Prethodni Sonjini romani bili su namenjeni tinejdžerima, a poslednji „Neću da mislim na Prag“ dobio je četiri nagrade, među kojima je i „Zabavnikova“, koja za dečju književnost znači ono što i Ninova za odrasle.

Celog života je novinarka, stoga i ne čudi što se junaci u Sonjinom najnovijem romanu bave pisanjem.

– Jelena je novinarka nezavisnog nedeljnika, njen muž Boris je scenarista, imaju Lenkicu (4,5). S njima živi i Milen, Jelenin brat po ocu. Njihova priča govori o prestanku komunikacije, o nemogućnosti da se dopre do onog drugog – objašnjava Sonja.

– To je priča o situaciji kad razgovor smene monolozi, kad svako od njih dvoje priča o sebi a ne o njima kao dotad. Kad svako misli u jednini i u njihovom zajedničkom životu živi svoj život. Ovo je priča kad postaneš usamljen iako živiš s nekim. Zato je Boris dok hoda krcatim trgovima Amsterdama najusamljeniji na svetu, a Jelenina samoća odbija ljude, pa sedi sama u sali punoj kolega – pojašnjava Sonja. Ona dodaje da je priča njenih junaka i o migraciji.

– Manje o onoj tradicionalnoj kad se ode iz zemlje, a više o migraciji iz sopstvenog života. Kad moraš da odeš iz života koji si odabrao, godinama ga gradio, i u kome ti je bilo najlepše na svetu, zato što u njemu više nema mesta za tebe. Boris je odlučio da ne pristane na tu promenu, a Jelena nije htela da je prizna – konstatuje Sonja. Objašnjavajući zašto žuta sveska i koja je njena funkcija u romanu, Sonja kaže da je ona jedna od dve sveske sa žutim koricama koje je napravio Boris.

– Onu sa cvetićem u uglu poklonio je Jeleni da u nju beleži samo srećne sate. Milen je u njoj otkrio ono što je prethodilo Jeleninoj i Borisovoj samoći. Ta sveska i Milen su Jelenino i Borisovo ogledalo.

Pitaju me da li sam Jelena – ja, s obzirom na to da sam novinar. Jelena je novinar a ne nešto drugo zato što tu profesiju najbolje poznajem (kao uostalom i glavni lik „Prilagođavanja“, a i sve mame u mojim tinejdžerskim romanima), i zato što je pogodna da se pokaže uticaj profesije na porodični život. Međutim, to ne znači da u njoj nema mene, kao što u knjizi ima niz priča mojih prijatelja, rođaka, saputnika u trolejbusu… – objašnjava Sonja.

Upitana zašto je mešala politiku i aktuelne teme kroz priču o jednoj intimnoj vezi, odgovara kako misli da drugačije ne može, i da nikad nije ni moglo.

– Pogotovo što je Jelena novinarka, a biti novinar znači drugi pogled na svet, jer novinar u svemu vidi vest. Novinar je profesija koja postane deo tvog dana, to nije posao od 9 do 17 sati. I koja često utiče na tvoj dan. Jelena je nesvesno prigrlila posao, a skrajnula sebe i Borisa misleći da je potrebnije baviti se slobodom mišljenja i govora, rodnom ravnopravnošću, bojkotom opozicije i sličnim dnevnim stvarima.

Na pitanje zašto je roman pisala kroz monologe i dijaloge, kaže da čitaocu danas treba sve pokazati.

– „Glasovi Žute sveske“ su pisani u monologu i dijalogu. Pripovedanja nema, i jedina forma naracije u knjizi su kratke didaskalije – delovi scenarija koji Boris piše o njima. Mislim da je u ovo vreme vizuelnog pripovedanje suvišno. Na kraju krajeva, i kad se razmišlja, razmišlja se u formi monologa ili dijaloga (Šta da kupim, peršun ili celer?, razmišljaš dok prilaziš tezgi na pijaci. Ili: Objasnila sam ti da neću više tako!, kažeš u glavi onom s kim si u sukobu). Narator je neprirodan. Mislim da čitaocu sve treba da se pokaže, i događaj i emocija, a ne da mu se opisuje šta treba da vidi i oseti. Zato se knjiga lako i brzo čita – poručuje Sonja Ćirić.

Autor: Aleksandra Ćuk
Izvor: Danas