Svoju petu knjigu “U ime Ljubavi” (izdavač: “Laguna”), Ivana Kuzmanović, književnica i kolumnista Ona Magazina, pisala je u toku svoje prve trudnoće. Knjiga će, po svemu sudeći, zaseniti uspeh četvrte “Od kada sam se zavolela – VOLIM”, koja već godinu dana ne silazi sa vrha top lista čitanosti i prodaje. Ono što će svakako zaseniti sve bestselere Ivane Kuzmanović, jeste njena hrabrost da u 46. godini rodi sina i bude uzor ženama koje se ne usuđuju na veštačku oplodnju jer smatraju da “više nije vreme”.

• Na prvoj strani knjige piše: Mojim Ljubavima Narcisu i Filipu. Zamolila bih Vas da nam ih predstavite.

Narcis je predivno ime, ne i osobina mog voljenog supruga. Pronašli smo se kada smo već prestali da se tražimo. On je moja podrška, ali i moj vođa. Moje Nebo široko. Nisam upoznala osobu u kojoj ima toliko prostora za sve: za ljude, za nove doživljaje, za Ljubav. On nije moja polovina. On je moje divno Celo. A Princ Filip? Čekani, dočekani. Željeni, voljeni. Predivna beba koja je od prvog dana u porodilištu pokazivala karakter. Zapravo i pre, još u stomaku. Upoznajem ga iz časa u čas i divim se svemu što uradi. Njih dvojica su Sve.

• Prilika se ukazuje svakome, samo je neko vidi, neko ne. U času kada ste upoznali Vašeg supruga, ko je osetio priliku: Vi ili on?

Spontanost i lakoća našeg upoznavanja i druženja stvorile su priliku. Presudno je bilo to što ja prvi put u životu nisam imala osećaj da je muškarac taj koji treba da me usreći, već sam se osećala celo, stabilno i srećno. Ništa mi nije bilo potrebno i zbog toga sam bila maksimalno opuštena. S druge strane, s obzirom da je naš susret bio delom i poslovan, Narcis je bio ležeran i prirodan, ali bez pretenzija i očekivanja. Takva neopterećena atmosfera i otvorenost s obe strane idealna su prilika za seme Ljubavi koje smo ubrzo posadili i nastavili da, sve do danas, bržljivo negujemo.

• Venčali ste se ove godine. Koju ste pažnju čuvali za taj trenutak?

Ove godine smo se registrovali i to smo najviše učinili zbog Filipa tako da nije bilo ničega posebnog ako izuzmemo da smo se venčali na Uskrs i potom s kumovima uživali na divnom brodu. Mi smo se venčali na Đurđev dan, pre tri godine u manastiru Ilinje, a blagoslov nam je dao i naše duše spojio pred Bogom monah Otac Isaija, starešina manastira. E on je toliko poseban da je ceo ovaj čin učinio nezaboravnim, izuzetnim i bogougodnim.

• U naslovu svake vaše knjige je Ljubav. Držite susrete „Po meri srca“. Prenesite nam mišljenje Vašeg supruga, kolika je odgovornost pred muškarcem koji je u braku sa ekspertom za Ljubav?

Pa, on je moj najbolji Učitelj Ljubavi. To sam napisala u zahvalnici prethodne knjige "Od kada sam se zavolela - volim". Moj suprug je neko bez koga bi sva moja znanja i sve reči i poruke bile pusta teorija. Kao što sam već pomenula, Ljubav nije nešto što se dešava, Ljubav je nešto na čemu se radi, što se stvara, neguje, raste i sazreva. I nisam ja nikakav ekspert za ljubav. Naprosto, meni je ona toliko važna, ona mi je zaista hleb nasušni i zato sam shvatila da joj moram posvetiti punu pažnju kao i da moram biti spremna da zaronim u njene dubine. A što se odgovornosti tiče Narcisova nije ništa veća nego moja. Ljubav je zapravo moguća jedino kada svako preuzme odgovornost za sebe, svoje postupke, misli i osećanja.

• U životu ste zablistali u raznim ulogama o kojima drugi sanjaju: pevačica, glumica, manekenka, književnica... Na ulogu majke čekali ste dugo. Da li je vredelo čekati?

Dešavalo se da moja vera da ću postati majka oslabi, ali to sam podnosila dosta dobro s obzirom na to da nisam ni mogla znati kolika je radost i kakvo iskustvo poroditi život. Sada ne znam kako sam u nekim trenucima pomišljala da odustanem. Čini mi se da sam se celog života pripremala upravo za Filipov dolazak. On sada ima tri meseca i priznajem da sam tek ponekad svesna da je to moje dete. Intezitet osećanja je toliko veliki da ih je teško "svariti", tim pre što su to potpuno nova osećanja, ni sa čim uporediva. Sve uloge su važne jer sve su deo istog predivnog lanca koji se zove naš život. Ali ova uloga je svakako ona koja pomera granice i donosi najveće promene.

• Vaša poruka ženama koje se ne usuđuju na veštačku oplodnju zbog godina, jer smatraju da „više nije vreme“?

Jedino što bi trebalo da je merodavno je želja. Ako je ona prisutna, uvek je vreme. Neposredno pred porođaj imala sam dirljiv susret sa jednom ženom u prodavnici bebi opreme. Njena je beba imala 13 meseci, a ona 52 godine. Zagrlila sam je prepoznavši u njoj dokaz jednog od četiri najvažnija pravila za srećan i kvalitetan život: uvek učini najviše što možeš. Dakle, poruka bi bila: uronite duboko u svoje srce, a onda poslušajte ono što vam govori. Nikada nije kasno ni za ispunjenje želja srca.

• Da li ste knjigu „U ime ljubavi“ pisali u vreme trudnoće i da li se sećate nekog posebnog trenutka?

Roman "U ime Ljubavi" pisan je tokom mojih trudničkih dana. Poseban trenutak je bio onaj u kojem sam, pod uticajem hormona i promenljivih raspoloženja, poželela da odustanem. Imala sam osećaj da to što imam da kažem neće intersovati čitaoce i da ja zapravo vodim svoj monolog. S druge strane, želela sam da knjigu podarim Filipu i Narcisu, a znala da jedno vreme po njegovom rođenju neću biti u mogućnosti da pišem. Tada sam roman dala mojoj prijateljici, književnici Žaklini Kiš i zamolila za iskreno mišljenje o napisanim delovima. Njena reakcija bila je presudna da nastavim: rekla je da je duboko dirnuta, da joj suze kvase tastaturu dok mi piše o svojim utiscima i da će to biti moj najbolji roman do sada. Bodrila me je svakodnevno i davala sugestije. Njena zasluga za nastanak romana je velika.

• Iskustvo bola je najbolji učitelj... Kako je prošao Vaš porođaj?

Saglasna sam sa tom rečenicom... Ali, moj porođaj, uprkos bolu koji je usledio tek kada je prošla anestezija, je jedno nezaboravno, predivno, uzbudljivo iskustvo u koje često volim da se vratim i da ga iznova proživljavam sećajući se detalja. Porodila sam se carskim rezom u spinalnoj anesteziji, što znači da sam sve vreme bila budna i svesna. Trenutak kada je Filip napustio moje telo ispratila sam snažnim i čudesnim osećajem rađanja i ponavljala samo jednu reč: Gospode! Začuo se njegov glasan plač, a suze su lile i niz moje lice. Doktorka Mojović bez koje moja trudnoća ne bi prošla tako mirno i uspešno, rekla je da je lep i kao stvoren za ljubljenje. Ubrzo potom doneli su mi ga da ga vidim i poljubim. Ono što će zauvek ostati najdirljiviji trenutak koji mi i sada puni oči suzama jeste dolazak mog supruga u šok sobu gde su me odvezli nakon porođaja. Taj zagrljaj naših drhtavih tela i te suze koje nam dotiču usne spojene u poljubac je nešto što se ne može ni opisati ni zaboraviti.

• Nismo savršeni ali smo božanstveni. Da li su deca dokaz upravo toga?

Zapravo smo i savršeni i božanstveni. Jedini problem je u tome što sebe takvima ne vidimo, a samim tim ni druge. Svakodnevno gledam Filipa, zahvaljujem se milosti Božjoj i divim tom savršenstvu svega. I pitam se šta se kasnije dogodi. Slušam pesmu: "Deca su ukras sveta", pa me opseda pitanje koji je to prelomni trenutak kada prestajemo da budemo ukras? Pubertet? Punoletstvo? Zrela dob? Kako je moguće da su deca ukras a da mi nismo? Ista tvar. Ista božanska priroda. Ljudi su ukras sveta. Odlika Novog doba biće što ćemo to i osvestiti.

• Kako ste se odlučili za ime deteta?

U romanu "Manje od tri" svom glavnom junaku (koji je zapravo moj sadašnji suprug), dala sam ime Filip jer mi se dopalo, a i zato što sam tih dana čitala odličnu knjigu Filipa Fetija Dautovića. Takođe, želja nam je bila da ime bude internacionalno, jer kako se izgovara ime Vukašin u Americi ili Rodoljub u Francuskoj? Ono što nas je kolebalo bio je strah od nadimka Fića koji se često daje deci s ovim imenom. Za sada ga još niko nije tako nazvao pa se nadamo i da neće. A našem sinu ime baš "stoji": toplo je, elegantno, ima težinu a ipak je i dovoljno lepršavo.

• Da li Filipa često fotografišete?

Da, skoro svakodnevno. Ipak, čini mi se da je veoma mali broj fotografija na kojima se zaista vidi ON. Od kada se rodio ima poseban pogled, karakter, grimasu... To je teško uhvatiti objektivom. Najžalije mi je što njegove osmehe ne mogu da uslikam jer toliko utonem u njih i hipnotišu me da se tog trenutka ne setim kamere. A kada posle pokušam da ga zasmejem gleda me ozbiljno ili začuđeno.

• Šta peva mama rok-pevačica kad uspavljuje svoju bebu?

Zapravo su moj fah bile španske pesme. Još dok je bio u stomaku svakodnevno sam mu pevala Historiu de un amor, i pesme iz Almodovarovih filmova. To mu pevam od prvog dana i sigurna sam da na njega imaju poseban uticaj. Ali, naravno, tu su i mnogobrojne pesme Dragana Lakovića kao i druge dečije koje nisam ni znala da znam. Izviru, ne znam ni sama odakle. A, ponekad mu otpevam i neki džez standard, čisto da me želja mine.

• Izjavili ste da najbolje pišete u ritmu tanga. Uz koju muziku se najbolje peglaju pelene?

Kod nas u kući je stalno prisutna radio stanica sa soft džezom, ambijentalnom muzikom i muzikom za opuštanje. Takođe, slušamo uspavanke, Mocarta i drugu muziku preporučenu za bebe. To je muzika uz koju se pegla, rade drugi kućni poslovi, ali i odmara ili piše.

• Vi ste reiki majstor. Vaše rečenice vibriraju. Koliko je reiki doprineo Vašem stvaralaštvu?

Reiki je metoda koja predstavlja otvaranje kanala i povezivanje sa Izvorom. Životna energija se na taj način uvećava i pročišćava. Takođe, ishrana, meditacija, ajurvedska masaža..., sve to služi istom cilju - osvešćivanju božanske prirode o kojoj smo maločas govorili. Moje pisanje je od samog početka neodvojivo od svih ovih tehnika i metoda. Razvoj i sazrevanje koji kroz njih ostvarujem može se prepoznati u mojim delim delima koja, kao što ste rekli, sve više vibriraju. O tome mi svakodnevno svedoče čitaoci svojim pismima i kometarima. I to je nešto zbog čega se do zemlje klanjam i njima i Onome koji mi je omogućio da stvaram.

• Da li ćete potpisivati „U ime ljubavi“ na ovogodišnjem Sajmu knjiga i da li će Filip biti najmlađi gost „Laguninog“ štanda?

Knjige ću potpisivati s velikim zadovoljstvom zbog dirljivih susreta i snažne energetske razmene koji se tom prilikom dešavaju. Da li će i Filip biti tamo? Ne verujem. Mislim da će za njega biti bolje da sa tatom bude na svežem vazduhu pored reke. Zatvoreni prostori sa mnogo ljudi nisu najbolje mesto za decu.

• Šta imate u petogodišnjem planu, još knjiga ili još dece?

"Čovek snuje, Bog odlučuje". Zaista ne znam. Moj jedini plan je da Filipu budem što bolja majka, a da bih to bila moram nastaviti sa radom na sebi, voditi brigu o svom zdravlju i raspoloženju. Takođe želim da mom suprugu pružim barem deo onoga što je svojom Ljubavlju, strpljenjem, nežnošću i razumevanjem pružio i pruža meni i sinu.

• Koje pitanje Vam nismo postavili, a trebalo je?

Čim ga niste postavili, znači da nije trebalo. U ovom našem razgovoru ima toliko lepote, Ljubavi i inspiracije da bi sve preko toga moglo biti suvišno. Hvala vam.

Izvor: Ona