Pisac na blic: Jelica Greganović
Jelica Greganović, autorka knjiga za decu i odrasle, povodom Dečjih dana kulture odgovara na najvažnija pitanja koja možete postaviti jednom piscu.
Koja Vam je omiljena knjiga iz detinjstva?
Moja omiljena knjiga je bila „Pradevojčica“, napisala ju je Desanka Maksimović. Glavni junak, to jest junakinja knjige je devojčica, koja je živela u praistoriji, u kamenom dobu. Devojčica koja je volela priče i da crta. I dan-danas je ta pradevojčica jedan od meni najdražih književnih junaka.
S kojim književnim junakom biste se družili?
Najviše bih volela da upoznam još jednu pradevojčicu, koja kroz meni omiljene knjige poraste u pradevojku Ejlu. Ona je glavna junakinja knjiga američke književnice Džin Ouel, romana o praistoriji, koji nose zajedničko ime „Deca zemlje“. Ti romani su pisani na osnovu postojećih arheoloških nalaza i stvarnih istorijskih podataka, i u njima se opisuje vreme kada su na Zemlji živele dve vrste ljudi, napredni kromanjonci i manje razvijeni neandertalci. Ejla je devojčica iz kromanjonskog plemena, koja se izgubi tokom zemljotresa, nakon čega je usvoje i odgaje neandertalci. Ejla je devojčica koja spaja obe vrste, onu kojoj preti izumiranje i onu od koje će kasnije nastati današnji ljudi, i koja se trudi da od obe vrste nauči najviše što može. Ovi romani, koji počinju prvom knjigom koja se zove „Pleme pećinskog medveda“, najviše govore o tome koliko zapravo malo znamo šta su sve praistorijski ljudi znali, koliko su bili vešti i sposobni.
Koliko dugo se piše jedna knjiga?
Svoje knjige pišem godinu ili dve. Možda se čini dugo, ali meni je zapravo potrebno više vremena za razmišljanje o čemu i kako ću pisati, a kada samo pisanje dođe na red, onda brže ide.
Da li inspiraciju pronalazite u svom detinjstvu?
Da, moje detinjstvo je vrlo često sastavni deo mojih priča, odnosno mojih knjiga. Verujem da smo mi ono čega se sećamo, da naše detinjstvo uvek živi u nama, da mu treba samo otvoriti vrata i pustiti ga da nas podseti na sve što smo voleli ili ne voleli kada smo bili mali. Zato što ima puno toga što bi odrasli mogli da nauče od dece, samo treba za početak da se sete da su i oni nekada bili deca.
Koje pisce moramo obavezno da čitamo kako bismo postali ozbiljni knjigoljupci?
Pre svega pisce koji vole reči, koji vole knjige, koji vole svet oko sebe, koji se trude da razumeju decu, koji shvataju da su deca mali ljudi, i to onako kao što su često odrasli samo velika deca. Pisci koje bih uvek preporučila su: Duško Radović, Ljubivoje Ršumović, Branko Ćopić, Desanka Maksimović, Jasminka Petrović i Uroš Petrović, Jovan Jovanović Zmaj.
Izvor: Laguna
Foto: Bojan Brecelj
Moja omiljena knjiga je bila „Pradevojčica“, napisala ju je Desanka Maksimović. Glavni junak, to jest junakinja knjige je devojčica, koja je živela u praistoriji, u kamenom dobu. Devojčica koja je volela priče i da crta. I dan-danas je ta pradevojčica jedan od meni najdražih književnih junaka.
S kojim književnim junakom biste se družili?
Najviše bih volela da upoznam još jednu pradevojčicu, koja kroz meni omiljene knjige poraste u pradevojku Ejlu. Ona je glavna junakinja knjiga američke književnice Džin Ouel, romana o praistoriji, koji nose zajedničko ime „Deca zemlje“. Ti romani su pisani na osnovu postojećih arheoloških nalaza i stvarnih istorijskih podataka, i u njima se opisuje vreme kada su na Zemlji živele dve vrste ljudi, napredni kromanjonci i manje razvijeni neandertalci. Ejla je devojčica iz kromanjonskog plemena, koja se izgubi tokom zemljotresa, nakon čega je usvoje i odgaje neandertalci. Ejla je devojčica koja spaja obe vrste, onu kojoj preti izumiranje i onu od koje će kasnije nastati današnji ljudi, i koja se trudi da od obe vrste nauči najviše što može. Ovi romani, koji počinju prvom knjigom koja se zove „Pleme pećinskog medveda“, najviše govore o tome koliko zapravo malo znamo šta su sve praistorijski ljudi znali, koliko su bili vešti i sposobni.
Koliko dugo se piše jedna knjiga?
Svoje knjige pišem godinu ili dve. Možda se čini dugo, ali meni je zapravo potrebno više vremena za razmišljanje o čemu i kako ću pisati, a kada samo pisanje dođe na red, onda brže ide.
Da li inspiraciju pronalazite u svom detinjstvu?
Da, moje detinjstvo je vrlo često sastavni deo mojih priča, odnosno mojih knjiga. Verujem da smo mi ono čega se sećamo, da naše detinjstvo uvek živi u nama, da mu treba samo otvoriti vrata i pustiti ga da nas podseti na sve što smo voleli ili ne voleli kada smo bili mali. Zato što ima puno toga što bi odrasli mogli da nauče od dece, samo treba za početak da se sete da su i oni nekada bili deca.
Koje pisce moramo obavezno da čitamo kako bismo postali ozbiljni knjigoljupci?
Pre svega pisce koji vole reči, koji vole knjige, koji vole svet oko sebe, koji se trude da razumeju decu, koji shvataju da su deca mali ljudi, i to onako kao što su često odrasli samo velika deca. Pisci koje bih uvek preporučila su: Duško Radović, Ljubivoje Ršumović, Branko Ćopić, Desanka Maksimović, Jasminka Petrović i Uroš Petrović, Jovan Jovanović Zmaj.
Izvor: Laguna
Foto: Bojan Brecelj
Autor: Jelica Greganović
