Patriša Kornvel: Strah ne vlada mnome
Plavokosa pedesetdevetogodišnjakinja sa jakim južnjačkim akcentom i brzim govorom ceo naš intervju provela je u kombinezonu od neoprena – istom kakav Skarpeta nosi u knjigama. Ona je retka mitska zver: pisac koji zarađuje od svojih knjiga. Mnogo novca. Toliko novca od serijala o Skarpeti da dugo vremena nije primećivala da su je knjigovođe potkradale što je rezultiralo sudskim procesom 2013. godine.
Dobila je parnicu i 50,9 miliona dolara odštete. „Ja ću prva za sebe reći da nisam škrtica“, kaže Patriša Kornvel, iako cela ujdruma sa knjigovođama nije uticala na njen životni stil. I dalje vozi ferari, pilotira helikopterom i živi udobno u Bostonu sa suprugom Stejsi Gruber, neuronaučnicom sa Harvarda. Zamislite je kao stariju, žešću američku verziju Dž. K. Rouling odevenu u bajkersku jaknu.
Dobila je parnicu i 50,9 miliona dolara odštete. „Ja ću prva za sebe reći da nisam škrtica“, kaže Patriša Kornvel, iako cela ujdruma sa knjigovođama nije uticala na njen životni stil. I dalje vozi ferari, pilotira helikopterom i živi udobno u Bostonu sa suprugom Stejsi Gruber, neuronaučnicom sa Harvarda. Zamislite je kao stariju, žešću američku verziju Dž. K. Rouling odevenu u bajkersku jaknu.
Otkud toliko interesovanje za psihopate, želim da znam. Da li je to zgodno za narativ? „Ne, u pitanju je strah“, kaze Kornvelova. „Zato što sam odrasla sa užasnim strahom. Moje odrastanje je bilo jezivo.“ Imala je pet godina kada ih je na Floridi otac napustio na Božić. Ali to je samo bio početak. „Ubrzo sam bila lutalica na ulicama Majamija jer niko nije brinuo o meni. A onda me je napastvovao saobraćajac.“
Kornvelova je svedočila pred porotom. Njena majka, zabrinuta za bezbednost dece i pristalica Bilija Grejama (radio i TV jevanđeliste-propovednika) preselila se sa Patrišom i njenom braćom u Grejamov rodni grad u ruralnoj Severnoj Karolini. Tamo je, kaže Kornvelova, njena majka počela da se gubi. Pretrpela je psihotičnu epizodu i smeštena je u psihijatrijsku bolnicu. „Strašno je kad sa devet godina gledate kako se neko raspada pred vama.“ Tokom majčine bolesti, Kornvelova je živela sa ženom koja ju je maltretirala i plašila. Kasnije, kao tinejdžerka, patila je od ozbiljne anoreksije.
Izmislila je nov žanr: uživa u grozomornim detajima ali ih je kroz Skarpetu predstavila na hladan, precizan, naučan način. Ona poštuje žrtve. I teži tome da tas pravde prevagne u njihovu korist.
Uživo, Kornvelova se ponaša isto tako otvoreno i direktno. Možda je u pitanju frizura, ali me neodoljivo podseća na Džejn Fondu. „Strah ne vlada mnome“, kaže. To je njen kredo. Iz knjige u knjigu, njena doktorka Kej Skarpeta – plavokosi, plavooki alterego – suočava se sa nepravdama i otkriva zloupotrebu moći.
Mnogo romanopisaca izbegava autobiografske interpretacije u svojim delima i, iako Kornvelova pokazuje koliko se razlikuje od svoje junakinje (Skarpeta je naučnik), kada joj ukažem na to da pominje prošlost u svojim romanima odmah se slaže i dodaje: „Samo što se ovoga puta sve rešava kako treba“.
„Upravo to i radim. Trebalo bi da pišem memoare, i to i radim, sa svakim svojim romanom. To umetnici rade. Izaberemo temu, filtriramo je kroz sebe, i ona izađe u drugačijem obliku“.
Kroz Skarpetu, Kornvelova se suočila sa svojim strahovima i prevazišla ih. Nekoliko minuta pošto smo se srele u njenom stanu u Bostonu koji gleda na dokove, ona demonstrira kako je testirala noževe koje je možda koristio Džek Trbosek.
Noževi, bodeži i veliki mačevi leže na stolu i Kornvelova ih uzima i pokazuje mi ih. „Postoji samo nekoliko stranica izveštaja sa autopsije“, kaže mi o Trbosekovim žrtvama. „Veliko pitanje je šta im je nanelo povrede koje su zadobile. Tako sam otišla i kupila razne vrste noževa koji su tada mogli da se kupe i eksperimentisala sam kako bih videla koji je najverovatnije mogao da proseče tolike slojeve odeće, grlo i da im otvori utrobu. Žao mi je“, kaže dok demonstrira ubadanje bodežom, „ali morate da mislite na takve stvari. Eksperimentišem. Kupila sam veliki komad mesa i zamotala ga u vunu.“
Komad čega?
„Veliki komad teletine kakav može da se kupi u radnji. Umotala sam ga u tkaninu iz tog perioda i isprobala sve ove stvarčice“, rekla je ona.
Kornvelova uzima viktorijanski bodež sa stola i pokazuje kako je možda Džek Trbosek otvarao svoje žrtve. Ta posvećenost detaljima – naporni, kvazinaučni pristup sve do oblačenja mrtve krave u odeću iz tog perioda i kasapljenja –karakteristika je Kornvelove. Počela je kao novinar, a kada je odlučila da se oproba kao pisac krimića nastavila je da se bavi istraživanjem.
Za većinu bi se sve svelo na istraživanje sajtova i intervjua, ali je Kornvelova želela da zna šta tačno rade forenzičari i kako to rade. Posetila je laboratoriju i pomislila: „Au, koliko toga tek treba da naučim!“. A onda im je rekla: „Radiću sve što mi dozvolite kako bih bila od koristi, samo me pustite da budem tu“. Počela je kao volonter ali je ubrzo dobila stalni posao i šest godina je tamo radila.
Šest godina!
„Nisam krenula sa idejom da ću biti tamo šest godina. Iskreno, bila sam glupa. Pomislila sam da ću to raditi nekoliko meseci a onda napisati sjajan roman. Pa, napisala sam ga i niko ga nije hteo. Napisala sam drugi i niko ga nije hteo. Napisala sam i treći i niko ga nije hteo. A onda sam se vratila u novine da vidim da li bih mogla da dobijem posao. Pomislila sam: „Zaista si pukla. Kao i obično. Gubitnice, gubitnice, gubitnice.“
Tada niko nije pisao slične stvari. I svi su mi govorili da niko ne želi da čita o laboratorijama i mrtvačnicama. Još i žena koja sve to radi? Ne hvala! Izgleda da nisu bili u pravu.
Prodala je prvi roman „Postmortem“. Ostatak je istorija ili, makar, CSI. Skarpeta je bila pionir. Sada se, finom igrom metafikcije, njena junakinja žali kako joj je posao postao težak jer porote gledaju previše TV serija. „Znam“, kaže Kornvelova. „Bukvalno tapkam u mestu. Ali, Skarpeta je napunila 25 godina i ne mogu da pišem sada isto kao i 1990. godine. Ne živimo u istom svetu. Čak ni u sličnom.“
„Savremena tehnologija je opasna i prevazilavi sve razumne regulative“, kaže. Korvelova ne veruje internetu i brine je zaštita privatnosti. „Žao mi je što to moram to da kažem, ali gubljenje privatnosti je isto što i gubitak slobode. Ne zanimaju me priče o ograničenjima i granicama koje instaliraju. Njih nema. Videla sam to u policiji, a sve vreme se družim sa policijom. Ako omogućite nekome da pogleda nešto, on će to i uraditi.“
„Većina to ne uviđa jer živi u naivnom neznanju. Ne shvataju koliko su ranjivi i nadam se da ih to nikada neće stići“, rekla je ona.
Što bi nekima izgledalo kao paranoja, u njenom slučaju je prilično razumno. Čak i kada je postala uspešna i ostavila prošlost iza sebe, Kornvelovoj se dešavaju stvari koje, ako bi bile pretočene u roman, bile neverovatne. Imala je aferu sa suprugom FBI agenta na tajnom zadatku koji je, kada je to otkrio, oteo ženinog sveštenika, vezao mu pojas sa lažnom bombom i zapretio mu da će ga dići u vazduh. Kada su ga uhapsili, kod sebe je imao mapu do kuće Kornvelove.
Iako Kornvelova ima sigurnost bogate osobe, odlikuje je neobična doza skromnosti.
„Zaista se trudim da ljudima dam najbolje što mogu“, kaže. „I dalje radim iste stvari koje sam i ranije radila, istražujem i tome slično – mnogo ulažem u to. Ali znam da postoje talentovani ljudi koji rade neverovatne stvari i koji nisu došli do ovog nivoa, ali za to je negde presudan i faktor sreće. A mislila sam da ću biti najveći neuspeh na planeti.“
Izvor: theguardian.com
Foto: Wikimedia
Kornvelova je svedočila pred porotom. Njena majka, zabrinuta za bezbednost dece i pristalica Bilija Grejama (radio i TV jevanđeliste-propovednika) preselila se sa Patrišom i njenom braćom u Grejamov rodni grad u ruralnoj Severnoj Karolini. Tamo je, kaže Kornvelova, njena majka počela da se gubi. Pretrpela je psihotičnu epizodu i smeštena je u psihijatrijsku bolnicu. „Strašno je kad sa devet godina gledate kako se neko raspada pred vama.“ Tokom majčine bolesti, Kornvelova je živela sa ženom koja ju je maltretirala i plašila. Kasnije, kao tinejdžerka, patila je od ozbiljne anoreksije.
Izmislila je nov žanr: uživa u grozomornim detajima ali ih je kroz Skarpetu predstavila na hladan, precizan, naučan način. Ona poštuje žrtve. I teži tome da tas pravde prevagne u njihovu korist.
Uživo, Kornvelova se ponaša isto tako otvoreno i direktno. Možda je u pitanju frizura, ali me neodoljivo podseća na Džejn Fondu. „Strah ne vlada mnome“, kaže. To je njen kredo. Iz knjige u knjigu, njena doktorka Kej Skarpeta – plavokosi, plavooki alterego – suočava se sa nepravdama i otkriva zloupotrebu moći.
Mnogo romanopisaca izbegava autobiografske interpretacije u svojim delima i, iako Kornvelova pokazuje koliko se razlikuje od svoje junakinje (Skarpeta je naučnik), kada joj ukažem na to da pominje prošlost u svojim romanima odmah se slaže i dodaje: „Samo što se ovoga puta sve rešava kako treba“.
„Upravo to i radim. Trebalo bi da pišem memoare, i to i radim, sa svakim svojim romanom. To umetnici rade. Izaberemo temu, filtriramo je kroz sebe, i ona izađe u drugačijem obliku“.
Kroz Skarpetu, Kornvelova se suočila sa svojim strahovima i prevazišla ih. Nekoliko minuta pošto smo se srele u njenom stanu u Bostonu koji gleda na dokove, ona demonstrira kako je testirala noževe koje je možda koristio Džek Trbosek.
Noževi, bodeži i veliki mačevi leže na stolu i Kornvelova ih uzima i pokazuje mi ih. „Postoji samo nekoliko stranica izveštaja sa autopsije“, kaže mi o Trbosekovim žrtvama. „Veliko pitanje je šta im je nanelo povrede koje su zadobile. Tako sam otišla i kupila razne vrste noževa koji su tada mogli da se kupe i eksperimentisala sam kako bih videla koji je najverovatnije mogao da proseče tolike slojeve odeće, grlo i da im otvori utrobu. Žao mi je“, kaže dok demonstrira ubadanje bodežom, „ali morate da mislite na takve stvari. Eksperimentišem. Kupila sam veliki komad mesa i zamotala ga u vunu.“
Komad čega?
„Veliki komad teletine kakav može da se kupi u radnji. Umotala sam ga u tkaninu iz tog perioda i isprobala sve ove stvarčice“, rekla je ona.
Kornvelova uzima viktorijanski bodež sa stola i pokazuje kako je možda Džek Trbosek otvarao svoje žrtve. Ta posvećenost detaljima – naporni, kvazinaučni pristup sve do oblačenja mrtve krave u odeću iz tog perioda i kasapljenja –karakteristika je Kornvelove. Počela je kao novinar, a kada je odlučila da se oproba kao pisac krimića nastavila je da se bavi istraživanjem.
Za većinu bi se sve svelo na istraživanje sajtova i intervjua, ali je Kornvelova želela da zna šta tačno rade forenzičari i kako to rade. Posetila je laboratoriju i pomislila: „Au, koliko toga tek treba da naučim!“. A onda im je rekla: „Radiću sve što mi dozvolite kako bih bila od koristi, samo me pustite da budem tu“. Počela je kao volonter ali je ubrzo dobila stalni posao i šest godina je tamo radila.
Šest godina!
„Nisam krenula sa idejom da ću biti tamo šest godina. Iskreno, bila sam glupa. Pomislila sam da ću to raditi nekoliko meseci a onda napisati sjajan roman. Pa, napisala sam ga i niko ga nije hteo. Napisala sam drugi i niko ga nije hteo. Napisala sam i treći i niko ga nije hteo. A onda sam se vratila u novine da vidim da li bih mogla da dobijem posao. Pomislila sam: „Zaista si pukla. Kao i obično. Gubitnice, gubitnice, gubitnice.“
Tada niko nije pisao slične stvari. I svi su mi govorili da niko ne želi da čita o laboratorijama i mrtvačnicama. Još i žena koja sve to radi? Ne hvala! Izgleda da nisu bili u pravu.
Prodala je prvi roman „Postmortem“. Ostatak je istorija ili, makar, CSI. Skarpeta je bila pionir. Sada se, finom igrom metafikcije, njena junakinja žali kako joj je posao postao težak jer porote gledaju previše TV serija. „Znam“, kaže Kornvelova. „Bukvalno tapkam u mestu. Ali, Skarpeta je napunila 25 godina i ne mogu da pišem sada isto kao i 1990. godine. Ne živimo u istom svetu. Čak ni u sličnom.“
„Savremena tehnologija je opasna i prevazilavi sve razumne regulative“, kaže. Korvelova ne veruje internetu i brine je zaštita privatnosti. „Žao mi je što to moram to da kažem, ali gubljenje privatnosti je isto što i gubitak slobode. Ne zanimaju me priče o ograničenjima i granicama koje instaliraju. Njih nema. Videla sam to u policiji, a sve vreme se družim sa policijom. Ako omogućite nekome da pogleda nešto, on će to i uraditi.“
„Većina to ne uviđa jer živi u naivnom neznanju. Ne shvataju koliko su ranjivi i nadam se da ih to nikada neće stići“, rekla je ona.
Što bi nekima izgledalo kao paranoja, u njenom slučaju je prilično razumno. Čak i kada je postala uspešna i ostavila prošlost iza sebe, Kornvelovoj se dešavaju stvari koje, ako bi bile pretočene u roman, bile neverovatne. Imala je aferu sa suprugom FBI agenta na tajnom zadatku koji je, kada je to otkrio, oteo ženinog sveštenika, vezao mu pojas sa lažnom bombom i zapretio mu da će ga dići u vazduh. Kada su ga uhapsili, kod sebe je imao mapu do kuće Kornvelove.
Iako Kornvelova ima sigurnost bogate osobe, odlikuje je neobična doza skromnosti.
„Zaista se trudim da ljudima dam najbolje što mogu“, kaže. „I dalje radim iste stvari koje sam i ranije radila, istražujem i tome slično – mnogo ulažem u to. Ali znam da postoje talentovani ljudi koji rade neverovatne stvari i koji nisu došli do ovog nivoa, ali za to je negde presudan i faktor sreće. A mislila sam da ću biti najveći neuspeh na planeti.“
Izvor: theguardian.com
Foto: Wikimedia
Autor: Patriša Kornvel
