Nedra Glover Tavab o tome kako da bez trzavica pronađete mir
Nedra Glover Tavab je terapeutkinja za mentalno zdravlje i autorka dva bestselera „Bez trzavica“ i „Postavite granice, pronađite mir“. Pohađala je državne škole u Detroitu, diplomirala na Državnom univerzitetu Vejn i trenutno živi u Severnoj Karolini.
Foto: © Ariel Perry
Kako podstičete ljude da potraže pomoć?
Kao terapeut, verujem da je terapija prva stanica. S obzirom na to da mnogi nisu spremni da idu na terapiju, predlažem im da pročitaju određene knjige ili prate određene terapeute na internetu.
Šta biste poručili porodicama koje žele da poboljšaju dinamiku – gde da počnu?
Počnite sa onim što u vama ne izaziva nelagodu, zato što nisu svi odmah spremni da krenu na terapiju. Ponekad je to čitanje neke knjige, pretraživanje članaka na internetu ili video-snimaka, jer uvek treba početi malim koracima. Kada ste spremni da napravite veći korak, onda krenite na terapiju; ali ona za većinu ljudi obično ne predstavlja prvi korak.
Šta Vas je motivisalo da napišete knjige o postavljanju granica i porodičnim odnosima?
Ideju sam dobila od svojih klijenata. Primetila sam da, kada dođu kod mene, u čekaonici skroluju po svojim telefonima, i pomislila da bi to mogao da bude zaista lep način da doprem do više ljudi. Odatle je sve krenulo. Na platformama sam sve više pričala o postavljanju granica, a pratioci su bili veoma šokirani jer nisu nikada za to čuli. Tada sam shvatila da o tome inače stalno pričam sa svojim klijentima a da su zapravo svima potrebni saveti.
U knjizi „Bez trzavica“ želela sam da se koncentrišem na rešavanje nezdravih odnosa. Proteklih godina naučila sam da ne žele svi da napuste svoje porodice. Većina ljudi ne želi da ode. U knjizi je naglasak na pomaganju ljudima da prihvate članove svoje porodice i da shvate kako da ostanu u tim odnosima a da ne pokušavaju da te osobe učine boljim, jer u tome zaista neće uspeti.
Kada posmatrate Detroit, sa stanovišta mentalnog zdravlja, šta vidite? Kako biste podstakli ljude da rade na mentalnom zdravlju zajednice čiji su oni deo?
Volela bih kada bi se o mentalnom zdravlju vodilo računa i na netradicionalnim mestima, možda berbernicama ili salonima za uređivanje noktiju, da toga bude više u školama, crkvama, na najrazličitijim mestima. Mislim da bi bilo divno kada bi zajednice, naročito kulturološke (bilo da se radi o Hmong narodu ili Hispanoameričkoj zajednici), imale nekog člana koji bi za to bio obučen, jer su često u pitanju grupe koje verovatno neće zatražiti takvu pomoć, ali bi ovim putem u svojoj zajednici imale osobu od poverenja, koja je deo njihovog kruga ljudi, a koja bi mogla biti od pomoći. U Africi je postojao upravo takav program. Obučavali su žene po selima, ne da budu terapeuti, već da umeju da prepoznaju depresiju, samoubilačke misli i slične probleme, jer u toj kulturi niko ne ide kod terapeuta. Dakle, moramo da imamo više obučenih individua koje zapravo nisu terapeuti, ali koji svoju zajednicu upućuju na mesta gde mogu potražiti adekvatnu pomoć, jer u mnogim slučajevima oni to već rade. Samo im je potrebno više tehnika i alata.
Ideju sam dobila od svojih klijenata. Primetila sam da, kada dođu kod mene, u čekaonici skroluju po svojim telefonima, i pomislila da bi to mogao da bude zaista lep način da doprem do više ljudi. Odatle je sve krenulo. Na platformama sam sve više pričala o postavljanju granica, a pratioci su bili veoma šokirani jer nisu nikada za to čuli. Tada sam shvatila da o tome inače stalno pričam sa svojim klijentima a da su zapravo svima potrebni saveti.
U knjizi „Bez trzavica“ želela sam da se koncentrišem na rešavanje nezdravih odnosa. Proteklih godina naučila sam da ne žele svi da napuste svoje porodice. Većina ljudi ne želi da ode. U knjizi je naglasak na pomaganju ljudima da prihvate članove svoje porodice i da shvate kako da ostanu u tim odnosima a da ne pokušavaju da te osobe učine boljim, jer u tome zaista neće uspeti.
Kada posmatrate Detroit, sa stanovišta mentalnog zdravlja, šta vidite? Kako biste podstakli ljude da rade na mentalnom zdravlju zajednice čiji su oni deo?
Volela bih kada bi se o mentalnom zdravlju vodilo računa i na netradicionalnim mestima, možda berbernicama ili salonima za uređivanje noktiju, da toga bude više u školama, crkvama, na najrazličitijim mestima. Mislim da bi bilo divno kada bi zajednice, naročito kulturološke (bilo da se radi o Hmong narodu ili Hispanoameričkoj zajednici), imale nekog člana koji bi za to bio obučen, jer su često u pitanju grupe koje verovatno neće zatražiti takvu pomoć, ali bi ovim putem u svojoj zajednici imale osobu od poverenja, koja je deo njihovog kruga ljudi, a koja bi mogla biti od pomoći. U Africi je postojao upravo takav program. Obučavali su žene po selima, ne da budu terapeuti, već da umeju da prepoznaju depresiju, samoubilačke misli i slične probleme, jer u toj kulturi niko ne ide kod terapeuta. Dakle, moramo da imamo više obučenih individua koje zapravo nisu terapeuti, ali koji svoju zajednicu upućuju na mesta gde mogu potražiti adekvatnu pomoć, jer u mnogim slučajevima oni to već rade. Samo im je potrebno više tehnika i alata.
Kakve smernice biste dali tinejdžerkama koje žele da razbiju obrasce svojih tradicionalnih porodica, ali im je i dalje potreban neki vid podrške u okviru porodice?
Napravite plan kako da izađete iz začaranog kruga. Verujem da mora da postoji jasan put koji vodi napred. Bilo da se radi o uštedi novca, pohađanju časova, pronalaženju mentora, radite sve što možete dok ste još uvek maloletni. Isplati se. Bićete pod okriljem svoje porodice, nadajmo se, 18 godina. Na vaš 18. rođendan, nakon što ste obavili sve ove pripreme, imate priliku da odete na fakultet, da počnete da radite i izgradite vlastitu porodicu, daleko od svoje koja je možda disfunkcionalna. Postoji toliko mnogo mogućnosti. Kada pomislimo kako je naša porodica užasna, aliosećamo pritisak da ostanemo, nekada je rešenje da umesto toga počnemo sa pripremama i planovima za odlazak.
Šta nam možete reći o osobama koje nam pomažu i koje sami biramo da budu deo našeg najužeg kruga?
Ponekad ne primećujemo osobe koje nam pomažu upravo zato što su one uvek tu uz nas. Skloni smo da se najviše fokusiramo na one osobe koje nisu prisutne. Majka nije prisutna – ali zato jeste komšinica koja živi malo dalje niz ulicu... Ni otac nije uključen – ali je zato tu stric... Treba više obratiti pažnje na one koji su tu za nas, umesto na one koji nisu. Mogli bismo malo više da se oslonimo na surogatske veze i na taj način dobijemo ono što nam nedostaje.
Autor: Elena Dolores Solano
Izvor: elcentralmedia.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Napravite plan kako da izađete iz začaranog kruga. Verujem da mora da postoji jasan put koji vodi napred. Bilo da se radi o uštedi novca, pohađanju časova, pronalaženju mentora, radite sve što možete dok ste još uvek maloletni. Isplati se. Bićete pod okriljem svoje porodice, nadajmo se, 18 godina. Na vaš 18. rođendan, nakon što ste obavili sve ove pripreme, imate priliku da odete na fakultet, da počnete da radite i izgradite vlastitu porodicu, daleko od svoje koja je možda disfunkcionalna. Postoji toliko mnogo mogućnosti. Kada pomislimo kako je naša porodica užasna, aliosećamo pritisak da ostanemo, nekada je rešenje da umesto toga počnemo sa pripremama i planovima za odlazak.
Šta nam možete reći o osobama koje nam pomažu i koje sami biramo da budu deo našeg najužeg kruga?
Ponekad ne primećujemo osobe koje nam pomažu upravo zato što su one uvek tu uz nas. Skloni smo da se najviše fokusiramo na one osobe koje nisu prisutne. Majka nije prisutna – ali zato jeste komšinica koja živi malo dalje niz ulicu... Ni otac nije uključen – ali je zato tu stric... Treba više obratiti pažnje na one koji su tu za nas, umesto na one koji nisu. Mogli bismo malo više da se oslonimo na surogatske veze i na taj način dobijemo ono što nam nedostaje.
Autor: Elena Dolores Solano
Izvor: elcentralmedia.com
Prevod: Kristijan Vekonj
