Pisac Ju Nesbe o panku, fudbalu i zašto većina krimića ništa ne valja
Ju Nesbe je bolji od vas u većini stvari. U svoje vreme bio je vrhunski fudbaler Moldea, uspešan broker i norveška pop zvezda. Ali sve to bledi u poređenju sa onim po čemu je najpoznatiji: pisanju romana koje vaš otac besomučno kupuje na aerodromu. Pa, vaš tata i svi drugi. Nesbeov serijal o Hariju Huleu je prodat u 28 miliona primeraka u preko 50 zemalja. Njegov izdavač tvrdi da se svake 23 sekunde kupi po jedna njegova knjiga.
Adaptacija njegovog romana „Lovci na glave“ osvojila je filmsku nagradu BAFTA. Produkcijska kuća Leonarda Di Kaprija nedavno je kupila prava za adaptaciju romana „Krv u pesku“. A sada je počelo snimanje filmske verzije „Sneška“ sa Majklom Fasbenderom. Našli smo se sa Nesbeom da popričamo o njegovom životu i karijeri, od pank rokera do pisca krimi romana.
Zdravo Ju. Jednom ste opisali krimiće kao „pank rok literaturu“. Šta ste pod time mislili?
Meni je pank rok lišavanje pesme svega onog što je nepotrebno kako bi se video njen kostur. Mislim da je pisanje krimi priča, bar onih kakve ja volim, ista stvar. Priča je ogoljena do kosti. Jedino što moje knjige nemaju a pank rok ima jeste zauzimanje stava. Moje knjige su suprotnost tome: one su pitanja. Moji protagonisti imaju moralne dileme i moraju da naprave izbor. A ja se trudim da ne budem sudija njihovim izborima. Jedno veliko pitanje koje se trudim da postavim jeste šta je slobodna volja. Šta je moralnost? Da li je to nešto bogom dano ili je okvir koji nam je društvo nametnulo kako bismo bili efikasniji?
Roditelji su vam se borili na suprotnim stranama tokom Drugog svetskog rata, zar ne? Da li je možda vaša opsednutost moralom potekla odatle?
Da. Porodica moje majke borila se protiv nacističke okupacije Norveške. Moj otac, koji je bio stariji, odrastao je u Americi dvadesetih godina XX veka gde je bilo rasprostranjeno ubeđenje da je komunizam nešto najgore što može da se dogodi jednoj zemlji. I tako, kada je izbio rat, pridružio se Nemcima da bi se borio protiv Staljina. Tek kada sam imao 15 godina, rekao mi je: „Ju, dovoljno si star da znaš da sam se borio uz Nemce u Drugom svetskom ratu.“
Kako jedan petnaestogodišnjak procesuira takvu informaciju?
Bio je to veliki šok. Oca sam poštovao najviše na svetu. Sve što sam mislio da je čvrsto i istinito na ovom svetu razbijeno je u paramparčad u jednom trenutku. Ali je onda rekao: „Ok, pretpostavljam da imaš pitanja i rado ću odgovoriti na njih“. I tako sam počeo razgovor sa ocem kada sam imao petnaest godina i on se nastavio do kraja njegovog života.
Da li ste ikada razumeli? Porodica vaše majke ga je sigurno mrzela.
Mrzeli bi ga da je bio za Hitlera i da je pristupio nacističkoj partiji. Ali su razumeli da je to uradio kako bi zaštitio Norvešku od Staljina, to je bio njegov zadatak. On nije znao za holokaust. Da, čuo je za to, ali je mislio da su to samo glasine. Sećam se da mi je jednom prilikom rekao da je proveo tri godine u zatvoru jer se borio uz Nemce i da misli da je to bila fer kazna za grešku koju je napravio. Poštovao sam ga zbog iskrenosti. Gledano racionalno, mogu da branim oca – rane zaceljuju, ali šok ostavlja emotivni ožiljak koji nikada ne izbledi.
Adaptacija njegovog romana „Lovci na glave“ osvojila je filmsku nagradu BAFTA. Produkcijska kuća Leonarda Di Kaprija nedavno je kupila prava za adaptaciju romana „Krv u pesku“. A sada je počelo snimanje filmske verzije „Sneška“ sa Majklom Fasbenderom. Našli smo se sa Nesbeom da popričamo o njegovom životu i karijeri, od pank rokera do pisca krimi romana.
Zdravo Ju. Jednom ste opisali krimiće kao „pank rok literaturu“. Šta ste pod time mislili?
Meni je pank rok lišavanje pesme svega onog što je nepotrebno kako bi se video njen kostur. Mislim da je pisanje krimi priča, bar onih kakve ja volim, ista stvar. Priča je ogoljena do kosti. Jedino što moje knjige nemaju a pank rok ima jeste zauzimanje stava. Moje knjige su suprotnost tome: one su pitanja. Moji protagonisti imaju moralne dileme i moraju da naprave izbor. A ja se trudim da ne budem sudija njihovim izborima. Jedno veliko pitanje koje se trudim da postavim jeste šta je slobodna volja. Šta je moralnost? Da li je to nešto bogom dano ili je okvir koji nam je društvo nametnulo kako bismo bili efikasniji?
Roditelji su vam se borili na suprotnim stranama tokom Drugog svetskog rata, zar ne? Da li je možda vaša opsednutost moralom potekla odatle?
Da. Porodica moje majke borila se protiv nacističke okupacije Norveške. Moj otac, koji je bio stariji, odrastao je u Americi dvadesetih godina XX veka gde je bilo rasprostranjeno ubeđenje da je komunizam nešto najgore što može da se dogodi jednoj zemlji. I tako, kada je izbio rat, pridružio se Nemcima da bi se borio protiv Staljina. Tek kada sam imao 15 godina, rekao mi je: „Ju, dovoljno si star da znaš da sam se borio uz Nemce u Drugom svetskom ratu.“
Kako jedan petnaestogodišnjak procesuira takvu informaciju?
Bio je to veliki šok. Oca sam poštovao najviše na svetu. Sve što sam mislio da je čvrsto i istinito na ovom svetu razbijeno je u paramparčad u jednom trenutku. Ali je onda rekao: „Ok, pretpostavljam da imaš pitanja i rado ću odgovoriti na njih“. I tako sam počeo razgovor sa ocem kada sam imao petnaest godina i on se nastavio do kraja njegovog života.
Da li ste ikada razumeli? Porodica vaše majke ga je sigurno mrzela.
Mrzeli bi ga da je bio za Hitlera i da je pristupio nacističkoj partiji. Ali su razumeli da je to uradio kako bi zaštitio Norvešku od Staljina, to je bio njegov zadatak. On nije znao za holokaust. Da, čuo je za to, ali je mislio da su to samo glasine. Sećam se da mi je jednom prilikom rekao da je proveo tri godine u zatvoru jer se borio uz Nemce i da misli da je to bila fer kazna za grešku koju je napravio. Poštovao sam ga zbog iskrenosti. Gledano racionalno, mogu da branim oca – rane zaceljuju, ali šok ostavlja emotivni ožiljak koji nikada ne izbledi.
Vaš bend „Di Derre“ (Ti momci) jedan je od najuspešnijih u Norveškoj. Kad ste imali trideset godina, radili ste na berzi. Šta se dogodilo?
Otišao sam iz grada tek kada je bend porastao toliko da nisam morao da imam dodatni posao. Imao sam ludu ideju da neću napustiti stalni poosao – nisam želeo da od muzike plaćam kiriju. Mislio sam, ako zadržim posao, neću morati da pristajem na kompromise. Video sam previše muzičara koji su se prodali kako bi preživeli.
Kako biste opisali muziku benda?
Mi smo pop bend sa pank stavom.
Da li su krimići oduvek bili deo vašeg života?
Nikako. Kada sam bio mlađi, nisam voleo krimi priče. Ni sada me toliko ne interesuju krimi romani.
Autor krimića koji ne voli krimiće?
Kad god upoznam pisce trilera, oni pričaju o pisanju krimića. Sve o čemu žele da pričaju jesu romani koje nikada nisam niti ću ih ikada pročitati. Sporo čitam i pažljivo biram knjige. Moji omiljeni pisci su Džim Tompson i Rejmond Čendler, ali čak i kada prvi put čitam Čendlera, uvek mi liči na parodiju. Ali je on uvek delovao kao veliki šaljivdžija.
Dakle, mislite da moderni krimi romani nisu toliko dobri?
Ne. Definitivno postoje dobri krimi romani, ali mislim da postoji valjan razlog za to što ovaj žanr ima lošu reputaciju jer postoji mnogo osrednjih romana.
Šta je sa vašim?
Kada pišem, osećam se kao najbolji pisac na svetu. Ne u takmičarskom smislu, ali moram da govorim sebi kako niko ne razume priču bolje od mene i kako su čitaoci srećni što sam baš ja taj koji priča tu priču, a ne neki drugi, nespretni pisac. Za pisanje romana potrebno je samopouzdanje. Knjige su skupe u Norveškoj, ali zato očekuješ da hijade ljudi pročitaju svaku jebenu reč koju napišeš. A onda očekuješ od njih da ti priđu na ulici, rukuju se sa tobom i zahvale ti.
Da li to i čine?
Ponekad. Dok pišem roman, imam utisak da je mi je tako suđeno. Nije da se osećam preterano jedinstveno... Ali čak i kada bi mi ceo svet rekao da ne umem da ispričam priču, ja bih odgovorio da onda svet nije spreman za mene. To je jedina stvar u mom životu u koju sam potpuno siguran. Nije u pitanju ludački ego već to da imam veoma jasnu ideju šta želim da uradim kao pripovedač.
Šta zaista želite da uradite od svog života – igrali ste za Molde kao tinejdžer. Da li je fudbal bio vaš prvobitan san?
Iskreno sam verovao da ću igrati profesionalno za Totenhem. To je bio moj život dok se nisam povredio. Oboren sam dok sam dodavao loptu i koleno mi je stradalo. Čuo sam čašicu kako puca kao kad otkinete nogu piletu i tako je moja fudbalerska karijera završena. Imao sam devetnaest godina. Bio sam očajan – ceo svet mi se raspao. Ali znate šta, kada imate devetnaest godina, možete da izgradite nov svet za tri nedelje. Rekao sam sebi: „Okej, verovatno nećeš igrati fudbal. Koliko mi je to važno? Da li će ta trauma definisati moj život?“
Ako biste mogli da menjate sav uspeh koji ste stekli kao pisac i pop zvezda da biste bili fudbaler, da li biste to uradili?
Niko me to ranije nije pitao...Teško je reći. Da li bih zaista… (razmišlja). Da, mislim da bih.
Autor: Mat Blejk
Izvor: vice.com
Otišao sam iz grada tek kada je bend porastao toliko da nisam morao da imam dodatni posao. Imao sam ludu ideju da neću napustiti stalni poosao – nisam želeo da od muzike plaćam kiriju. Mislio sam, ako zadržim posao, neću morati da pristajem na kompromise. Video sam previše muzičara koji su se prodali kako bi preživeli.
Kako biste opisali muziku benda?
Mi smo pop bend sa pank stavom.
Da li su krimići oduvek bili deo vašeg života?
Nikako. Kada sam bio mlađi, nisam voleo krimi priče. Ni sada me toliko ne interesuju krimi romani.
Autor krimića koji ne voli krimiće?
Kad god upoznam pisce trilera, oni pričaju o pisanju krimića. Sve o čemu žele da pričaju jesu romani koje nikada nisam niti ću ih ikada pročitati. Sporo čitam i pažljivo biram knjige. Moji omiljeni pisci su Džim Tompson i Rejmond Čendler, ali čak i kada prvi put čitam Čendlera, uvek mi liči na parodiju. Ali je on uvek delovao kao veliki šaljivdžija.
Dakle, mislite da moderni krimi romani nisu toliko dobri?
Ne. Definitivno postoje dobri krimi romani, ali mislim da postoji valjan razlog za to što ovaj žanr ima lošu reputaciju jer postoji mnogo osrednjih romana.
Šta je sa vašim?
Kada pišem, osećam se kao najbolji pisac na svetu. Ne u takmičarskom smislu, ali moram da govorim sebi kako niko ne razume priču bolje od mene i kako su čitaoci srećni što sam baš ja taj koji priča tu priču, a ne neki drugi, nespretni pisac. Za pisanje romana potrebno je samopouzdanje. Knjige su skupe u Norveškoj, ali zato očekuješ da hijade ljudi pročitaju svaku jebenu reč koju napišeš. A onda očekuješ od njih da ti priđu na ulici, rukuju se sa tobom i zahvale ti.
Da li to i čine?
Ponekad. Dok pišem roman, imam utisak da je mi je tako suđeno. Nije da se osećam preterano jedinstveno... Ali čak i kada bi mi ceo svet rekao da ne umem da ispričam priču, ja bih odgovorio da onda svet nije spreman za mene. To je jedina stvar u mom životu u koju sam potpuno siguran. Nije u pitanju ludački ego već to da imam veoma jasnu ideju šta želim da uradim kao pripovedač.
Šta zaista želite da uradite od svog života – igrali ste za Molde kao tinejdžer. Da li je fudbal bio vaš prvobitan san?
Iskreno sam verovao da ću igrati profesionalno za Totenhem. To je bio moj život dok se nisam povredio. Oboren sam dok sam dodavao loptu i koleno mi je stradalo. Čuo sam čašicu kako puca kao kad otkinete nogu piletu i tako je moja fudbalerska karijera završena. Imao sam devetnaest godina. Bio sam očajan – ceo svet mi se raspao. Ali znate šta, kada imate devetnaest godina, možete da izgradite nov svet za tri nedelje. Rekao sam sebi: „Okej, verovatno nećeš igrati fudbal. Koliko mi je to važno? Da li će ta trauma definisati moj život?“
Ako biste mogli da menjate sav uspeh koji ste stekli kao pisac i pop zvezda da biste bili fudbaler, da li biste to uradili?
Niko me to ranije nije pitao...Teško je reći. Da li bih zaista… (razmišlja). Da, mislim da bih.
Autor: Mat Blejk
Izvor: vice.com
Autor: Ju Nesbe
