Izdavačka kuća Laguna pokrenula je ediciju „Savremenice“, koja govori o ženama, ali ne običnim ženama već onim koje su obeležile našu istoriju. Prva u nizu je knjiga „Ruža i trnje“  koja govori o životu Kraljice Natalije. Tim povodom razgovarali smo sa Dejanom Mihailovićem, urednikom ove izdavačke kuće.

Kako je odlučeno da životna priča o kraljici Nataliji bude ta koja će započeti ediciju „Savremenice“?

Na početku smo prihvatili jedan predlog da objavimo glavnu pismenu zaostavštinu prve srpske kraljice novije istorije. Tu smo uvrstili već objavljene kraljičine uspomene i prepisku, kao i dve pripovesti i nekoliko ciklusa njenih aforizama, uz nezaobilaznu Priču o jednoj kraljici istoričarke Ljubinke Trgovčević. Prirodno je da smo tokom rada došli na ideju da to bude prva knjiga edicije koja će predstaviti pomalo zaboravljene i do danas zapostavljene značajne žene patrijarhalne Srbije 19. veka, čije radove, priče, uspomene, pisma, dnevnike, putopise, oglede, feljtone, rasprave i delovanje u drugim oblastima kao što su muzika, ples, umetnosti, pozorište ili prirodne nauke, vreme nije pregazilo. Te radove nameravamo da posle mnogo godina, a često i prvi put, u ovoj ediciji objavljujemo.

Da li je bilo više teško ili ipak više zadovoljstvo raditi na pripremi ovakvog dela?

I jedno i drugo jer je sa izdavačke strane trebalo pregledno predstaviti sve vidove njene pismene ostavštine, opremiti izdanje odgovarajućim fotografijama, za koje smo zahvalni Arhivu SANU i Muzeju grada Beograda. Svakoj celini u ovoj knjizi prethode uvodne napomene priređivača, za šta možemo zahvaliti Ljubinki Trgovčević, Ivani Hadži-Popović i Svetlani Tomić, kao i prevodiocima s francuskog Ivanki Pavlović i Ivani Hadži-Popović jer je Natalija pisala uspomene u vodila korespondenciju na francuskom jeziku.

Šta je na vas ostavilo najjači utisak iz života kraljice Natalije?

Prvo, sposobnost da jednostavno i uverljivo opiše sredinu, milje, ljude, njen  autoritet s kojim ostavlja svedočanstvo o jednom malo poznatom vremenu. Pomalo smeta upadljivo negativan utisak o kralju Milanu, njenom suprugu, s kojim je imala nesreću da rodi i upropasti jedino dete.

Izgubila je jednog sina odmah po rođenju, drugog kao odraslog čoveka. Kako se nosila sa tim?

Da je taj drugi sin, Sergej, poživeo duže od pet dana, kao što nije, Srbija bi počela da liči na rusku guberniju. Ovako je morala da se nosi sa tim gubitkom jer je imala Aleksandra, kome je, budući Ruskinja poreklom, dala ime sa velikim pretenzijama, misleći na ruskog cara Aleksandra II Romanova. Vest o svirepom ubistvu ovog sina, s kojim je bila posvađana zbog ženidbe sa njenom nekadašnjom dvorskom damom Dragom Mašin, kod Natalije je naišla na prilično hladan prijem, sudeći bar po pismima.

Uprkos svim lomovima i tragedijama, razočarenjima i poniženjima, pomagala je ljudima, pa i životinjama. Posmatrano iz vašeg ugla, kakava je bila kao majka, žena i vladarka?

To su tri pitanja. Kao majka i žena nije se baš proslavila. Ali kao vladarka, sangvinik po karakteru, možda je mogla da uspe i na tom polju se najbolje snalazila, o čemu svedoči njen autoritaran odnos prema svom sinu kao prestolonasledniku i njena velika popularnost za života, pa i posle Majskog prevrata i smene dinastija, do dana-današnjeg. Bila je dobrotvorka, pomagala srpske ranjenike u balkanskim i Prvom svetskom ratu i posejala zadužbine po Srbiji, od kojih nijedna nije sačuvana. Da je Srbija umesto Karađorđevića imala prilike, snage i volje da izabere kraljicu a ne kralja, da je stavila Nataliju na tron, ko zna kako bi se odvijala srpska istorija u 20. veku, ali to je već pitanje srpskog mentaliteta.

Interesantno je da je sa jedne strane pomagala mnogima, a sa druge na neki način birala društvo i žudela za slavom. Da li su te kontradiktornosti pomirljive, kako se ona nosila sa njima?

Nije morala da žudi za slavom čim je postala kneginja sa 16 godina, a kraljica sa 23. Pre bi se reklo da je žudela za srećom. Pošto je nije našla u Obrenovićima, to jest u svom daljem rođaku Milanu, imali su zajedničkog pradedu sa rumunske strane, potražila je utehu u Bogu i u svom sinu Saši. Od sina je svakako nije dobila, ali od Onog Prvog mora da jeste jer je do kraja života, do početka Drugog svetskog rata, provela u jednom samostanu u Francuskoj.

Zanimljivo je i to da je prešla u katoličanstvo. Šta mislite da ju je nagnalo na to?

„Borila sam se protiv sklonosti ka katoličanstvu, ali za mene je jedina istina u Rimskoj crkvi“, kaže sama Natalija u Uspomenama, priznajući da se priklonila rimokatoličkoj veri jer su joj tamo odavno bili i duh i srce. Možda je na tu odluku, ostvarenu 1902. godine, uticao tragičan i neslavan kraj njenog muža, i slutnja propasti i njenog sina, i dinastije Obrenovića. A možda ambicija, koja se iz političke preselila u metafizičku sferu.

Njen život liči na scenario, od najlepše vladarke Evrope do prosjakinje. Kakav je bio kraj njenog života?

Nikad nije bila prosjakinja, osim što je tako ponekad predstavljana u bulevarskoj štampi, uvek željnoj senzacija. Živela je u manastiru Sen Deni kraj Pariza i često odlazila u svoju vilu Sašino u Bijaricu. Sačuvan je i njen jugoslovenski pasoš iz 1937. godine na ime Grofica od Rudnika. Živela je do kraja života izbegavajući publicitet, ali ne odsustvujući iz društvenog života ni u svojoj 80-oj godini.

Pored slika, aforizama, priča, u knjizi se nalazi i prepiska koju je vodila sa kraljem Milanom. Kako ste birali koja ćete pisma objaviti?

Nismo mi kao urednici birali koja će se pisma prevesti i objaviti, već je to učinila Ivana Hadži-Popović još 1996, kada je od ogromne kraljičine prepiske prevela i objavila u Zemunu jedan izbor kraljičine prepiske u izdanju edicije Pismo. To je prepiska ne samo sa kraljem Milanom, nego i sa brojnim čuvenim ličnostima toga vremena, državnicima, kraljevima, princezama, umetnicima, prijateljima. Mi smo samo taj ceo izbor uvrstili u ovu sumu Natalijine pisane ostavštine.

Autor: Marija Gojković
Izvor. pravda.rs