Nikolas Sparks je autor izuzetno popularnih ljubavnih romana – svi su postali hitovi: od debitantskog „Beležnica“ iz 1996. godine do 21. po redu, „Povratak“, koji je nedavno objavljen. Roman se već nalazi na vrhu Njujork Tajmsove liste bestselera, a govori o Trevoru Bensonu, ortopedu koji pati od posleratnih trauma jer je kao hirurg radio u vojsci u Avganistanu. Nakon što mu deda ostavi staru kuću i košnice sa pčelama u ruralnoj Severnoj Karolini, Trevor napušta svoj posao u Baltimoru kako bi popravio staru kuću i pokušao da razume misteriju koja okružuje dedinu smrt. U tome mu pomaže lokalni šerif, plavooka Natali Masterson koja mu odmah ukrade srce, ali ga drži na odstojanju.

Razgovarali smo sa autorom o novom romanu, karijeri i mnogim drugim stvarima. Evo šta smo saznali:

Roman je smešten u Nju Bernu u Severnoj Karolini, mestu u kome Sparks živi.

Promenio sam određena imena u knjizi, ali svako iz Nju Berna će lako shvatiti o kojoj prodavnici govorim ili na kom mestu se odvijaju događaji. Odavno nisam pisao roman s radnjom smeštenom u Nju Bernu, mislim da je prethodni bio „The Wedding“ koji je izašao 2003. godine. Želeo sam da vidim koliko su se ljudi promenili od tada.

Opsednut je pčelama.

Oduvek me je fasciniralo odgajanje pčela i ljudi koji se time bave. Svako ko radi sa pčelama doživljava nešto posebno jer je reč o najzanimljivijoj zajednici na planeti. Svaka pčela ima svoj posao. I uvek nešto rade tj. rade upravo ono što bi trebalo. Neverovatno je posmatrati ih. U knjizi se, na primer, spominje da je Trevorov deda koristio pčele da ga ujedu za kolena zbog artritisa. Upoznao sam čoveka u Nju Hempširu koji je to radio. Radio je to svakodnevno i bol mu je prolazio. Zaista fascinantno.

„Povratak“ je već film (skoro).

Videćemo šta će se desiti jer je Holivud sada u čudnom stanju zbog kovida. Uvek kada osmišljavam priču, pre nego što počnem sa pisanjem, razmišljam o njenom kinematografskom potencijalu. Mnoge ideje sam odbacio jer nisu delovale originalno – kao knjiga ili kao film. Šta god da zamislim, mora da bude potpuno originalno i kada jednom počnem sa pisanjem priče, ne razmišljam više o filmu. Samo pokušavam da napišem najbolji mogući roman.

Glumac koji bi igrao Trevora još nije izabran.

Dok sam pisao knjigu, nisam zamišljao nikog posebnog. Mada dešavalo mi se ranije da sam pisao neke svoje romane sa određenim glumcem ili glumicom na umu. Na primer, kada sam pisao „Poslednju pesmu“ – ta priča je zamišljena za Majli Sajrus (koja je i glumila u filmu).

Nema problem sa time što je muškarac koji piše ljubavne romane.

Oduševljen sam zbog činjenice da ljudi uživaju u mojim knjigama. Čitao sam mnoge sjajne knjige koje su pisali i muškarci i žene, pa i ljubavne romane. Ernest Hemingvej je napisao „Zbogom oružje“, zar ne? Jedan od njegovih klasika i jedna od meni omiljenih knjiga. Braća blizanci su napisali scenario za „Kazablanku“. Erik Sigal je napisao „Ljubavnu priču“, a Robert Džejms Voler „Mostove okruga Medison“. Svakako nisam jedini muškarac koji je pisao dramatične priče sa romantičnim elementima.

Voli da u priče uključuje likove iz prethodnih romana.

Noa u „Beležnici“ ima oko 80, a Ira u „Najdužem putovanju“ se seća svoje velike ljubavne priče dok je stariji. Likovi u „Noćima u Rodanteu“ imaju preko pedeset godina. Pokušavam da pišem o ljudima svih generacija i nastaviću da to radim.

„Beležnica“ nije svima omiljeni Sparksov roman.

Znate, čujem od čitalaca da najviše vole različite romane. Nekima je omiljena „Poslednja pesma“, nekima „Šetnja za pamćenje“ ili „Najduže putovanje“, „Utočište“ ili „Noći u Rodanteu“. Svakako da je „Beležnica“ najpoznatija i film je postao klasik svog žanra, ali nikada ne osećam pritisak da to moram da dostignem. Jedino osećam pritisak da što bolje napišem svaki svoj roman. To se nije promenilo od samog početka.

Obožavaoci ne znaju da Sparksu nije lako da piše.

Ljudi misle da je pisanje proces u kome se uživa. Postoji mnogo reči kojima bi se pisanje moglo opisati, ali „uživanje“ nije jedna od njih. Mislim da je to izazov. Potreban je veliki trud da napišete reč, rečenice, pasuse, poglavlja... Mislim da je to velika zabluda kako ustanem radostan, sednem i reči samo izlaze iz prstiju. Postoje dani kada ništa ne mogu da napišem.

Preuzeto sa: aarp.org
Prevod: Dragan Matković