalno, jer se i čovek u životu pokušava ugledati na neke velike i uspešne ljude, a ne na neke barabe iz svoje ulice. Problem je što se mi od 1918. godine više ne poredimo s velikim narodima. Od te godine Srbima su u fokusu samo Hrvati. Tako je i danas. To je najstrašnija posledica „postojanja“ Jugoslavije. Zbog svega toga smo decenijama potopljeni i ne znamo kako da isplivamo iz vrtloga. Ne može se napredovati, ako se ne porediš s velikim. To je poput šaha, ako igraš sa velemajstorom, i sam ćeš početi bolje igrati. Ako to radiš sa nekim pacerom, izgubićeš kvalitet, ali i pobede nad njim ti ništa neće doneti.
Autor: Veljko Zeljković
Izvor: glassrpske.com
Autor: Nebojša Jovanović
