Norveški autor, koji je svetsku slavu stekao serijalom krimi romana o problematičnom inspektoru Hariju Huleu, boravi u Beogradu kao gost "Lagune" povodom objavljivanja novog romana „Magbet“, koji je deo projekta „Hogart Šekspir“ u okviru koga su poznati pisci imali zadatak da Šekspirove drame pretoče u savremena dela.

„Kada su me pozvali da učestvujem u tom projektu, rekao sam: Hvala, ali ne hvala. Pisac ima dve privilegije - da spava koliko hoće i da krene od neke ideje i gleda kako ona raste i razvija se bilo u roman, dečju priču ili nešto treće. To je najbolji posao na svetu. Ali kada vam neko kaže šta ćete raditi narednih godinu dana, onda vi prestajete da budete pisac", ispričao je Nesbe.

Onda je odlučio da pristane pod uslovom da dobije „Magbeta“, komad koji mu je približio svojim filmom Roman Polanski i koji mu je poslužio kao inspiracija za lik Harija Hulea.

Slavni Norvežanin je primetio da je „Magbet“ Šekspirov najkraći, ali ne i najkrvaviji komad, s obzirom da je tek na četvrtom mestu po broju leševa, a on sam je odlučio da se potpuno odrekne „divne Šekspirove poezije“ i samo iskoristi strukturu komada kao skelet svog romana koji ima više od 500 strana.

Sa konstatacijom novinara da je mračniji od Šekspira, Nesbe se nije složio, naglasivši da je „Magbet“ tragedija u kojoj je prva scena najoptimističnija i da je to zapravo ljubavna priča o Magbetu i Lejdi Magbet koji su kao Boni i Klajd.

On je istakao i da je Oslo u njegovim romanima mnogo mračniji nego što zaista jeste i da su neki primetili da u njegovim knjigama ima više ubistava nego što se dogodilo u norveškoj prestonici u poslednjih 50 godina, ali dodaje da je njegov Oslo neka verzija Gotam sitija, fikcija u okviru koje je nemoguće izbeći kritiku društva iako mu to nije prevashodna namera.

Kaže za sebe da živi skromnim životom, ali da ipak troši 40 puta više nego na primer neki kineski farmer i za njega problem ne predstavlja zarada novca, nego način njegovog trošenja.

„Norveška je dvadesetih godina prošlog veka bila jedna od najsiromašnijih evropskih zemalja, ljudi su bili vrlo vezani za prirodu, to je uticalo na kulturu i način života. Danas jedan Norvežanin odluči da kupi jahtu sebi i ženi koju je gradilo 40 radnika u brodogradilištu u Grčkoj, to je rasipanje resursa. To je problem o kome pišem u svojim knjigama", rekao je Nesbe.

On je podsetio i da su muzičari u Los Anđelesu šezdesetih i sedamdesetih u svojim pesmama kritikovali društvo, a onda su se obogatili i zaboravili na sve. „To je ta ljudska slabost, lako nas je razmaziti i teško je čvrsto stojati na zemlji. I mene je razmazila pažnja i slava“, dodao je pisac romana „Sneško“, „Crvendać“, „Slepi miš“, „Utvara“, „Policija“...

Kaže da ne veruje u sudbinu niti u slobodnu volju, kao i da kada je napisao svoj prvi roman sa 37 godina, osetio se kao da se vratio kući.

Naglašava da je pričanje priče njegov posao i da pod tim podrazumeva i tekst za pop pesmu od tri i po minuta.

„Suština je da verujete svom čitaocu i da samo podstaknete njegovu maštu. Ono što ponudi autor čini svega 10 posto, a 90 posto nadograđuje čitalac“, smatra Nesbe.

Ipak sa čitaocima ne voli da razgovara o svojim knjigama.

„Čarls Dikens je objavljivao po jedno poglavlje, osluškivao reakcije, a onda na osnovu toga pisao sledeće. Ja nisam lojalan svojim čitaocima. Moj posao jeste da ne budem lojalan onome što oni žele. Ne pišem da bih zaradio, ali kada to kažem ne znači da sam idealista, već sam egocentrik koji piše zato što voli da piše i o onome što ga interesuje kao što su zlo, slobodna volja ili moralne dileme“, iskren je Nesbe.

Na pitanje da li mladi u Norveškoj čitaju, Nesbe primećuje da možda dečaci manje čitaju, ali oni ipak danas dobijaju više priča nego on kada je bio mlad, zahvaljujući filmovima, kompjuterskim igricama, muzici.

„Knjiga je osuđivana da će umreti pre 30, 40 godina pa je preživela, vi u Srbiji otvarate više knjižara nego što ih zatvarate, što je zaista retkost u svetu i za svaku pohvalu. Milan Kundera je rekao da će roman postojati dok radi ono što samo roman može. Ja se ne slažem sa tim. Poslednjih godina najveći broj blokbastera je snimljen po knjigama, neki su jako dobri i gotovo kao roman, kao što je na primer 'Nema zemlje za starce'“, rekao je on.

Kao pripovedača kaže zabrinulo bi ga ako mladi ne bi više bili zainteresovani da putuju u druge svetove i gledaju ih tuđim očima što jeste suština pričanja priče.

Ne veruje da je već napisao svoj najbolji roman, ali i da jeste, kako kaže, ne bi sebi to priznao, jer ne bi onda imao razloga da ustane ujutru.

Na kraju poručuje da će na Svetskom prvenstvu u fudbalu navijati za Srbiju i Brazil, pošto se Norveška nije plasirala.

Izvor: rtv.rs