Nenad Racković: „Umetnik sam, ne buntovnik‟
Multimedijalni umetnik, glumac, pisac, provokator, skandal-majstor... Sve to ide uz ime Nenada Džonija Rackovića, koji sa svojih 50 godina i dalje vodi život skejtera. Sada je, kako sam kaže, nakon šest godina ove faze i tri godine nespavanja, odlučio da sve to prenese na papir i objavi u romanu „Peto godišnje doba“.
– Sve je počelo rečenicom „Mala bara puna krokodila“ nekog debila, koja je na mene sredinom devedesetih ostavila veliku traumu. To je postala sintagma za tu deceniju, a mene je to, kao Beograđanina koji je rođen u Keve Jevrosime, strašno pogodilo. Nisam tako doživljavao moj grad. Uvek sam smatrao Beograd jednim od najvećih čuda arhitekture pod uticajem ruskog socrealizma - počinje razgovor Racković, ne silazeći sa daske do obližnjeg kafića gde sedamo na pivo.
Čitajući roman, vozimo se ulicama Beograda zajedno s tobom. Šta uzima život na dasci, a šta daje?
– Vidi, ja sam rokenrol generacija. Postoje retki od nas koji duhom nisu degradirali, za njih je rokenrol ostao način života. On je obično vodio u psihodeliju, gubljenje, depersonalizaciju... Stvar je da u 50 godina i dalje imaš snage da se lično uzdižeš, da se otrgneš autodestrukciji, da ne pukneš pod pritiskom.
Koliko to mogu danas klinci?
– Klinci su sve bolji i bolji, ali šta oni imaju od toga što je Racković napisao knjigu. Rade po magacinima, trafikama, sigurno neće da se učlane u SNS. Sramota je kakvi im se ljudi danas plasiraju kao uzori - nisam ja samuraj beogradskog asfalta, ja sam kao ronin (ronin - japanski ratnik bez gospodara), ja imam jednu „disciplinu kičme“, ne može to svako. Umetnik sam, ne buntovnik.
Upao si u umetničke krugove vrlo rano?
– Da, sećam se te ekipice, ja sam bio najmlađi sa 16 godina. Vodili su me na večernje koncerte u mojoj ulici kod Olivera Mandića u stan, gde je svirao za probrano društvo. Dovode cice u stan i u fazonu su - mali, oćeš s nama ili moraš u školu sutra? Tu u kraju bio je u Dušan Prelević, bio sam mu mezimac. Posle sam devedesetih išao s njim svuda i izdavali smo časopis Probisvet. Tu je i Dragan Papić, prvo ime srpske fotografije, multimilioner, on mi je bio baš dobar drug, zajedno s Dejanom Jovanovićem, basistom Vampira. On je bio najveće ime eksperimentalne pornografije, odlučio je da ne izlazi iz kuće i da se bavi pornografijom. Ovaj kraj je bio naša oaza.
– Sve je počelo rečenicom „Mala bara puna krokodila“ nekog debila, koja je na mene sredinom devedesetih ostavila veliku traumu. To je postala sintagma za tu deceniju, a mene je to, kao Beograđanina koji je rođen u Keve Jevrosime, strašno pogodilo. Nisam tako doživljavao moj grad. Uvek sam smatrao Beograd jednim od najvećih čuda arhitekture pod uticajem ruskog socrealizma - počinje razgovor Racković, ne silazeći sa daske do obližnjeg kafića gde sedamo na pivo.
Čitajući roman, vozimo se ulicama Beograda zajedno s tobom. Šta uzima život na dasci, a šta daje?
– Vidi, ja sam rokenrol generacija. Postoje retki od nas koji duhom nisu degradirali, za njih je rokenrol ostao način života. On je obično vodio u psihodeliju, gubljenje, depersonalizaciju... Stvar je da u 50 godina i dalje imaš snage da se lično uzdižeš, da se otrgneš autodestrukciji, da ne pukneš pod pritiskom.
Koliko to mogu danas klinci?
– Klinci su sve bolji i bolji, ali šta oni imaju od toga što je Racković napisao knjigu. Rade po magacinima, trafikama, sigurno neće da se učlane u SNS. Sramota je kakvi im se ljudi danas plasiraju kao uzori - nisam ja samuraj beogradskog asfalta, ja sam kao ronin (ronin - japanski ratnik bez gospodara), ja imam jednu „disciplinu kičme“, ne može to svako. Umetnik sam, ne buntovnik.
Upao si u umetničke krugove vrlo rano?
– Da, sećam se te ekipice, ja sam bio najmlađi sa 16 godina. Vodili su me na večernje koncerte u mojoj ulici kod Olivera Mandića u stan, gde je svirao za probrano društvo. Dovode cice u stan i u fazonu su - mali, oćeš s nama ili moraš u školu sutra? Tu u kraju bio je u Dušan Prelević, bio sam mu mezimac. Posle sam devedesetih išao s njim svuda i izdavali smo časopis Probisvet. Tu je i Dragan Papić, prvo ime srpske fotografije, multimilioner, on mi je bio baš dobar drug, zajedno s Dejanom Jovanovićem, basistom Vampira. On je bio najveće ime eksperimentalne pornografije, odlučio je da ne izlazi iz kuće i da se bavi pornografijom. Ovaj kraj je bio naša oaza.
Osamdesetih si imao problema i s pankerima iz kraja?
– O da, oni su me često maltretirali i tukli i to dolazi nakon „Marble Assa“, al‘ o tome ćemo kasnije. Mada tada dolazi do drastične degradacije pank pokreta.
U to vreme družio si se s Magi i Milanom Mladenovićem...
– Ma Milan je bio divan, bre, ali ušli su brzo u velike pare, zezali su se s mnogo opasnim stvarima. Uvek kažem: „Ne može se skejt voziti na opijatima!“ Bilo je svega u mom životu - spida, koksa, ali na opijatima se ne možeš baviti sportom i to mi je sačuvalo život, odabir tako napornog načina života. Tu nema opraštanja, nisu umeli da se čuvaju.
A Magi?
– Divna Magi. Nije to smela da dozvoli. Pokvarila je ceo fazon. Znala je koliko sam ja dobar s njom i da ću da je primim. Viđali smo se pre nego što je umrla. Bila je ostavljena od svih, opljačkana u Indiji, bez krova nad glavom. Mnogo smo se družili, bilo je to veliko prijateljstvo. Govorio sam joj: „Nije dozvoljeno da pored svih tih ponuda koje si imala, šta si sve mogla da stvoriš, prodaš dva stana i završiš u garaži u Borči. Koliko si putovala dotle? Niti Cane, niti Đule, niti ja, a bili smo oko nje do kraja, niko više nije hteo da ima posla s tim stvarima. Ne svodi se umetnost na pitanje lične satisfakcije. To je bila beogradska kuga koja je oduzela mnoge - ne možemo samo da se zezamo.
Šta se desilo s glumom? Zašto si odustao?
– Odustao sam od Akademije, ali nisam od glume. Ponovo me je Želimir Žilnik pitao za jedan internacionalni projekat s Gajem Ričijem. Film će se baviti migracijom, trgovinom roblja...Ali ja ne znam šta da očekujem od Žilnika, kod njega je kao u našoj politici - prvo snimiš film pa napišeš scenario.
To govoriš nakon iskustva s filmom „Marble Ass“?
– Kao klinac sam se bavio amaterskim filmom, to je najveće bogatstvo koje je komunizam doneo. Žilnikov kamerman Milošević bio je direktor u Studentskom gradu. To je bila prava ekipa - Makavejev, Bata Petrović, Šijan... Mi smo se tu družili. Učio sam od najboljih. To su bili moji pravi idoli – mangupi.
– O da, oni su me često maltretirali i tukli i to dolazi nakon „Marble Assa“, al‘ o tome ćemo kasnije. Mada tada dolazi do drastične degradacije pank pokreta.
U to vreme družio si se s Magi i Milanom Mladenovićem...
– Ma Milan je bio divan, bre, ali ušli su brzo u velike pare, zezali su se s mnogo opasnim stvarima. Uvek kažem: „Ne može se skejt voziti na opijatima!“ Bilo je svega u mom životu - spida, koksa, ali na opijatima se ne možeš baviti sportom i to mi je sačuvalo život, odabir tako napornog načina života. Tu nema opraštanja, nisu umeli da se čuvaju.
A Magi?
– Divna Magi. Nije to smela da dozvoli. Pokvarila je ceo fazon. Znala je koliko sam ja dobar s njom i da ću da je primim. Viđali smo se pre nego što je umrla. Bila je ostavljena od svih, opljačkana u Indiji, bez krova nad glavom. Mnogo smo se družili, bilo je to veliko prijateljstvo. Govorio sam joj: „Nije dozvoljeno da pored svih tih ponuda koje si imala, šta si sve mogla da stvoriš, prodaš dva stana i završiš u garaži u Borči. Koliko si putovala dotle? Niti Cane, niti Đule, niti ja, a bili smo oko nje do kraja, niko više nije hteo da ima posla s tim stvarima. Ne svodi se umetnost na pitanje lične satisfakcije. To je bila beogradska kuga koja je oduzela mnoge - ne možemo samo da se zezamo.
Šta se desilo s glumom? Zašto si odustao?
– Odustao sam od Akademije, ali nisam od glume. Ponovo me je Želimir Žilnik pitao za jedan internacionalni projekat s Gajem Ričijem. Film će se baviti migracijom, trgovinom roblja...Ali ja ne znam šta da očekujem od Žilnika, kod njega je kao u našoj politici - prvo snimiš film pa napišeš scenario.
To govoriš nakon iskustva s filmom „Marble Ass“?
– Kao klinac sam se bavio amaterskim filmom, to je najveće bogatstvo koje je komunizam doneo. Žilnikov kamerman Milošević bio je direktor u Studentskom gradu. To je bila prava ekipa - Makavejev, Bata Petrović, Šijan... Mi smo se tu družili. Učio sam od najboljih. To su bili moji pravi idoli – mangupi.
Tada je došlo do poziva za „Marble Ass“? Govorio si da ti je palo teško da provodiš vreme s transvestitima?
– Nije mi palo teško jer nisam bio homofob, rasista, nego zato što te ljude znam iz potpuno druge priče. Nisam se snašao u toj situaciji. Zeznuti su ti likovi poput Žilnika - moderni kauboji - nema pardona! Strašno ga poštujem, on je čudo. Ali osetio sam ono što se posle i dogodilo. Posledice „Marble Assa“ bile su katastrofalne – Vjeran Miladinović Merlinka je ubijen. To je bilo najgore. Žilnik je valjda zbog osećaja krivice išao da vidi Sanelu, koji sad radi u kafani kao šanker, potpuno izgubljen čovek. Postavlja se pitanje zašto sve to? Postojala je mračna pozadina snimanja tog filma - u slučaju Merlinke u stvari se radilo o političkoj transvestiji. Vidi, svi smo bili izmanipulisani radi političke poruke i obračuna. Tako ti je sad i s Vučićem. Znamo šta je izjavljivao devedesetih, a sad maskira i preoblači drugu priču.
Koliko može to da traje?
– Imamo krug koji mora da se potroši iz devedesetih, krug budala, debilizma - Stefanovića, Vulina, Vučića. Mi imamo spoznaju kroz negiranje, nismo toliko blesavi. Sjebavamo sve, ali usvajamo šta ne valja. Narod nije blesav, ali ga zabole ona stvar.
Tih godina družio si se i s Kristijanom Golubovićem?
– Družili smo se od detinjstva. Svi su mi zamerali kada sam otvarao njegovu izložbu, ali sam stao na njegovu stranu, ali ni on ne treba da se proserava da je potrebno ići 20 godina na robiju da bi bio velikoumetnik. Samo ću ti ispričati scenu kad smo se sa Zvezdare spuštali trandžom i Kristijan jedini od nas daje pošteno ličnu kartu kontroli da mu piše kaznu. Takav ti je on.
Dobijao si ponude i za predstave. Na Sterijinom pozorju si se skinuo go i rekao da nećeš da glumiš pred fašistima?
– Jeste. Shvatio sam da nisam za to. Ali sam zahvalan onima koji su želeli da me nauče. Steva Žigon me je spremao za glumu, na primer. Ja sam kao furao, družio se s Ivanom, išli smo u XII gimnaziju, obožavala me je - govorila je da sam drugi Džek Nikolson.
Autor: Mona Cukić
Foto: Dragana Udovičić
Izvor: Kurir
– Nije mi palo teško jer nisam bio homofob, rasista, nego zato što te ljude znam iz potpuno druge priče. Nisam se snašao u toj situaciji. Zeznuti su ti likovi poput Žilnika - moderni kauboji - nema pardona! Strašno ga poštujem, on je čudo. Ali osetio sam ono što se posle i dogodilo. Posledice „Marble Assa“ bile su katastrofalne – Vjeran Miladinović Merlinka je ubijen. To je bilo najgore. Žilnik je valjda zbog osećaja krivice išao da vidi Sanelu, koji sad radi u kafani kao šanker, potpuno izgubljen čovek. Postavlja se pitanje zašto sve to? Postojala je mračna pozadina snimanja tog filma - u slučaju Merlinke u stvari se radilo o političkoj transvestiji. Vidi, svi smo bili izmanipulisani radi političke poruke i obračuna. Tako ti je sad i s Vučićem. Znamo šta je izjavljivao devedesetih, a sad maskira i preoblači drugu priču.
Koliko može to da traje?
– Imamo krug koji mora da se potroši iz devedesetih, krug budala, debilizma - Stefanovića, Vulina, Vučića. Mi imamo spoznaju kroz negiranje, nismo toliko blesavi. Sjebavamo sve, ali usvajamo šta ne valja. Narod nije blesav, ali ga zabole ona stvar.
Tih godina družio si se i s Kristijanom Golubovićem?
– Družili smo se od detinjstva. Svi su mi zamerali kada sam otvarao njegovu izložbu, ali sam stao na njegovu stranu, ali ni on ne treba da se proserava da je potrebno ići 20 godina na robiju da bi bio velikoumetnik. Samo ću ti ispričati scenu kad smo se sa Zvezdare spuštali trandžom i Kristijan jedini od nas daje pošteno ličnu kartu kontroli da mu piše kaznu. Takav ti je on.
Dobijao si ponude i za predstave. Na Sterijinom pozorju si se skinuo go i rekao da nećeš da glumiš pred fašistima?
– Jeste. Shvatio sam da nisam za to. Ali sam zahvalan onima koji su želeli da me nauče. Steva Žigon me je spremao za glumu, na primer. Ja sam kao furao, družio se s Ivanom, išli smo u XII gimnaziju, obožavala me je - govorila je da sam drugi Džek Nikolson.
Autor: Mona Cukić
Foto: Dragana Udovičić
Izvor: Kurir
Autor: Nenad Racković
