„Pišem da oteram nesreću“: Ksavije de Mulen iskreno o svom romanu
Novinar na čelu dnevnika na kanalu M6 već devet godina istovremeno je plodan pisac koji je upravo objavio svoj šesti roman, „Život bez tebe“. Uzbudljiv psihološki triler koji počinje tragedijom u jednoj porodici. Pol i Eva ne uspevaju da se izbore s gubitkom deteta ni posle osam godina. Porodične veze, tugovanje, stvaranje, ludilo… Knjiga koja se ne ispušta iz ruku, priča koju već zamišljamo na velikom platnu.
Recite nam kako je roman nastao…
Ideja za roman „Život bez tebe“ nastala je kad sam završio pisanje svog prethodnog romana. To se često dešava. Ne znam zašto, ali mi se neka slika nameće, a ovoga puta je to bio požar. Sećanje iz detinjstva. U njemu je zapaljena zgrada i sestra i ja gledamo taj zastrašujući prizor, nemoćni, i tu porodicu koja je pozvonila te noći i koja je sve izgubila. Ta vizija je dala i druge slike, pa i onu o paru koji je izgubio ono najvažnije i koji pokušava da se vrati u život. Zatim je to postala slagalica od slika, i nametnula se ideja o trileru. Neko vreme sam se vrteo ukrug. Volim neizvesnost i želeo sam da se što pre bacim na posao. Da izgradim tu priču o Polu i Evi, slikaru koji je ostao bez inspiracije i njegovoj ženi, koja se utapa u poslu da bi zaboravila i koja će se na kraju izgubiti. Evin lik rođen je tokom avionskog leta od Bogote do Pariza! Tako da se stvaranje, ideje, likovi prikazuju bez upozorenja, ne možete sve kontrolisati. Postala je majka koja radi u finansijama I koja će se nositi sa iscrpljenošću.
Onda sam prilično brzo pomislio da bih mogao da preokrenem život ovog para, na jednom roditeljskom sastanku. Oduševljavaju me roditeljski sastanci, trenutak kad roditelji čekaju svoj red da se okome na njihovo dete… Iz svega ovoga je roman nastao i deo je mog kontinuiranog rada, istraživanja porodičnih veza. Svakako je izvanredna ta ideja o „stvaranju porodice“, zar ne?
Često se govori o disciplinovanosti pisca, koji za stolom provede i po nekoliko sati dnevno. Kako se odvija vaš proces pisanja uporedo s novinarskim aktivnostima?
Pišem svuda i stalno. Beleške, ideje, slike. Ali pišem rano ujutru dok svi u kući spavaju. To je savršeno vreme. To vreme od 5 do 8.20 ujutru kad vodim ćerku u školu, kad vas tišina ohrabruje da ne budete obeshrabreni. Rano jutro obećava nešto veliko ili ne… Jer to je magija pisanja, ona se ne poručuje. Ali da, smatram da je potrebna disciplina. I pišem pomoću strategije korak po korak. Jedna stranica dnevno, ponekad dve. Uveče iznova čitam i uglavnom zaspim postavljajući pitanja noći. Često se san pobrine da mi odgovori.
Oseća se prisustvo crne hronike, ubijanje žena u vašem delu. Neizostavno utiče to što vodite vesti?
U novinskoj profesiji vidim kako se svakodnevno smenjuje hiljade priča, ali svaka priča ne vodi ka knjizi! Zapravo, postoje slike (vraćamo se na to) koje nesvesno čuvam i koje sigurno igraju ulogu u kreativnom procesu. Recimo da mi posao pomaže da razvijem empatiju i smestim likove u stvarni svet, u neko verodostojno okruženje, da ih otelotvorim. Ali razlikujem dve vrste pisanja. Novinarsko pisanje nema nikakve veze sa romanesknim, srećom!
Koji deo zauzima vaša priča u ovom romanu?
Ako naiđete na pisca koji tvrdi da njegova priča nema nikakve veze s njim, laže vas. Prisutan sam u svojim knjigama. Ovaj roman je sigurno moj najintimniji i najličniji. Ima delova, malih ili velikih, iz mog detinjstva. Jedan od mojih likova je petnaestogodišnji tinejdžer, hiperaktivan je. I ja sam bio takav, teško je bilo obuzdati me i bio sam nesnosan u školi. Reči, čitanje i pisanje su me spasli! I ljubav mojih roditelja. I konji koji igraju veliku ulogu u ovoj knjizi.
Ja sam skup svega. Zatim, ti delići detinjstva postaju delovi fikcije i na kraju roman, i nadam se da će zahvaljujući velikim temama poput ljubavi, zajedničkog života i iskušenja, ali i gubitka, žalosti i samoispitivanja koja slede, roman naći put do čitalaca. Da rezimiram, polazim od sebe da bi došao do drugih, to je pista za uzletanje i sletanje, a ne cilj putovanja!
I vi ste otac. Kako se nosite s tom bolnom temom: gubitak deteta?
Svakog jutra zahvaljujem životu što imam decu. Moje tri ćerke su izvor inspiracije za sve, apsisa i ordinata. Pišem da oteram nesreću. Nadam se da će zaštititi čitaoce od najgoreg i doneti nadu onima koji su doživeli ovu tragediju. Jedino ljubav prema deci s vremenom raste. Odbijam da im se život prekine, da, pišem da oteram nesreću, poput čarobnjaka.
Jeste li se potkrepili istraživanjima?
Pisati znači čitati. Pre svake knjige mnogo čitam. Zbog ove sam mnogo čitao o finansijama kako bi lik Eve, majke koja previše radi, bio verodostojan. Ponekad iskoristim samo jedan procenat svojih istraživanja, ali vredi truda. Mnogo sam čitao i o gubitku i tugovanju, ali sam onda čitao samo sa dna svoje duše…
Ovde pišete o gubitku deteta uglavnom iz ugla majke. Da li vas fascinira ta jaka majčinska veza?
Svakako! Sve ionako odatle počinje. Od majke. Da, fascinantno je. U moje prethodne četiri knjige majka je bila prisutna, ali poput priviđenja. U „Životu bez tebe“ ona se bori, nosi sve na svojim leđima, i zaboravlja na sebe. Oduševljavaju me te majke koje, kad ih pitate kako su, najpre vam govore o svojoj deci, o svom mužu, o poslu, ali nikada o sebi! One su divni likovi u romanu. Želim da im pružim pravi život, identitet i da učinim da postoje zbog sebe. Možemo voleti svoju porodicu, svoj posao, ali po mom mišljenju, nemate pravo da usput izgubite sebe i zaboravite na sebe.
Da li je vaša porodica pročitala knjigu?
Nikad ne teram porodicu da čita ono što pišem pre objavljivanja. To je pravilo. Dovoljno je iscrpljujuće što žive sa mnom. Ali kad je reč o ovoj knjizi, imao sam neverovatan trenutak sa ćerkom Toskom. Budući da je ovo psihološki triler sa puno preokreta, trebalo je da nađem nekog da testiramo mehanizam. Pristala je da bude zamorče. Nekoliko puta sam joj naglas čitao, i čim bi joj promakao komadić slagalice, pitala bi me… Bila je to neverovatna razmena, nešto vrlo snažno. Već ima odličan osećaj za neizvesnost…
Postoji li već pista za sledeći roman?
Ja sam sunđer. Dakle, da, prolaze slike, bujica slika. Ali to je i dalje tajna.
Izvor: aufeminin.com
Prevod: Maja Mihajlović
Recite nam kako je roman nastao…
Ideja za roman „Život bez tebe“ nastala je kad sam završio pisanje svog prethodnog romana. To se često dešava. Ne znam zašto, ali mi se neka slika nameće, a ovoga puta je to bio požar. Sećanje iz detinjstva. U njemu je zapaljena zgrada i sestra i ja gledamo taj zastrašujući prizor, nemoćni, i tu porodicu koja je pozvonila te noći i koja je sve izgubila. Ta vizija je dala i druge slike, pa i onu o paru koji je izgubio ono najvažnije i koji pokušava da se vrati u život. Zatim je to postala slagalica od slika, i nametnula se ideja o trileru. Neko vreme sam se vrteo ukrug. Volim neizvesnost i želeo sam da se što pre bacim na posao. Da izgradim tu priču o Polu i Evi, slikaru koji je ostao bez inspiracije i njegovoj ženi, koja se utapa u poslu da bi zaboravila i koja će se na kraju izgubiti. Evin lik rođen je tokom avionskog leta od Bogote do Pariza! Tako da se stvaranje, ideje, likovi prikazuju bez upozorenja, ne možete sve kontrolisati. Postala je majka koja radi u finansijama I koja će se nositi sa iscrpljenošću.
Onda sam prilično brzo pomislio da bih mogao da preokrenem život ovog para, na jednom roditeljskom sastanku. Oduševljavaju me roditeljski sastanci, trenutak kad roditelji čekaju svoj red da se okome na njihovo dete… Iz svega ovoga je roman nastao i deo je mog kontinuiranog rada, istraživanja porodičnih veza. Svakako je izvanredna ta ideja o „stvaranju porodice“, zar ne?
Često se govori o disciplinovanosti pisca, koji za stolom provede i po nekoliko sati dnevno. Kako se odvija vaš proces pisanja uporedo s novinarskim aktivnostima?
Pišem svuda i stalno. Beleške, ideje, slike. Ali pišem rano ujutru dok svi u kući spavaju. To je savršeno vreme. To vreme od 5 do 8.20 ujutru kad vodim ćerku u školu, kad vas tišina ohrabruje da ne budete obeshrabreni. Rano jutro obećava nešto veliko ili ne… Jer to je magija pisanja, ona se ne poručuje. Ali da, smatram da je potrebna disciplina. I pišem pomoću strategije korak po korak. Jedna stranica dnevno, ponekad dve. Uveče iznova čitam i uglavnom zaspim postavljajući pitanja noći. Često se san pobrine da mi odgovori.
Oseća se prisustvo crne hronike, ubijanje žena u vašem delu. Neizostavno utiče to što vodite vesti?
U novinskoj profesiji vidim kako se svakodnevno smenjuje hiljade priča, ali svaka priča ne vodi ka knjizi! Zapravo, postoje slike (vraćamo se na to) koje nesvesno čuvam i koje sigurno igraju ulogu u kreativnom procesu. Recimo da mi posao pomaže da razvijem empatiju i smestim likove u stvarni svet, u neko verodostojno okruženje, da ih otelotvorim. Ali razlikujem dve vrste pisanja. Novinarsko pisanje nema nikakve veze sa romanesknim, srećom!
Koji deo zauzima vaša priča u ovom romanu?
Ako naiđete na pisca koji tvrdi da njegova priča nema nikakve veze s njim, laže vas. Prisutan sam u svojim knjigama. Ovaj roman je sigurno moj najintimniji i najličniji. Ima delova, malih ili velikih, iz mog detinjstva. Jedan od mojih likova je petnaestogodišnji tinejdžer, hiperaktivan je. I ja sam bio takav, teško je bilo obuzdati me i bio sam nesnosan u školi. Reči, čitanje i pisanje su me spasli! I ljubav mojih roditelja. I konji koji igraju veliku ulogu u ovoj knjizi.
Ja sam skup svega. Zatim, ti delići detinjstva postaju delovi fikcije i na kraju roman, i nadam se da će zahvaljujući velikim temama poput ljubavi, zajedničkog života i iskušenja, ali i gubitka, žalosti i samoispitivanja koja slede, roman naći put do čitalaca. Da rezimiram, polazim od sebe da bi došao do drugih, to je pista za uzletanje i sletanje, a ne cilj putovanja!
I vi ste otac. Kako se nosite s tom bolnom temom: gubitak deteta?
Svakog jutra zahvaljujem životu što imam decu. Moje tri ćerke su izvor inspiracije za sve, apsisa i ordinata. Pišem da oteram nesreću. Nadam se da će zaštititi čitaoce od najgoreg i doneti nadu onima koji su doživeli ovu tragediju. Jedino ljubav prema deci s vremenom raste. Odbijam da im se život prekine, da, pišem da oteram nesreću, poput čarobnjaka.
Jeste li se potkrepili istraživanjima?
Pisati znači čitati. Pre svake knjige mnogo čitam. Zbog ove sam mnogo čitao o finansijama kako bi lik Eve, majke koja previše radi, bio verodostojan. Ponekad iskoristim samo jedan procenat svojih istraživanja, ali vredi truda. Mnogo sam čitao i o gubitku i tugovanju, ali sam onda čitao samo sa dna svoje duše…
Ovde pišete o gubitku deteta uglavnom iz ugla majke. Da li vas fascinira ta jaka majčinska veza?
Svakako! Sve ionako odatle počinje. Od majke. Da, fascinantno je. U moje prethodne četiri knjige majka je bila prisutna, ali poput priviđenja. U „Životu bez tebe“ ona se bori, nosi sve na svojim leđima, i zaboravlja na sebe. Oduševljavaju me te majke koje, kad ih pitate kako su, najpre vam govore o svojoj deci, o svom mužu, o poslu, ali nikada o sebi! One su divni likovi u romanu. Želim da im pružim pravi život, identitet i da učinim da postoje zbog sebe. Možemo voleti svoju porodicu, svoj posao, ali po mom mišljenju, nemate pravo da usput izgubite sebe i zaboravite na sebe.
Da li je vaša porodica pročitala knjigu?
Nikad ne teram porodicu da čita ono što pišem pre objavljivanja. To je pravilo. Dovoljno je iscrpljujuće što žive sa mnom. Ali kad je reč o ovoj knjizi, imao sam neverovatan trenutak sa ćerkom Toskom. Budući da je ovo psihološki triler sa puno preokreta, trebalo je da nađem nekog da testiramo mehanizam. Pristala je da bude zamorče. Nekoliko puta sam joj naglas čitao, i čim bi joj promakao komadić slagalice, pitala bi me… Bila je to neverovatna razmena, nešto vrlo snažno. Već ima odličan osećaj za neizvesnost…
Postoji li već pista za sledeći roman?
Ja sam sunđer. Dakle, da, prolaze slike, bujica slika. Ali to je i dalje tajna.
Izvor: aufeminin.com
Prevod: Maja Mihajlović
Autor: Ksavije de Mulen
