Paulo Koeljo: Verujem da je život misterija i sve dolazi sa nepoznatog mesta
U uvodu svog poslednjeg dela, romana „Hipi“, Paulo Koeljo piše da je doživeo sve što će čitalac pročitati u knjizi. Glavni junak se zove Paulo i kreće na put od Amsterdama do Nepala u trošnom autobusu u vreme hipi pokreta, dece cveća i slobodne ljubavi. Na tom putu odlučuje da se zadrži u Istanbulu i istraži misticizam tog podneblja. Iako Koeljo još nije bio u Indiji, nepresušnu inspiraciju nalazi u indijskoj književnosti i legendama.
„Hipi“ počinje sledećim stihovima:
„Kad pomislih da je mome putovanju došao kraj
A ja na izmaku snage
Preda mnom zatvoren put
Sve zalihe potrošene
Kucnuo je čas da u tihoj tmini
potražim spas
Ali shvatih da
Tvoja žudnja ne jenjava
Kada sam pomislio da je umoran jezik već stare reči zaboravio
Nove su melodije iz mog srca navrle
Tamo gde su stari putevi prestajali
Novi svet se ukazao.“
Rabindranat Tagore je, kako Koeljo kaže, umnogome uticao ne samo na njega nego i na mnoge njegove kolege. „Poezija je drugačiji način gledanja na svet“, kaže. „Ovih dana ljudi ne obraćaju dovoljno pažnje na poeziju. Citirajući Tagorea na početku knjige, želeo sam da skrenem pažnju na njegova dela.“
Koeljo je prvobitno želeo da nazove knjigu „Tamo gde su stari putevi prestajali“ što je stih iz navedene pesme. „Ali onda sam shvatio da neće na sve jezike biti prevedeno precizno i odlučio sam se za ’Hipi’“, kaže autor čije su knjige prevedene na 80 jezika.
Učenje i podučavanje
Koeljove knjige, međutim, ne pretaču se na filmsko platno. „Knjiga je knjiga, a film je film. Kada pišete, stvarate likove, predele, način na koji ljudi govore i ono što jesu. Film to ne može da prikaže na pravi način. Zabranio sam prodaju prava na moje knjige za filmsku adaptaciju. To se desilo nakon što sam pogrešio i prodao prava na ’Alhemičara’ pre nekoliko godina. Ako ikada bude pretvoren u film, neću biti ni na koji način uključen u to. Kupiću kartu i pogledaću ga, i siguran sam da mi se neće dopasti. I otvoreno ću izneti svoje mišljenje. Oni koji žele da naprave film nisu uspeli da me ubede. Čak ni ne otvaram koverte u kojima stižu scenariji. ’Alhemičar’ nije film, a nije ni ’Hipi’.“
Ovo je razumljivo s obzirom na to da dolazi od autora čije se knjige prodaju u milionima. Paula Koelja ne samo da čitaju nego ga i citiraju, veruju mu i prate ga. Ali on tvrdi da nije duhovni vođa. „Guru podučava, ja ne. Verujem da je život misterija i sve dolazi sa nepoznatog mesta. Mi samo možemo biti dobri instrumenti u ovoj velikoj šemi stvari. Mislim da moji čitaoci veruju da imam mnogo iskustva. Moje knjige postaju njihovi saputnici.“
On je čovek koji ne voli medicinu i ima vrećicu lekovitih sredstava, a na to kaže: „Mislim da je problem u tome što ljudi pokušavaju da objasne šta je dobro i zlo. Iskreno, umaram se od tih objašnjenja. Uvek kada imam odgovor, pitanje se već promenilo. Zato umesto da gubim vreme na objašnjenja, odlučio sam da jednostavno uživam u magiji svakog pojedinačnog dana. Bilo da je to u šumi, u gradu ili u svom domu, možete osetiti tu povezanost koja potraje svega nekoliko trenutaka, ali vi tada postanete svesni da Bog postoji. Shvatate kako ste samo Božji instrument i tu stvarnost morate poštovati“, rekao je poput nekog od njegovih junaka.
Potraga za Bogom
Njegova vera u uzvišeno je čvrsta, ali sve ga više razočarava organizovana religija. „Počeo sam da preispitujem svoju religiju“, kaže Koeljo. „Religija je, u suštini, složena. Pogledajte oko sebe. Sve konflikte koje vidimo po svetu su izazvali fanatici koji pokušavaju da ni u šta ne sumnjaju. Ja sam čovek koji ima sumnje. Trudim se da razmišljam o kontradiktornostima. Religiozni ljudi nemaju sumnje. Oni moraju da sebi dokažu da imaju veru. Ne morate dokazivati svoju veru. Ne morate na svet gledati očima sveštenika i ne morate imati ispran mozak. Kao katolik sam shvatio da je tokom vekova napravljeno previše grešaka i da u samoj crkvi postoji sukob. I zato sam rekao sebi da ću zaboraviti na crkvu i vratiti se spiritualnosti.“
Njegova duhovna potraga je jedan od ključnih momenata u „Hipiju“ i autor na to vreme gleda sa radošću i začuđenošću. Danas je nezamislivo da neko pokuša da od Amsterdama putuje u Nepal autobusom čija se sedišta ne obaraju. „U to vreme, bilo je moguće putovati kroz Irak i Avganistan, sve to za manje od sto dolara. O moj Bože, koliko su to dobra vremena bila“, kaže čežnjivo.
Čekajući znak
Njegova putovanja postala su knjige. Koeljo piše izuzetno brzo – „Alhemičar“ je napisan za dve nedelje, a „Hipi“ za mesec dana – i kaže da je pisanje zapravo izbacivanje onoga što je u vama. „Roman ’Alhemičar’ je metafora mog iskustva. U ’Hipiju’ sam pokušavao da se setim scena poput onih kada me je vojska mučila u Brazilu. Odmah nakon što sam napisao ’Gitu’, uhapšen sam. Kada sam izašao, video sam da je pesma prva na listama i svi je pevaju. Izašao sam iz zatvora i nisam mogao potpuno da uživam u uspehu jer sam bio rastrzan između osećanja uvređenosti i straha.“
„Ne možete napisati nešto ni iz čega. Postoje dve vrste pisaca: Marsel Prust koji je retko izlazio iz svoje sobe i njegovo delo, ’U traganju za iščezlim vremenom’, predstavlja pogled ka unutra. A tu je i Hemingvej koji je pisao o svetu koji je iskusio. Ja sam ovaj drugi tip pisca.“
Kao pisac, Koeljo je jedinstven i po tome što veruje u anđele. „Da, oni postoje“, govori sa sigurnošću. „Ne sa krilima, ne kako ih zamišljamo, već kao veoma stvaran fenomen. A tu su i predskazanja. Najbolje odluke sam doneo na osnovu znakova i predskazanja. Kada god mi je život nešto došapnuo, a ja nisam poslušao, to se uvek završilo kao pogrešna odluka.“
Takav znak čeka i da ga povede u Indiju. „Imam mnogo prijatelja u Indiji i neprestano me zovu u posetu. Moja supruga je bila i dopalo joj se, posebno putovanja vozom. Kada dođe vreme za to, dobiću znak. Indija nije zemlja, ona je univerzum. Moram biti u tom univerzumu i iskusiti sve što ima da ponudi.“
I nema sumnje da će se iz toga iznedriti još jedna knjiga Paula Koelja.
Izvor: hindustantimes.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: nrkbeta - Paulo Coelho / CC BY-SA 2.0 / Wikimedia commons
„Kad pomislih da je mome putovanju došao kraj
A ja na izmaku snage
Preda mnom zatvoren put
Sve zalihe potrošene
Kucnuo je čas da u tihoj tmini
potražim spas
Ali shvatih da
Tvoja žudnja ne jenjava
Kada sam pomislio da je umoran jezik već stare reči zaboravio
Nove su melodije iz mog srca navrle
Tamo gde su stari putevi prestajali
Novi svet se ukazao.“
Rabindranat Tagore je, kako Koeljo kaže, umnogome uticao ne samo na njega nego i na mnoge njegove kolege. „Poezija je drugačiji način gledanja na svet“, kaže. „Ovih dana ljudi ne obraćaju dovoljno pažnje na poeziju. Citirajući Tagorea na početku knjige, želeo sam da skrenem pažnju na njegova dela.“
Koeljo je prvobitno želeo da nazove knjigu „Tamo gde su stari putevi prestajali“ što je stih iz navedene pesme. „Ali onda sam shvatio da neće na sve jezike biti prevedeno precizno i odlučio sam se za ’Hipi’“, kaže autor čije su knjige prevedene na 80 jezika.
Učenje i podučavanje
Koeljove knjige, međutim, ne pretaču se na filmsko platno. „Knjiga je knjiga, a film je film. Kada pišete, stvarate likove, predele, način na koji ljudi govore i ono što jesu. Film to ne može da prikaže na pravi način. Zabranio sam prodaju prava na moje knjige za filmsku adaptaciju. To se desilo nakon što sam pogrešio i prodao prava na ’Alhemičara’ pre nekoliko godina. Ako ikada bude pretvoren u film, neću biti ni na koji način uključen u to. Kupiću kartu i pogledaću ga, i siguran sam da mi se neće dopasti. I otvoreno ću izneti svoje mišljenje. Oni koji žele da naprave film nisu uspeli da me ubede. Čak ni ne otvaram koverte u kojima stižu scenariji. ’Alhemičar’ nije film, a nije ni ’Hipi’.“
Ovo je razumljivo s obzirom na to da dolazi od autora čije se knjige prodaju u milionima. Paula Koelja ne samo da čitaju nego ga i citiraju, veruju mu i prate ga. Ali on tvrdi da nije duhovni vođa. „Guru podučava, ja ne. Verujem da je život misterija i sve dolazi sa nepoznatog mesta. Mi samo možemo biti dobri instrumenti u ovoj velikoj šemi stvari. Mislim da moji čitaoci veruju da imam mnogo iskustva. Moje knjige postaju njihovi saputnici.“
On je čovek koji ne voli medicinu i ima vrećicu lekovitih sredstava, a na to kaže: „Mislim da je problem u tome što ljudi pokušavaju da objasne šta je dobro i zlo. Iskreno, umaram se od tih objašnjenja. Uvek kada imam odgovor, pitanje se već promenilo. Zato umesto da gubim vreme na objašnjenja, odlučio sam da jednostavno uživam u magiji svakog pojedinačnog dana. Bilo da je to u šumi, u gradu ili u svom domu, možete osetiti tu povezanost koja potraje svega nekoliko trenutaka, ali vi tada postanete svesni da Bog postoji. Shvatate kako ste samo Božji instrument i tu stvarnost morate poštovati“, rekao je poput nekog od njegovih junaka.
Potraga za Bogom
Njegova vera u uzvišeno je čvrsta, ali sve ga više razočarava organizovana religija. „Počeo sam da preispitujem svoju religiju“, kaže Koeljo. „Religija je, u suštini, složena. Pogledajte oko sebe. Sve konflikte koje vidimo po svetu su izazvali fanatici koji pokušavaju da ni u šta ne sumnjaju. Ja sam čovek koji ima sumnje. Trudim se da razmišljam o kontradiktornostima. Religiozni ljudi nemaju sumnje. Oni moraju da sebi dokažu da imaju veru. Ne morate dokazivati svoju veru. Ne morate na svet gledati očima sveštenika i ne morate imati ispran mozak. Kao katolik sam shvatio da je tokom vekova napravljeno previše grešaka i da u samoj crkvi postoji sukob. I zato sam rekao sebi da ću zaboraviti na crkvu i vratiti se spiritualnosti.“
Njegova duhovna potraga je jedan od ključnih momenata u „Hipiju“ i autor na to vreme gleda sa radošću i začuđenošću. Danas je nezamislivo da neko pokuša da od Amsterdama putuje u Nepal autobusom čija se sedišta ne obaraju. „U to vreme, bilo je moguće putovati kroz Irak i Avganistan, sve to za manje od sto dolara. O moj Bože, koliko su to dobra vremena bila“, kaže čežnjivo.
Čekajući znak
Njegova putovanja postala su knjige. Koeljo piše izuzetno brzo – „Alhemičar“ je napisan za dve nedelje, a „Hipi“ za mesec dana – i kaže da je pisanje zapravo izbacivanje onoga što je u vama. „Roman ’Alhemičar’ je metafora mog iskustva. U ’Hipiju’ sam pokušavao da se setim scena poput onih kada me je vojska mučila u Brazilu. Odmah nakon što sam napisao ’Gitu’, uhapšen sam. Kada sam izašao, video sam da je pesma prva na listama i svi je pevaju. Izašao sam iz zatvora i nisam mogao potpuno da uživam u uspehu jer sam bio rastrzan između osećanja uvređenosti i straha.“
„Ne možete napisati nešto ni iz čega. Postoje dve vrste pisaca: Marsel Prust koji je retko izlazio iz svoje sobe i njegovo delo, ’U traganju za iščezlim vremenom’, predstavlja pogled ka unutra. A tu je i Hemingvej koji je pisao o svetu koji je iskusio. Ja sam ovaj drugi tip pisca.“
Kao pisac, Koeljo je jedinstven i po tome što veruje u anđele. „Da, oni postoje“, govori sa sigurnošću. „Ne sa krilima, ne kako ih zamišljamo, već kao veoma stvaran fenomen. A tu su i predskazanja. Najbolje odluke sam doneo na osnovu znakova i predskazanja. Kada god mi je život nešto došapnuo, a ja nisam poslušao, to se uvek završilo kao pogrešna odluka.“
Takav znak čeka i da ga povede u Indiju. „Imam mnogo prijatelja u Indiji i neprestano me zovu u posetu. Moja supruga je bila i dopalo joj se, posebno putovanja vozom. Kada dođe vreme za to, dobiću znak. Indija nije zemlja, ona je univerzum. Moram biti u tom univerzumu i iskusiti sve što ima da ponudi.“
I nema sumnje da će se iz toga iznedriti još jedna knjiga Paula Koelja.
Izvor: hindustantimes.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: nrkbeta - Paulo Coelho / CC BY-SA 2.0 / Wikimedia commons
Autor: Paulo Koeljo
