Njegove knjige prodate su u više desetina hiljada primeraka u dvocifrenom broju dosadašnjih izdanja.

Poštovani Nenade, čestitamo vam skori izlazak završnog dela trilogije „Bajka nad bajkama – Treća noć“. Sa kakvim iskušenjima se suočava mala, čudna družina preživelih?

Nalaze se pred kobnom misijom: da siđu u donji svet, zloglasnu Mračnu zemlju, u carstvo mrtvih ljudima nenamenjeno, kako bi u lavirintu večno tamnih pećina pronašli ono što će, možda, spasti njihov svet od probuđene strahote iz dubine vremena.

„Bajku nad bajkama“ posvećujete „bezimenim pevačima i pripovedačima čije reči behu moji putokazi“. Koje narodne bajke su u detinjstvu ostavile najsnažniji utisak na vas?

Moj prvi ozbiljan susret sa narodnim bajkama desio se vrlo rano, kroz stripove Đorđa Lobačeva, „našeg“ Rusa koji je bio pionir srpskog i jugoslovenskog stripa, a kasnije i ruskog. On je na neki način još tada radio ono što ja radim danas – od 1939. objavljivao je u „Zabavniku“ stripove po motivima iz narodnih pripovedaka. Još se sećam utiska koje su neki od tih stripova, poput „Baš Čelika“, ostavili na mene kada sam ih prvi put sreo kao dečak, u obimnom reizdanju. Bila su to su prva dela koja su me ubedila u bogatstvo naše narodne mašte, koju danas i sam koristim u svojim knjigama.

Lajtmotiv vaših knjiga su srpska narodna epika i slovenska mitologija. Koje ih to karakteristike čine posebno inspirativnima?

Mislite li na moje knjige ili srpsku epiku i slovensku mitologiju? Mada bi se ovde skoro pa mogao staviti znak jednakosti... (smeh) Verujem da su i srpska epika i slovenska mitologija riznica, još prepuna nedovoljno poznatih a predivnih stvari, koje se ja na neki način trudim da približim modernom čoveku u kandžama sistema, koji nema dovoljno vremena ili pažnje da te divote sam istraži.

Danas kada epska fantastika predstavlja jedan od najdominantnijih žanrova, koji su to izazovi sa kojima se suočavate dok istražujete građu za novu knjigu?

Možda ćete se začuditi, ali zaista se ne opterećujem ni svetskim ni domaćim trendovima, svestan da je ovo što radim na neki način jedinstveno – likovi naše narodne epike, koje često koristim kao svoje junake, duboki su, drevni i višeznačni, pa je moj najveći izazov da saznam što više pre pisanja, te da smislim kako da samostalne deliće povežem u smislenu celinu. Čak i sasvim novi likovi se lako uklope u te okvire, ako ih dobro promislim. Pojednostavljena žanrovska odrednica koja me prati je u mom slučaju čak i subverzivan naziv – nije li prikladno da knjigu napisanu na osnovu epskih pesama i bajki definišemo kao „epsku fantastiku“? Usudio bih se ponovo reći da nema knjige kojoj bi takva odrednica više pristajala.

Vešto uspevate da izbegnete opasnost od pojednostavljenog prikaza večnog sukoba „dobra i zla“, „svetla i tame“, donekle karakterističnih za fantastiku i avanturističke romane. Takav pristup podrazumeva i psihološke karakterizacije likova?

Da, ali opet – to je narodna mašta već uradila za mene. Naši najpoznatiji epski junaci, poput Marka Kraljevića (koji je, uz objašnjenje promene imena u samom tekstu knjige, kod mene prisutan kao Žarko Perunović), ti junaci nisu ni dobri ni zli, već su, poput starih bogova, sasvim slični stvarnim ljudima. Oni obično teže da čine dobro, ali često i tragično zgreše, ili su preki, osioni... Kao što naše očigledno prehrišćanske narodne izreke kažu, „Sasvim zlih bogova ima toliko malo koliko i sasvim dobrih“, i da „Ni đavo nije onako crn kao što ljudi govore“. Vidite, dakle, da je ta podela na čisto dobro i čisto zlo nesvojstvena našem epu – često ćete tu videti da i neprijatelj ima jak moralni kodeks, ili da je prijatelj „zadrt“ jer ne odstupa od svojih načela. Ljudima kao sasvim zle mogu izgledati samo sile koje su suviše drugačije da bi se razumele, što su u mom slučaju drevna zver protiv koje se junaci bore i neki njeni takođe vekovima stari podanici.

Nakon ove, kako urednici ističu (a mi im verujemo) „velelepne završnice“ trilogije „Bajke nad bajkama“, nameće se pitanje da li ste počeli da istražujete neku novu, čudesnu priču?

Moram prvo da dam svoje mišljenje da ovde „velelepno“ predstavlja više objektivnu nego subjektivnu odrednicu. Kada za neku građevinu kažemo da je „velelepna“, ona nije nužno lepa (mada se, naravno, nadamo da će čitaoci ovu knjigu smatrati i lepom), već je pre svega uspešno kompleksna u svojoj izgradnji. Isto će, verujemo, biti neosporivo nakon spajanja svih pripovednih niti u trećem delu pripovesti, kada se pokaže da stvari koje su delovale nasumično to zapravo nikad nisu bile. Znate li da Senka sanja Baš-Čelika već u prvoj knjizi, u kojoj se on i ne pominje? Da mapa koja vam je pred očima od početka, baš kao i junacima, sve svoje tajne otkriva tek u trećem delu knjige? Ovo je kompleksno delo, kao takvo zamišljeno od početka, i sada to napokon može biti svima očigledno. Što se tiče nove priče... nosim jednu ideju već odavno, koju mogu, opet na subverzivan način, nazvati „naučnom fantastikom“. I pritom, iako mi je to vrlo drag žanr, ovde ne mislim na sajberpank ili svemirska putovanja, već na nešto što će biti sasvim drugačije i prizemnije, bazirano na prošlosti, a opet i sasvim u skladu s terminom... nešto poput moje „epske fantastike“ o čemu smo pričali. I zasad ne bih više od toga.

Izvor: Gradske biblioteke u Novom Sadu, www.gbns.rs