Pisac „Bogatstva na kineski način“, Kevin Kvan, otkriva živote ultrabogatih Kineza
Postoji bogat, a postoji i „kineski bogat“.
Ukratko, to je glavna ideja novog romana pisca Kevina Kvana, „Bogatstvo na kineski način“, koji je nastavak „Suludo bogatih Azijaca“, koja je dospela na listu bestselera i dobila filmski ugovor 2013. zahvaljujući britkom prikazu fenomenalnih života azijskih milijardera. „Suludo bogati Azijci“ je pratila prekomerno trošenje, tračeve i intrige visokog društva Singapura, a „Bogatstvo na kineski način“ se bavi još ekstravagantnijim ultrabogatašima kontinentalne Kine, uz sudare Ferarija, penthause sa liftovima za automobile, privatne avione koji imaju svoje prostorije za karaoke i bioskope, i bezbrojne birkinke.
Za one koji su pročitali Kvanovu prvu knjigu, „Bogatstvo na kineski način“ nastavlja gde su „Suludo bogati Azijci“ stali, prateći vezu Nika, naslednika jedne od najbogatijih singapurskih porodica, i njegove skromne američke verenice kineskog porekla, Rejčel, koja otkriva da i sama ima neke bogataške porodične veze, što je pozadina za uvid u živote elite kontinentalne Kine.
Iako je priča izmišljena, ekstravagantni prikazi bogatstva zasnovani su na Kvanovim ličnim iskustvima iz njegove mladosti u Singapuru i putovanjima po Kini. Roman ne beleži samo rasipno trošenje kineskih bogataških porodica, već i njihove napore da održe sliku uglađenosti unajmljujući savetnike za imidž, licitirajući za umetnička dela, i pokušavajući da upadnu u krug visokog društva u komšijskom Hong-Kongu. Dodatno, dotiče se izuzetne tajnosti koja postoji među mnogim kineskim bogatašima – naročito među zvaničnicima koji poseduju ogromna skladišta bogatstva i nadaju se da niko neće postavljati pitanja o tome kako su ih pribavili.
Da bismo saznali više o istraživanjima i iskustvima u knjizi, sastali smo se sa Kvanom da ga pitamo za mišljenje o životu i kulturi najbogatijih Kineza.
Za prethodnu knjigu si koristio sopstveno iskustvo da pišeš o singapurskim bogatašima. Da li si imao ličnih referentnih tačaka za pisanje o kontinentalnoj Kini?
Imao sam to zadovoljstvo da godinama putujem u Kinu u posetu dobrim prijateljima i rođacima koji žive tamo. Preko njih sam upoznao lokalce i istražio, kao i posvedočio tome, kako bogataši žive. Stvari se sada tako brzo menjaju u Kini, kao da posećujem različitu državu svake godine.
Knjiga razmatra ekstravagantne prikaze bogatstva u kontinentalnoj Kini, koji su još prekomerniji od onih singapurskih u „Suludo bogatim Azijcima“. Da li su oni zasnovani na stvarnosti?
Apsolutno. Mnogi od razmetljivih prikaza bogatstva o kojima pišem u novoj knjizi potiču od onoga što sam video sopstvenim očima, poput neverovatnih, ultraekskluzivnih privatnih klubova, raskošnih letovališta i izvrsno obučenih ljudi koje sam upoznao u Šangaju.
Tvoja knjiga navodi mnoge trendove koji se zapravo odvijaju u luksuznoj industriji kontinentalne Kine, kao što je popularnost kineskih modnih blogera ili vrtoglava cena kineskih umetničkih dela. Da li si ispratio ove događaje više zbog knjige ili si unapred bio upoznat sa njima?
Većim delom sam bio upoznat sa trendovima koji su se dešavali u Kini prethodnih nekoliko godina. Zapravo, svako koga zanimaju dešavanja u svetu mora da prati šta se dešava u Kini, jer je Kina postala veoma važan pokretač događaja. Veoma brzo su prešli od prostog praćenja zapadnjačkih trendova do postavljanja globalnih trendova, a svet mode i umetnosti su savršeni primeri za to. Ali moje posete Kini dok sam pisao knjigu takođe su mi potvrdile iz prve ruke sve ono o čemu sam čuo i čitao – imao sam toliko fascinantnih iskustava da bih mogao da napišem tuce knjiga!
Jedna od glavnih tema knjige je činjenica da ultrabogataši kontinentalne Kine kao da nemaju osećaj „visokog društva“, kao oni u Hong Kongu i Singapuru. Da li bi rekao da je ovo istina i u stvarnom životu?
Pa, u stvari, mislim da je u mojoj knjizi sasvim jasno da Kina ima svoje visoko društvo, koje je veoma slojevito i ima svoja pravila i potpuno je drugačije od onog u Singapuru, Hong-Kongu ili bilo kojoj azijskoj državi. Ako možda ne deluju prefinjeno bogatašima iz drugih zemalja, mene to dosta podseća na to kako je evropska aristokratija gledala na bogate Amerikance kasnog XIX veka.
Kineski bogataši su trenutno svi „novopečeni“ – kakve promene ćemo videti kako vreme bude odmicalo?
Neki ljudi smatraju da je potrebno nekoliko generacija da bi neko postao „stari bogataš“, ali mislim da se kineske povlašćene klase razvijaju brzinom svetlosti, i mislim da je korenita promena već počela. Vidimo porodice koje se ponašaju kao „stari bogataši“ – veoma su zatvorene, imaju veoma prefinjen ukus i naglasak je više na tome kako žive život iza zatvorenih vrata, nego kako se razmeću novcem u javnosti. Oni troše novac na luksuzno opremanje svojih domova radi čiste udobnosti, na egzotična putovanja na kojima mogu da uživaju sa svojim porodicama, na sakupljanje umetničkih dela za svoje privatne muzeje i širenje svojih investicija van Kine.
U knjizi postoji lik koji je „savetnik za imidž“, koji pomaže novim bogatašima kontinentalne Kine da postanu uglađeniji. Da li oni zaista postoje?
Definitivno. Ovi savetnici su izuzetno diskretni po pitanju usluga koje pružaju, i nikada neće otkriti ko su im klijenti, ali oni postoje.
Izvor: jingdaily.com
Prevod: Đorđe Radusin
Za one koji su pročitali Kvanovu prvu knjigu, „Bogatstvo na kineski način“ nastavlja gde su „Suludo bogati Azijci“ stali, prateći vezu Nika, naslednika jedne od najbogatijih singapurskih porodica, i njegove skromne američke verenice kineskog porekla, Rejčel, koja otkriva da i sama ima neke bogataške porodične veze, što je pozadina za uvid u živote elite kontinentalne Kine.
Iako je priča izmišljena, ekstravagantni prikazi bogatstva zasnovani su na Kvanovim ličnim iskustvima iz njegove mladosti u Singapuru i putovanjima po Kini. Roman ne beleži samo rasipno trošenje kineskih bogataških porodica, već i njihove napore da održe sliku uglađenosti unajmljujući savetnike za imidž, licitirajući za umetnička dela, i pokušavajući da upadnu u krug visokog društva u komšijskom Hong-Kongu. Dodatno, dotiče se izuzetne tajnosti koja postoji među mnogim kineskim bogatašima – naročito među zvaničnicima koji poseduju ogromna skladišta bogatstva i nadaju se da niko neće postavljati pitanja o tome kako su ih pribavili.
Da bismo saznali više o istraživanjima i iskustvima u knjizi, sastali smo se sa Kvanom da ga pitamo za mišljenje o životu i kulturi najbogatijih Kineza.
Za prethodnu knjigu si koristio sopstveno iskustvo da pišeš o singapurskim bogatašima. Da li si imao ličnih referentnih tačaka za pisanje o kontinentalnoj Kini?
Imao sam to zadovoljstvo da godinama putujem u Kinu u posetu dobrim prijateljima i rođacima koji žive tamo. Preko njih sam upoznao lokalce i istražio, kao i posvedočio tome, kako bogataši žive. Stvari se sada tako brzo menjaju u Kini, kao da posećujem različitu državu svake godine.
Knjiga razmatra ekstravagantne prikaze bogatstva u kontinentalnoj Kini, koji su još prekomerniji od onih singapurskih u „Suludo bogatim Azijcima“. Da li su oni zasnovani na stvarnosti?
Apsolutno. Mnogi od razmetljivih prikaza bogatstva o kojima pišem u novoj knjizi potiču od onoga što sam video sopstvenim očima, poput neverovatnih, ultraekskluzivnih privatnih klubova, raskošnih letovališta i izvrsno obučenih ljudi koje sam upoznao u Šangaju.
Tvoja knjiga navodi mnoge trendove koji se zapravo odvijaju u luksuznoj industriji kontinentalne Kine, kao što je popularnost kineskih modnih blogera ili vrtoglava cena kineskih umetničkih dela. Da li si ispratio ove događaje više zbog knjige ili si unapred bio upoznat sa njima?
Većim delom sam bio upoznat sa trendovima koji su se dešavali u Kini prethodnih nekoliko godina. Zapravo, svako koga zanimaju dešavanja u svetu mora da prati šta se dešava u Kini, jer je Kina postala veoma važan pokretač događaja. Veoma brzo su prešli od prostog praćenja zapadnjačkih trendova do postavljanja globalnih trendova, a svet mode i umetnosti su savršeni primeri za to. Ali moje posete Kini dok sam pisao knjigu takođe su mi potvrdile iz prve ruke sve ono o čemu sam čuo i čitao – imao sam toliko fascinantnih iskustava da bih mogao da napišem tuce knjiga!
Jedna od glavnih tema knjige je činjenica da ultrabogataši kontinentalne Kine kao da nemaju osećaj „visokog društva“, kao oni u Hong Kongu i Singapuru. Da li bi rekao da je ovo istina i u stvarnom životu?
Pa, u stvari, mislim da je u mojoj knjizi sasvim jasno da Kina ima svoje visoko društvo, koje je veoma slojevito i ima svoja pravila i potpuno je drugačije od onog u Singapuru, Hong-Kongu ili bilo kojoj azijskoj državi. Ako možda ne deluju prefinjeno bogatašima iz drugih zemalja, mene to dosta podseća na to kako je evropska aristokratija gledala na bogate Amerikance kasnog XIX veka.
Kineski bogataši su trenutno svi „novopečeni“ – kakve promene ćemo videti kako vreme bude odmicalo?
Neki ljudi smatraju da je potrebno nekoliko generacija da bi neko postao „stari bogataš“, ali mislim da se kineske povlašćene klase razvijaju brzinom svetlosti, i mislim da je korenita promena već počela. Vidimo porodice koje se ponašaju kao „stari bogataši“ – veoma su zatvorene, imaju veoma prefinjen ukus i naglasak je više na tome kako žive život iza zatvorenih vrata, nego kako se razmeću novcem u javnosti. Oni troše novac na luksuzno opremanje svojih domova radi čiste udobnosti, na egzotična putovanja na kojima mogu da uživaju sa svojim porodicama, na sakupljanje umetničkih dela za svoje privatne muzeje i širenje svojih investicija van Kine.
U knjizi postoji lik koji je „savetnik za imidž“, koji pomaže novim bogatašima kontinentalne Kine da postanu uglađeniji. Da li oni zaista postoje?
Definitivno. Ovi savetnici su izuzetno diskretni po pitanju usluga koje pružaju, i nikada neće otkriti ko su im klijenti, ali oni postoje.
Izvor: jingdaily.com
Prevod: Đorđe Radusin
Autor: Kevin Kvan
