Patricija Guči: Žena u modnom patrijarhatu
Praunuka Guča Gučija, osnivača čuvene italijanske modne marke, i ćerka Paola Gučija – Patricija Guči, predstavila je preksinoć na književnoj večeri u beogradskoj knjižari „Delfi“ u SKC-u svoju petu knjigu „Guči – istina o jednoj uspešnoj dinastiji“ (Laguna), a prvu objavljenu na srpskom jeziku. Sinjora Patricija, koja u Srbiji boravi kao gošća „Srpske nedelje mode“, prvi put je kroz svoja sećanja iznela istinitu priču o porodičnoj kompaniji, kako bi pokazala da mediji nisu iskreno pisali o odnosima u ovoj brojnoj toskanskoj porodici, pripisujući im netačno skandale u koje su, navodno, bili umešani njeni bliski rođaci angažovani u firmi.
Vrlo iskreno, pripadnica četvrte generacije familije Guči piše kako je njen pradeda Gučo otvorio prvu prodavnicu u Firenci, ali sa kvalitetnim i drugačijim proizvodima koji su odmah privukli italijansku klijentelu. U posao su se odmah uključili Gučovi sinovi, među njima i njen deda Aldo, a onda i otac Paolo. Patricija nam priča kako joj je bilo teško kao članu ovog porodičnog modnog patrijarhata da se dokaže i pokaže samo zato što je bila žena.
„Drugi put sam u Beogradu i srećna sam što sam ovde“, rekla je Patricija Guči, koja je, inače, i vrlo uspešna slikarka. „Posebno me raduje što u Srbiji ima mnogo prostora za napredak. Kao i sve porodice, i naša je imala skandal koji ju je obeležio. Mediji su nas razapeli, a ja sam imala potrebu da ispričam pravu priču i to me je podstaklo da napišem ovu knjigu.“
A u njoj, veli nam Patricija, svedoči o najranijem detinjstvu, kada je kao petogodišnjakinja posmatrala radnike kako prave guči torbu od bambusa. Svaki radnik je na torbi morao da utisne svoj broj, kako bi nezadovoljna mušterija znala tačno kome da se obrati zbog propusta. Kvalitet je uvek bio imperativ „Gučija“. Piše i o ocu Paolu, koji se oduvek ugledao na Englesku, pa je, kada je video da se tamo prave cipele bez pertli, prvi napravio mokasine u „Gučiju“. Još jedna stvar razlikovala je „Guči“ radnju od ostalih ‒ briga o potrošačima.
„Nije bilo moguće da mušterija uđe u radnju a da ne izađe sa nečim“, objašnjava Patricija. „Deda je sa lakoćom uspevao da ubedi gospođe da kupe lepe torbe iz njihove ponude. Moj deda-stric Rodolfo napravio je šarenu maramu 'flora' za princezu od Monaka Grejs Keli, sa 36 različith boja, a slične nije bilo u svetu. Uspeh naše kompanije u Americi nije došao preko noći, a kupci su bile i porodice Rokfeler i Kenedi, koji su imali sopstvenu liniju kofera.“
Što se tiče međuljudskih odnosa u porodici, Patricija se ponajviše osvrće na oca, jer je kao sve ćerke bila vezana za njega. Od njega nije tražila komplimente, već neku vrstu odobravanja i podrške, koju on nije pokazivao:
„Zato su ti odnosi bili teški za mene. Jedna od najgorih godina bila mi je 1995. kada je Mauricio ubijen, a moja baka i otac umrli. Takođe, ni moj deda nije pružao podršku postupcima svoje dece. Na prvi pogled, to nije bila normalna porodica, ali iz ove perspektive, bio je to odličan stimulans da se svi ostvarimo. Isprva, nisam mogla da radim kao kreator, već sam bila prodavačica. Dešavalo se da se članovi porodice posvađaju toliko da se cela fabrika ori od vriske, a na kraju bi svi izašli sa osmehom na licu i otišli na zajednički ručak, kao da se ništa nije desilo. Ali za mene kao ženu bilo je teško da radim u tom okruženju. Familija je očekivala da se udam i rodim decu, a ne da budem uspešna poslovna žena.“
Autor: V.M.P.
Izvor: novosti.rs
„Drugi put sam u Beogradu i srećna sam što sam ovde“, rekla je Patricija Guči, koja je, inače, i vrlo uspešna slikarka. „Posebno me raduje što u Srbiji ima mnogo prostora za napredak. Kao i sve porodice, i naša je imala skandal koji ju je obeležio. Mediji su nas razapeli, a ja sam imala potrebu da ispričam pravu priču i to me je podstaklo da napišem ovu knjigu.“
A u njoj, veli nam Patricija, svedoči o najranijem detinjstvu, kada je kao petogodišnjakinja posmatrala radnike kako prave guči torbu od bambusa. Svaki radnik je na torbi morao da utisne svoj broj, kako bi nezadovoljna mušterija znala tačno kome da se obrati zbog propusta. Kvalitet je uvek bio imperativ „Gučija“. Piše i o ocu Paolu, koji se oduvek ugledao na Englesku, pa je, kada je video da se tamo prave cipele bez pertli, prvi napravio mokasine u „Gučiju“. Još jedna stvar razlikovala je „Guči“ radnju od ostalih ‒ briga o potrošačima.
„Nije bilo moguće da mušterija uđe u radnju a da ne izađe sa nečim“, objašnjava Patricija. „Deda je sa lakoćom uspevao da ubedi gospođe da kupe lepe torbe iz njihove ponude. Moj deda-stric Rodolfo napravio je šarenu maramu 'flora' za princezu od Monaka Grejs Keli, sa 36 različith boja, a slične nije bilo u svetu. Uspeh naše kompanije u Americi nije došao preko noći, a kupci su bile i porodice Rokfeler i Kenedi, koji su imali sopstvenu liniju kofera.“
Što se tiče međuljudskih odnosa u porodici, Patricija se ponajviše osvrće na oca, jer je kao sve ćerke bila vezana za njega. Od njega nije tražila komplimente, već neku vrstu odobravanja i podrške, koju on nije pokazivao:
„Zato su ti odnosi bili teški za mene. Jedna od najgorih godina bila mi je 1995. kada je Mauricio ubijen, a moja baka i otac umrli. Takođe, ni moj deda nije pružao podršku postupcima svoje dece. Na prvi pogled, to nije bila normalna porodica, ali iz ove perspektive, bio je to odličan stimulans da se svi ostvarimo. Isprva, nisam mogla da radim kao kreator, već sam bila prodavačica. Dešavalo se da se članovi porodice posvađaju toliko da se cela fabrika ori od vriske, a na kraju bi svi izašli sa osmehom na licu i otišli na zajednički ručak, kao da se ništa nije desilo. Ali za mene kao ženu bilo je teško da radim u tom okruženju. Familija je očekivala da se udam i rodim decu, a ne da budem uspešna poslovna žena.“
Autor: V.M.P.
Izvor: novosti.rs
