Povod za razgovor sa Dušanom Veličkovićem, beogradskim novinarem i piscem je sve veća popularnost njegove najnovije knjige „Srbija hardcore“ u izdanju Lagune. Za taj tekst je prije nekoliko mjeseci u Napulju dobio i nagradu Societa libera, za slobodu i žurnalizam.

MONITOR: Ironisali ste sa ,,patriotizmom''. Ako to razumijemo kao posljedicu izvrnutog smisla u 90-tim, šta bi on danas trebalo da bude, kod nas i oko nas?
VELIČKOVIĆ: Patriotizam je dugo bio ružna reč, jer su je najviše koristili nasilnici, politički i drugi muljatori, od Slobodana Miloševića i Mire Marković do Šešelja, Arkana, a da o Karadžićevim i Mladićevim pristalicama ne govorim. Što je još gore, ta reč je uvek podrazumevala da postoje i izdajnici koji, naravno, gle slučaja, imaju nešto protiv ovih privilegovanih nosilaca patriotizma. A izdajnicima zna se šta sleduje. To što je patriotska Miloševićeva propaganda Ðinđića ili Ćuruviju označila kao izdajnike i što je od tada trebalo napraviti samo mali korak do atentata, jedan je od drastičnih i karakterističnih primera. Dakle, „patriotizam" je postao toliko grozna i dvosmislena reč da je ja najradije ne bih koristio.
Ima, tako, u istoriji reči koje vremenom dobiju potpuno suprotno značenje, i tu nema leka, najbolje je sačekati neko drugo vreme u kojem se mogu prirodno rehabilitovati. Umesto o patriotizmu ja bih govorio o shvatanju opšteg interesa, o tome da li se taj interes prepoznaje i da li se na njemu insistira. To je ono što nedostaje i političkoj eliti i svima nama pojedinačno.

MONITOR: Zašto ste svom kratkom filmu i jednoj od priča u knjizi ,,Srbija hardcore'', dali naziv ,,Smrtni ljudi-besmrtni zločini''? Šta se pamti od dobra a šta od zla, šta ostaje?
VELIČKOVIĆ: Pa, hteo sam da se poigram s jednom ozbiljnom tezom savremene filozofije koja reinterpretira Aristotela i kaže da su ljudi jedine smrtne stvari na svetu zato što za razliku od životinja ne egzistiraju samo kao pripadnici vrste čiji je besmrtni život zagarantovan prokreacijom. Ljudi, za razliku od životinja, imaju individualni život, prepoznatljivu životnu priču od rođenja do smrti. E, sad, ako malo bolje pogledamo videćemo da su naše vođe, patriote, zločinci, ili kako god hoćete da ih nazovete bili pravi „aristotelovci". Jedino su oni bili smrtni ljudi koji imaju svoju finu životnu priču, svoj novac i svoje zločine, a svi mi drugi trebalo je da budemo besmrtni i da egzistiramo samo kao pripadnici naroda.

MONITOR: Hoće li Srbija i njeni današnji susjedi sa kojima je živjela i ratovala, u skorije vrijeme postati one ,,dosadne'' zemlje koje su nam nuđene kao dio reformskih obećanja?
VELIČKOVIĆ: Taj ideal dosadne zemlje zamišljen je u očajanju mračnih vremena kada je jedino ono što je užasno i smrtonosno imalo privid zanimljivosti. Situacija je, potpuno obrnuta. Srbija i njeni susedi su tada, dakle odavno, a i sada dosadne i sklerotične zemlje u kojima sve stoji, u kojima vlada provincijalni duh i u kojima je mediokritetstvo „pokretačka snaga". Dilemu bih postavio drugačije - hoće li ove balkanske zemlje postati zanimljive, žive, hoće li svojim građanima omogućiti kreativnost, raznovrsnost, mobilnost... Ko to može da zna. Kako sada stvari stoje, provincijalizam i mediokritetstvo su uspešno zacementirani, jer se tako prividno najbolje čuva vlast, ili foteljica u firmi, ili dominantnost u porodici.

MONITOR: Upoznali ste, intervjuisali ili se družili sa nekim od najvećih umnih glava našega vremena, da pomenemo Habermasa, Kolakovskog, Brodskog, Milera, Konrada ali ste znali i naše ,,zvijezde''... Kao da je ono što vam je rekla Agneš Heler u vezi sa „provincijalizmom" i egzilom obilježilo ta različita iskustva?
VELIČKOVIĆ: Agneš Heler ima zanimljivu tezu o tegobnom životu u egzilu kao mogućnosti sticanja svetske tačke gledišta, novog intelektualnog horizonta, za razliku od ukorenjenosti u sopstvenoj sredini u kojoj ste uvek na rubu provincijskog blata i palanačkih intriga i podmetanja. To su poslednjih decenija dvadesetog veka iskusili i neki naši intelektualci i političari, od recimo Bore Ćosića do Zorana Ðinđića čiji se boravak u Nemačkoj takođe može shvatiti kao neka vrsta egzila.

MONITOR: Nedavno ste naše skorašnje ,,istorijske'' lidere nazvali ,,prevarantima''.U čemu su nas sve prevarili, kako su to uspjeli i zašto nekima od njih to i danas polazi za rukom?
VELIČKOVIĆ: Mislio sam prvenstveno na one izvikane vođe koje su od Balkana napravile ratnu klanicu, a usput se gotovo po pravilu i obogatile, a konkretno sam pomenuo Radovana Karadžića koji je zbog svoje šašave promene identiteta posebno zgodan primer. Danas mašeš mapama i gledaš kako ljudi zbog toga ginu, a sutra si maskirani nadrilekar, to je onako baš kao neki školski primer prevarantske veštine. Inače, da bi se u tome uspelo trebalo je imati malo prirodnog dara i malo više tvrdog obraza, i sve se to moglo demokratski realizovati. Uostalom, uvek je svuda u svetu bilo primera kako mi kao pojedinci umemo svoju narodnu volju da izražavamo na izborima na svoju štetu, da glasamo protiv sopstvenih interesa. Tako su i svi ti prevaranti dolazili na vlast.

MONITOR: Nekad ste, zajedno sa Zoranom Ðinđićem, čitali i prevodili anarhističku literaturu. On se, bar deklarativno, u opštoj krizi globalizma ali i naših balkanskih lokalizama, pominje kao vid otpora još sveprisutnom neoliberalnom poretku. Zašto su njegove forme danas toliko neprilagođene promjenama?
VELIČKOVIĆ: Ajde da probam da kažem nešto učeno pa da parafraziram Sartra koji je za marksizam rekao da je to epohalna filozofija i da će ostati živa dok traje epoha. E, pa tako je i sa anarhizmom. Ono što je suština anarhizma nije nasilje, već ideja slobode i ona čeka nove interpretatore i nove metode. Za generaciju X 2.0, za generaciju društvenih sajtova i internet komunikacije, Bakunjin, Kropotkin ili Bunaventura Duruti, mogu da budu samo zanimljiva i možda inspirativna literatura. Kako će se oni boriti protiv države koja nije odumrla ali se i te kako transformisala u postkapitalističkom društvu, može da se nasluti, ali siguran sam da to ne mogu biti anarhističke metode iz 19. veka. A ono što se događa u Grčkoj, ili na skupovima najbogatijih zemalja, ili što se u benignom obliku dogodilo u Beogradu, samo nosi etiketu anarhizma, a u stvari je pipanje u mraku, neka vrsta krajnje simplifikovanog izražavanja verovatno opravdanog revolta.

MONITOR: Svijet je nedavno obilježavao niz datuma povezanih sa 9. novembrom 1989, danom kada je pao Berlinski zid. Jedna vaša priča ,,Glupi zid'', govori o padu Beogradskog zida, 5. oktobra 2000. Danas izgleda imamo razloga da mislimo da zidovi, vidljivi i nevidljivi padaju, padaju moderna carstva i lokalne diktature ali da se mora ostati u pripravnosti...
VELIČKOVIĆ: Glupi zid, zid koji se sastoji od laži i populističkih manipulacija, učinio mi se kao najadekvatniji opis fenomena izolacije započet u trenutku kada je Berlinski zid od cigli i betona srušen. I sada shvatam da taj naš nevidljivi zid i dalje nije srušen do kraja, povremeno mi se čak čini kao da se obnavlja. U stvari, možda takav zid nikada ne može definitivno da nestane, možda ga neprestano treba rušiti.

MONITOR: Zapadni Balkan, Srbija, Crna Gora, ali još uvijek i Hrvatska, čekaju da postanu dio EU. Ispostavlja se da su dijelovi nekadašnje SFRJ već dugo tamo ,,organizovani'', kao organizovani kriminal koji se kao metastaza širi sa Balkana. Kao da bi građani htjeli tamo, ali ,,elite'' imaju dvostruko knjigovodstvo.
VELIČKOVIĆ: Da, nekad mi se čini da nas te takozvane elite smišljeno drže na sporom putu ka Evropi. Stalno ima nešto što još treba privatizovati, iskoristiti, korumpirati, što bi sve nekako bilo komplikovanije i teško izvodljivo u toj malo ozbiljnije uređenoj Evropi. I uvek mi se čini kako se onaj mali deo prosvećene, evropske elite na Balkanu neprestano osipa jer se u tom testu kriminala i države ne opstaje lako. I uvek se nešto kao iznova iznenadimo kada se kao po pravilu u raznim oblicima organizovanog kriminala pojave i pipci države.

MONITOR: Političari,kao Boris Tadić, kažu - mi ćemo u EU ali sa našim identitetom i našom kulturom. ,,Sa zaostalošću'', odgovaraju njegovi kritičari. ,,Identitet'' velikih kultura, međutim, stvarali su izuzetni pojedinci...
VELIČKOVIĆ: Mislim da se Tadić malo starinski izrazio, verovatno da bi bio siguran da će ga svi razumeli. Pretpostavljam da je mislio na to da ćemo u Evropu uneti našu kreativnost, naš talenat, naše slobodno razmišljanje i našu slobodnu volju, ili se bar nadam da je na to mislio. Lično se pribojavam insistiranja na kulturnom identitetu, to me asocira na neku kolektivističku, statičnu fikciju. Identitet može da bude samo individualan, a kultura nije nešto nepromenljivo što se negde donosi kao poklon ili miraz, ili što se čuva u vitrini. Ne postoji ni naš, ni francuski, ni evropski identitet, već ga činimo svi mi pojedinačno, a kultura je uvek u neprestanoj interakciji i promeni. Tako je bilo do sada, a tako će biti i kada uđemo u Evropu. Oni će i dalje uzimati nešto malo od nas, nešto više možda mi od njih, i ništa neće biti kao pre. I uvek je tako bilo. I ne treba da se bojimo da će nam neko oduzeti naše gusle i naše trube. Ipak, Tadićevu izjavu tumačim pre svega kao neku vrstu sedativa za vulgarne patriote i nacionaliste, kojih ima mnogo, što bi se reklo, i među „finim" svetom, ali posle toga bi trebalo da usledi malo odlučnija demistifikacija brojnih populističkih klišea i predrasuda koji nas kao teg vuku dalje od Evrope...

Autor: Nastasja Radović
Izvor: Monitor