Tako je glasilo pitanje. Postavio mi ga je preko telefona jednog novembarskog jutra Zoran Penevski, urednik Male Lagune. Znali smo se iz prethodnog života. Dva prethodna života.

Posle prvobitne zatečenosti pitanjem, na tako nešto nisam mogao dovoljno brzo da odgovorim.

Želim!, hteo sam smesta da viknem. Za decu! I to krimić!

Dva su bila razloga za to, uglavnom.

Prvi je što sam mu se na telefonski poziv javio za hotelskim doručkom prvog bračnog jutra, kada se već znalo da je još jedan član naše novopečene porodice na putu, te su mi deca i te kako bila na pameti.

Drugi je što me je u tom trenutku krimić već neko vreme više zanimao od drugih žanrova koji me neprekidno opsedaju decenijama. Toliko da sam halapljivo čitao sve, klasike, nova imena, stručnu literaturu, pa i pisao poneku priču čisto u tom ključu, što ranije nisam radio.

Živimo u svetu koji vam retko šalje nedvosmislene signale za bilo šta. A kad vam pošalje ne jedan nego dva, bolje bi vam bilo da ga poslušate.

Ukratko, tako je nastala knjiga „Kako sam postao detektiv“. Tako su nastali Teo i Elena.

Teo, dvanaestogodišnjak, riđ, radoznao, svestran i nemoguć. Toliko nemoguć da sve dadilje odbijaju da ga čuvaju.

Elena, malo na svoju ruku, bivša policajka i svetska putnica, detektivka kakva se retko sreće. Teova tetka i njegova nova dadilja. Neko ko mu je, drugim rečima, u svakom pogledu dorastao.

Kad je detektivski zanat u pitanju, njih dvoje su praktično šegrt i majstor. Zahvalna potka za priču o odrastanju, lojalnosti, prijateljstvu, pronalaženju sebe i otkrivanju čitavih univerzuma koji se kriju u detaljima. Tetka Elena prevashodno uči Tea kako da posmatra svet oko sebe.

Ima i šta da vidi. Suočavaju se s najraznovrsnijim zagonetkama iz duge tradicije kriminalističkog žanra, smeštenim u kuću, školu, na ulicu, u pozorište, voz, na selo, u programersku firmu, tržni centar i na ekskurziju, a zločini su razni: krađa, pljačka, ucena, otmica, podmetanje, nestanak, osveta i sve možete da ih rešite i sami jer se sve vreme igra fer – vi kao čitaoci posedujete iste informacije koje znaju i naši nesvakidašnji istražitelji.

Uz to, priče imaju gradaciju i povezane su tako da u zbiru čine pre roman nego zbirku. Pratimo razvojni put likova, srećemo neka odranije poznata lica, krećemo se prema grandioznom finalu. Kad dovršite čitanje, imate osećaj zaokružene celine.

Iako je knjiga nedvosmisleno i ponajpre namenjena uzrastu malih školaraca (7-9 godina), u najboljoj tradiciji „Politikinog zabavnika“ u njoj mogu da uživaju svi, od 7 do 107, najviše zbog toga što joj je pokretački impuls, čitalački baš kao i spisateljski, da se sazna šta je dalje bilo. Na pričanje i slušanje priča nisu imuni ni deca ni odrasli.

A jedna ovakva knjiga ne bi bila potpuna bez njene likovne opreme. Ilustrator Mihailo Gačić pažljivo je iščitao tekst i dao vlastito suptilno tumačenje likova i situacija koje se s tim tekstom savršeno nadopunjuje. Knjigu praktično više ne mogu ni da zamislim bez ovog ruha, deset prigodnih crno-belih ilustracija, sitnih grafičkih tragova posejanih od početka do kraja i korica koje odmah privlače pažnju.

„Želim!“, odgovorio sam konačno tog novembarskog jutra, mog prvog bračnog, mom budućom uredniku, imajući osećaj da to ipak nisam učinio dovoljno brzo.

Moj budući urednik mi je na kraju našeg razgovora rekao još samo:

„Molim te, zabavljaj se.“

Jedan od boljih saveta koje sam dobio.

Poslušao sam ga. Zabavljao sam se kao nikad pišući ove priče skoro svake večeri, u vreme kad je ostatak domaćinstva spavao, u kuhinji, od ćerkinog četvrtog do trinaestog meseca života, dok je štimung mladog roditelja u kom sam živeo mogao da se shvati samo kao dobrodošli bonus.

Sada ste na redu da se zabavljate vi. Ako to bude bio tek promil moje zabave, biću zadovoljan otac jednog deteta i jedne nove knjige. I neću brojati kom ste graničniku od 7 do 107 bliži.

Oto Oltvanji