Navikli smo da u vreme pandemije virusa korona slušamo Pavla Zelića kao magistra farmacije, koji govori o odobrenosti vakcina, a sada u izdanju Lagune čitamo i njegovu zbirku priča „Dum-dum“, kao rekapitulaciju onoga što je do sada napisao. Ova knjiga pak uvodi i nove i aktuelne sižee, povezane baš sa ovom novonastalom „iščašenom“ situacijom. Zelićeve priče čitaoca vode u afričke predele kojima vladaju deca zaposednuta demonima, do Amazonije gde žive ljudi i ribe-zombiji, srednjovekovnog Praga, sovjetskog gulaga, ali ga i vraćaju junaku beogradskog zoološkog vrta ‒ majmunu Samiju, jednom od poslednjih pravih životinjskih primeraka među mnoštvom robota. Iako mnoge od ovih priča deluju zastrašujuće, nada u bolji svet je ono što lebdi između njihovih redova.

U vreme pandemije virusa korona više se oglašavate u javnosti kao farmaceut. Kakav je umetnički odgovor pisca na te stresne događaje u novijim pričama u ovoj zbirci?

Poznat je efekat popuštanja pritiska na ekspres loncu prenapregnute psihe, ali smatram da čak ni u Prvom i Drugom svetskom ratu nismo, cela civilizacija kao jedna jedinka, osetili tu presiju podeljenu na sve nas. Koliko je velika odgovornost magistra farmacije Zelića prema pacijentima, toliko je važno i da „mister pisac Pavle“ pogura i sa svoje strane i pruži eskapizam, utehu, odgovore, a pre svega nadu čitaocima. Neprestano pišem od početka „trećeg svetskog rata“ protiv SARS-KoV-2 virusa, beležim lična iskustva, promišljanja, priče ljudi koji od mene ištu pomoć, i podosta toga je našlo put do stranica zbirke „Dum-dum“, a mnogo šta će se krčkati do sledećih književnih i inih dela.

Kao naučnik stvarnost posmatrate na osnovu činjenica, ali vaša kratka proza, nastajala tokom dve decenije, ima mahom distopijske teme. Kako se naučna i umetnička strana stvarnosti dopunjuju?

Podnaslov ove zbirke je „Priče koje će spasti svet“, i iza te smele tvrdnje samouvereno stojim. Posmatram svet koji bi mogao nastati, odnosno nestati, iz perspektive prosperiteta i blagostanja koje ne umemo da cenimo. Naučna podloga mojih priča, kao i fantastika, kad smo već kod toga, samo su sredstvo da utemeljim, odnosno istaknem ono što je uvek i pre svega najbitnije – samo pripovedanje i vezivanje čitaoca za upečatljive likove i uzbudljiv zaplet. Nikada ne dozvoljavam da fascinacija stručnim kuriozitetima nadvlada čitljivost, a nadrealno dominira nad uverljivošću. Konačno, istinitost, poticala ona iz ličnih, traumatičnih doživljaja posle kojih sam samo bio jači i odlučniji, ili pak pozajmljena od drugih, čini ove pripovetke jakim.

Sa pozicije stručnjaka, pišete o uništavanju ozonskog omotača, o bolestima koje tako nastaju, katastrofalnom zagađenju, istrebljenju životinja do mere da se moraju zamenjivati robotskim kopijama po zoo-vrtovima... Međutim, da li su za pisca izazovnija psihološka zastranjivanja humanosti koja vode do fantastičnih zapleta?

Najstrašnija čudovišta koja mogu da zamislim su upravo nerazumni, podli, nepotrebno okrutni ali pre svega... realni ljudi. Nikada to nisu prosto zli pa samim tim i dvodimenzionalni i u konačnom sledu – nezanimljivi loši momci (i devojke!). A u kombinaciji sa katastrofama koje nam prete sa svih strana, oni postaju deo nečeg većeg i užasnijeg. Duboko me brine nerazumnost čovečanstva koje ne samo da seče granu na kojoj sedi već testeriše celo drvo i šumu pride. Ali iskupljenje naših duša ne može biti globalno – mora se delovati lokalo, počev od nas samih. Talmud nas uči da je onaj ko je spasio jedan život – spasio ceo svet. Zašto onda ne bismo počeli od spasavanja samih sebe?

Diktator je vitalan u starosti, dok je njegova žena poput unakaženog portreta iz čuvene priče Oskara Vajlda. Kakve sile kolaju u pozadini velikih istorijskih i političkih događaja, iza nepravdi učinjenih zemljama Trećeg sveta u vašoj umetničkoj viziji?

„Žena Dorijana Greja“ i „Meso naše braće“ o kojima me pitate, za mene su važne priče, ambiciozne i provokativne u opisu kompleksnih radnji iza zavese raznoraznih čarobnjaka iz Oza koji upravljaju sudbinama svih nas. Ali, kao i sve što pišem, to su pre svega priče o ljudima, i međuljudskim odnosima – ljubavi i mržnji, vernosti i izdaji, zadovoljstvu i patnji... pitanjima vrednosti života i trivijalnosti smrti. Mnoge moje priče su o avetima prošlosti, metaforama za ono što nas proganja kada zatvorimo oči, i borimo se za san. Neki, stvarno loši ljudi, taj spokoj ni ne zaslužuju, a drugi, upravo junaci ovih i još nekolicine priča se pak bore da ga povrate.

Ima li u priči „Veliki vakcinator“ i autoironije, budući da se inače oglašavate i povodom mogućih nuspojava u vezi sa vakcinama?

Lako je pisati o stvarima koje su bezbedne i udaljene od realnosti, ali ja idem težom stazom. Stvaram svetove koji su poput mog omiljenog filma „Brazil“ Terija Gilijema – neprijatno iskrivljeno ogledalo pred sadašnjim svetom. Veliki Vakcinator je svojevrsni (super)heroj u svetu bliske budućnosti u kojem su vakcine zabranjene, a svet regradirao u stavove ranog srednjeg veka. Kao i protagonista romana „Ja sam legenda“ Ričarda Metisona – on je čudovište, supernegativac za ljude koji misle drugačije. Očekujem polemiku i različita tumačenja ove priče konkretno, a zadržavam pravo da se tajanstveno nasmešim, pa i namignem na pitanje.

Junaci mnogih od ovih horor sižea su deca, često zastrašujuća. Pored uticaja Stivena Kinga, šta vas još navodi na ovakve motive?

Naprosto – ja sam jedno veliko dete. Lako mi je da se vratim u to doba i da tu nevinost, gledanje na svet širom otvorenih očiju kontrapunktiram sa pretnjama koje su, upravo zato što ugrožavaju decu, neuporedivo strašnije. Ipak, za mene su deca vesnici promene, šansa da se čovečanstvo promeni, iskupi za grehove predaka, i zato su oni u mojim pričama pre svega borci, nikad pasivne žrtve. Odrasli, koji ih ne razumeju, upravo su zato deo prošlosti, osuđeni da nestanu sa svetom koji su sami upropastili. Kao i kod Kinga – samo deca koja veruju u nemoguće su u stanju da tu nemoguću opasnost i pobede.

Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika