Neki ljudi mi nikad neće oprostiti, ali barem sam trezan. Teško je priznati kad čovek nešto pogreši. To je prepreka racionalnosti. Odricanje, žrtva i večna ljubav. Paranoja u odbrani slobode, verujem da je to vrlina. Sem glavobolja, sve je savršeno. Bolje se osećam, pijem lekove. Preživeo sam svoje pisanje. Umetnost može loše da se završi.

Nisam rekao da su devedesete bile potpuna erozija svih vrednosti. Milenijumski događaji isto su zastrašujući. Košmar je postao rupa koja guta sva iskustva, koja apsorbuje lica svih onih kojima bi da se obratiš za pomoć. Posle jedanaest godina rada na romanu „Četiri godišnja doba“, uključujući i „Peto godišnje doba“, došla je i zima naše mladosti. Ulaziš u srednje godine. Kako da ceniš bilo šta, kad sebe nisi umeo da poštuješ. Pokušavam da se nosim sa svim, i to je sve. Iza naših predstava nema ničeg stvarnog. Nema cilja. Prosto je tako.

„Aspirin“ (moj prvi roman) radio se na toliko nekvalitetnim supstancama da sam pao u komu. Baka Nada me je digla na noge, ja sam u njoj video ko zna šta i, od napada panike ili instinktivnog straha od ludila, udario sam je ispod oka i napravio ožiljak preko cele leve strane lica, pa je jadna žena morala godinu dana da bude na selu. „Aspirin“ sam napisao sa dvadeset godina, a čekao dvanaest godina da bih ga objavio… U košmarnom kretanju pripovedačkog „ja“ kroz plastične, virtuelne i narko svetove, kroz „gradove močvare“, „logore koncentracije“, „hibridne rajeve“ i druge mračne oblasti, čitalac može prepoznati sličnosti sa decenijskim beznađem, koje se na ovim prostorima zaista dogodilo i koje je definitivno postalo fenomen. Ali možda neće uspeti da pronađe neku narativnu nit u tom eksperimentalnom antiromanu, u tom romanu bez romana jer je on išao preko toliko ruku. Tri-četiri puta su dolazili neki ljudi, krali mi tekst iz fioka, majka ga je fotokopirala i sklonila od mene. Umetnik samo može da bira da li će postojati kao čovek ili kao delo. Bez mobilnog telefona i kompjutera.