Prateći Đurđeve stope
Dok je pandemija harala, osujetivši nam sve planove, ona je nastojala da čak i iz te situacije izvuče najbolje. Mada je ispočetka bila uplašena, optimizam kojim zrači i vera u bolje sutra vodili su je napred. Književnica Ljiljana Šarac nedavno je obradovala čitaoce novim romanom, ovoga puta u izdanju izdavačke kuće Laguna. Rođena Smederevka, kroz priču „Đurđevim stopama“ vraća nas u buran 15. vek, u Srbiju okruženu moćnim silama, poprištem nemilosrdnih borbi, među hladne zidine tamnica i raskošne odaje dvorova. Tu je i aktuelna priča iz današnjeg vremena, koja je jakim nitima povezana s našom malo poznatom prošlošću.
U prethodnom intervjuu rekli ste da lepotu pisanja čini bezbroj puteva kojima pisac može poći. Kako se dogodilo da vas put odvede despotu Đurđu Brankoviću?
Brojni su putevi koji su me vodili do despota Đurđa Brankovića: tvrđava kao materijalni spomenik, istorijski izvori, legende, epske narodne pesme... S obzirom na to da potičem upravo iz te nekadašnje srednjovekovneprestonice, čini mi se da sam mu oduvek bila „na tragu“. Spoznaja da je despot živeo više od osamdeset godina (ne zna se tačno kada je rođen) nagnala me je da se upitam koliko je uzbuđenja, bura, dilema, sukoba, briga, ali i nežnosti, ponosa, ljubavi i sreće stalo u taj jedan život. Dugo sam tragala za odgovorima. Kada je priča sazrela u meni, kao zlatna dunja na ormanu, odlučila sam da je pretočim u roman.
Mnogo vaših knjiga ima istorijsku tematiku. Koliko znanja, istraživanja i posvećenosti iziskuje pisanje istorijskog romana?
Koliko volim da čitam istorijske romane, toliko ih rado i pišem. Sve je izazov kada su oni posredi: izbor teme, iščitavanjeistorijske građe, upoznavanje s načinom života u toj epohi... To je zapravo rekonstrukcija jednog vremena i sveta, zasnovanih na drugačijim pravilima, principima i uslovima življenja. Kada pišem istorijski roman, trudim se da od veštačkog cveta stvorim pravi koji će zamirisati.
Kako ste uspeli da proniknete u despotove misli, da razmišljate glavom velikog ratnika i lukavog državnika?
Dok sam se pripremala za pisanje romana, rekonstruisala sam događaje i zamišljala čitave scene (bitaka, pregovora, porodičnih susreta). Jedna se posebno izdvojila: doslovno sam videla Đurđa Brankovića u Beogradskoj tvrđavi kao sužnja Mihaila Silađija 1455. godine. Čula sam njegove uzdahe, osećala kako mu se hladnoća uvlači u kosti... Upitala sam se šta bi sve mogao da ispriča kada bi mu se pružila prilika. Slike koje su mi iskrsavale trebalo je pretočiti u reči. Imala sam dobru ideju i rešila da je „začinim“ despotovim preispitivanjem, političkim iskustvom i životnom mudrošću. Sve to bilo je dovoljno za početak jedne velike avanture. Pisanje je moglo da počne.
Da li je priča o velikom despotu na neki način vaš dug rodnom gradu, pokušaj da se ispravi nepravda koja je učinjena njemu i njegovoj ženi, u narodu poznatoj kao Prokleta Jerina?
Mene pisac pomalo podseća na kovača. Sve pršti i gori u njegovoj radionici. Da bi se iskovala dobra priča, mora se posegnuti za najboljim i najkvalitetnijim materijalom. Život Đurđa Brankovića je intrigantan, pun obrta, prevrata, uspona i padova, i zato je bio pravi izazov da se brusi i oštri. Njega je negativno determinisalo već njegovo poreklo, budući da je bio sin Vuka Brankovića. Oženio se strankinjom, ćerke je poudao sledeći dobrim delom političke interese, sinovi su mu oslepljeni zbog zavera koje su s njim pravili, zidao je grad u nevreme... On i njegova žena pre su bili nesrećni nego prokleti. Upravo ta pitanja moj roman pokušava da razmrsi.
Srpska istorija je burna, natopljena krvlju u večitoj borbi protiv raznih osvajača, često i na našu štetu. Ipak, da li je dovoljno poznajemo?
Da bismo bolje razumeli svoj narod i sebe, potrebno je da dobro poznajemo nacionalnu istoriju. Mi se najčešće držimo samo obeleženih pravaca, ali istorija je puna bočnih hodnika, u koje treba skrenuti kako bismo saznali što više detalja. Zato, kada nas neki događaj ili ličnost inspirišu, vredi odvažiti se i slediti njihov trag.
Da li je Smederevo iskoristilo svoje nasleđe, činjenicu da ima najveću ravničarsku tvrđavu, spomenik iz srednjeg veka?
Drevna Smederevska tvrđava budi maštu svakome ko je poseti. Prilikom obilaska neminovno se nameću pitanja: ko je sve tu živeo, prolazio, vladao, stražario, sanjario, robovao, umirao, voleo...
Njeni potencijali su fantastični, postoji trud da se oni iskoriste, ali smatram da uvek može više i bolje. U mom romanu „Đurđevim stopama“ razrađen je plan razvoja istorijskog turizma u Smederevu. Lepo bi bilo kada bi neko zavirio u njega i primenio bar delić ponuđenih ideja.
U romanu navodite poslovicu o tome kako je zlo i verovati svima i ne verovati nikome. Kome vi bezgranično verujete? Šta vas vodi u životu?
Čovek kome sam bezrezervno verovala i potpuno sena njega oslanjala, bio je moj otac. Dugo, predugo ga nema. S vremenom sam spoznala da ima još ljudi koji me vole i koji su tu kada zatreba. Oni su mi srodni po krvi i bliski po duši. Srce mi je na dlanu! Vode me osećanja koja su uvek na maksimumu!
Među vašim romanima mnogo je onih koji bi se mogli ekranizovati. Koji biste najpre voleli da vidite, recimo, kao TV seriju?
Do sada sam napisala sedam romana: „Opet sam te sanjao“, „Gde sam to pogrešila?“, „Zid tajni“, „Starija“, „Stariji“, „Zlatna žila“ i „Đurđevim stopama“. Svaki od njih je kao stvoren za ekranizaciju. Međutim, kod nas je snimljeno malo filmova i televizijskih serija na temu srednjeg veka. Smederevska, Beogradska i Golubačka tvrđava prosto mame da se na njima snima prema mojim romanima. Zato, ako bi trebalo da biram, izdvajam romane „Opet sam te sanjao“ s raskošnom pripovešću o despotici Irini Kantakuzin Branković, i najnoviji „Đurđevim stopama“ o despotu Đurđu Smederevcu.
Kao profesorka srpskog jezika već drugu školsku godinu izvodite onlajn nastavu. Kako se vi i vaši učenici snalazite u toj situaciji?
Poslednja godina po svemu podseća na vožnju rolerkosterom! Bacala nas je na sve strane. Zahtevala je od đaka, profesora, pa i od školskih uprava da se gotovo u jednom danu svi mi prestrojimo i „u letu“ pređemo na onlajn nastavu. Deca su kao voda, ona se uvek snađu i nađu svoj put. Samo neka je zdravlja, sve se da nadoknaditi! Jedva čekam trenutak kada ću ponovo ući u učionicu punu đaka kao u košnici i gledati ih kako nasmejani sede po dvoje u klupama, bez maski.
Koliko su vam nove životne okolonosti promenile navike, prioritete, pogled na svet?
Mene je pandemija zastrašila, potkresala mi krila i poprilično me osujetila u mnogim namerama. S druge strane, protekle godine sam, upravo zbog toga, uspela da se poprilično „prepakujem“. Promenila sam izdavačku kuću, sada sarađujem s Lagunom i prezadovoljna sam zbog toga. Mnogo sam pisala, čitala... Oduvek sam bila upućena na svoju porodicu, pa je to u novonastalim uslovima samo postalo još intenzivnije. Optimista sam po prirodi, uvek nastojim da održim bodar duh i da sa što manje „pukotina na štitu“ dočekam povratak u neko kontrolisano i regularno stanje, koje će polako početi da liči na naš prethodni život.
Tekst: Vanja Ostojić
Izvor: Magazin Lepa & Srećna
U prethodnom intervjuu rekli ste da lepotu pisanja čini bezbroj puteva kojima pisac može poći. Kako se dogodilo da vas put odvede despotu Đurđu Brankoviću?
Brojni su putevi koji su me vodili do despota Đurđa Brankovića: tvrđava kao materijalni spomenik, istorijski izvori, legende, epske narodne pesme... S obzirom na to da potičem upravo iz te nekadašnje srednjovekovneprestonice, čini mi se da sam mu oduvek bila „na tragu“. Spoznaja da je despot živeo više od osamdeset godina (ne zna se tačno kada je rođen) nagnala me je da se upitam koliko je uzbuđenja, bura, dilema, sukoba, briga, ali i nežnosti, ponosa, ljubavi i sreće stalo u taj jedan život. Dugo sam tragala za odgovorima. Kada je priča sazrela u meni, kao zlatna dunja na ormanu, odlučila sam da je pretočim u roman.
Mnogo vaših knjiga ima istorijsku tematiku. Koliko znanja, istraživanja i posvećenosti iziskuje pisanje istorijskog romana?
Koliko volim da čitam istorijske romane, toliko ih rado i pišem. Sve je izazov kada su oni posredi: izbor teme, iščitavanjeistorijske građe, upoznavanje s načinom života u toj epohi... To je zapravo rekonstrukcija jednog vremena i sveta, zasnovanih na drugačijim pravilima, principima i uslovima življenja. Kada pišem istorijski roman, trudim se da od veštačkog cveta stvorim pravi koji će zamirisati.
Kako ste uspeli da proniknete u despotove misli, da razmišljate glavom velikog ratnika i lukavog državnika?
Dok sam se pripremala za pisanje romana, rekonstruisala sam događaje i zamišljala čitave scene (bitaka, pregovora, porodičnih susreta). Jedna se posebno izdvojila: doslovno sam videla Đurđa Brankovića u Beogradskoj tvrđavi kao sužnja Mihaila Silađija 1455. godine. Čula sam njegove uzdahe, osećala kako mu se hladnoća uvlači u kosti... Upitala sam se šta bi sve mogao da ispriča kada bi mu se pružila prilika. Slike koje su mi iskrsavale trebalo je pretočiti u reči. Imala sam dobru ideju i rešila da je „začinim“ despotovim preispitivanjem, političkim iskustvom i životnom mudrošću. Sve to bilo je dovoljno za početak jedne velike avanture. Pisanje je moglo da počne.
Da li je priča o velikom despotu na neki način vaš dug rodnom gradu, pokušaj da se ispravi nepravda koja je učinjena njemu i njegovoj ženi, u narodu poznatoj kao Prokleta Jerina?
Mene pisac pomalo podseća na kovača. Sve pršti i gori u njegovoj radionici. Da bi se iskovala dobra priča, mora se posegnuti za najboljim i najkvalitetnijim materijalom. Život Đurđa Brankovića je intrigantan, pun obrta, prevrata, uspona i padova, i zato je bio pravi izazov da se brusi i oštri. Njega je negativno determinisalo već njegovo poreklo, budući da je bio sin Vuka Brankovića. Oženio se strankinjom, ćerke je poudao sledeći dobrim delom političke interese, sinovi su mu oslepljeni zbog zavera koje su s njim pravili, zidao je grad u nevreme... On i njegova žena pre su bili nesrećni nego prokleti. Upravo ta pitanja moj roman pokušava da razmrsi.
Srpska istorija je burna, natopljena krvlju u večitoj borbi protiv raznih osvajača, često i na našu štetu. Ipak, da li je dovoljno poznajemo?
Da bismo bolje razumeli svoj narod i sebe, potrebno je da dobro poznajemo nacionalnu istoriju. Mi se najčešće držimo samo obeleženih pravaca, ali istorija je puna bočnih hodnika, u koje treba skrenuti kako bismo saznali što više detalja. Zato, kada nas neki događaj ili ličnost inspirišu, vredi odvažiti se i slediti njihov trag.
Da li je Smederevo iskoristilo svoje nasleđe, činjenicu da ima najveću ravničarsku tvrđavu, spomenik iz srednjeg veka?
Drevna Smederevska tvrđava budi maštu svakome ko je poseti. Prilikom obilaska neminovno se nameću pitanja: ko je sve tu živeo, prolazio, vladao, stražario, sanjario, robovao, umirao, voleo...
Njeni potencijali su fantastični, postoji trud da se oni iskoriste, ali smatram da uvek može više i bolje. U mom romanu „Đurđevim stopama“ razrađen je plan razvoja istorijskog turizma u Smederevu. Lepo bi bilo kada bi neko zavirio u njega i primenio bar delić ponuđenih ideja.
U romanu navodite poslovicu o tome kako je zlo i verovati svima i ne verovati nikome. Kome vi bezgranično verujete? Šta vas vodi u životu?
Čovek kome sam bezrezervno verovala i potpuno sena njega oslanjala, bio je moj otac. Dugo, predugo ga nema. S vremenom sam spoznala da ima još ljudi koji me vole i koji su tu kada zatreba. Oni su mi srodni po krvi i bliski po duši. Srce mi je na dlanu! Vode me osećanja koja su uvek na maksimumu!
Među vašim romanima mnogo je onih koji bi se mogli ekranizovati. Koji biste najpre voleli da vidite, recimo, kao TV seriju?
Do sada sam napisala sedam romana: „Opet sam te sanjao“, „Gde sam to pogrešila?“, „Zid tajni“, „Starija“, „Stariji“, „Zlatna žila“ i „Đurđevim stopama“. Svaki od njih je kao stvoren za ekranizaciju. Međutim, kod nas je snimljeno malo filmova i televizijskih serija na temu srednjeg veka. Smederevska, Beogradska i Golubačka tvrđava prosto mame da se na njima snima prema mojim romanima. Zato, ako bi trebalo da biram, izdvajam romane „Opet sam te sanjao“ s raskošnom pripovešću o despotici Irini Kantakuzin Branković, i najnoviji „Đurđevim stopama“ o despotu Đurđu Smederevcu.
Kao profesorka srpskog jezika već drugu školsku godinu izvodite onlajn nastavu. Kako se vi i vaši učenici snalazite u toj situaciji?
Poslednja godina po svemu podseća na vožnju rolerkosterom! Bacala nas je na sve strane. Zahtevala je od đaka, profesora, pa i od školskih uprava da se gotovo u jednom danu svi mi prestrojimo i „u letu“ pređemo na onlajn nastavu. Deca su kao voda, ona se uvek snađu i nađu svoj put. Samo neka je zdravlja, sve se da nadoknaditi! Jedva čekam trenutak kada ću ponovo ući u učionicu punu đaka kao u košnici i gledati ih kako nasmejani sede po dvoje u klupama, bez maski.
Koliko su vam nove životne okolonosti promenile navike, prioritete, pogled na svet?
Mene je pandemija zastrašila, potkresala mi krila i poprilično me osujetila u mnogim namerama. S druge strane, protekle godine sam, upravo zbog toga, uspela da se poprilično „prepakujem“. Promenila sam izdavačku kuću, sada sarađujem s Lagunom i prezadovoljna sam zbog toga. Mnogo sam pisala, čitala... Oduvek sam bila upućena na svoju porodicu, pa je to u novonastalim uslovima samo postalo još intenzivnije. Optimista sam po prirodi, uvek nastojim da održim bodar duh i da sa što manje „pukotina na štitu“ dočekam povratak u neko kontrolisano i regularno stanje, koje će polako početi da liči na naš prethodni život.
Tekst: Vanja Ostojić
Izvor: Magazin Lepa & Srećna
Autor: Ljiljana Šarac
