„Klejov most“ je priča koju je Zusak želeo da ispriča još od tinejdžerskih dana. Zusak je za Gudrids govorio o kreativnim izazovima koji su se pojavili dok je pisao svoj poslednji roman, o odnosu između Kleja i ostatka njegove porodice, i o značenju mosta koji gradi sa svojim ocem. „Kao što nas sve što činimo definiše kao osobe, tako veličina Klejovog mosta – ili makar pokušaj – definiše njega“, kaže Zusak.

Pomenuli ste da ste ideju za roman „Klejov most“ imali još sa 19 godina. Da li postoji razlog zašto je ova ideja opstala?

To je knjiga kakvu sam oduvek želeo da napišem i za koju sam gajio najviše nade, ali prosto nisam bio spreman da je napišem toliko mlad. Naravno da sam pokušavao, ali nije ispadala onako kako želim. Trebalo je još dosta da odrastem, i kao osoba i kao pisac. Čak sam i u ranim tridesetim bio spreman da počnem da je pišem, ali nekako nisam mogao da je završim. Knjiga je počela da se uobličava u poslednjih nekoliko godina.

Kako se osećate sada?

Osećam raznorazne emocije – od olakšanja što je napisana do strepnje kako će biti prihvaćena. Ova knjiga je malo ozbiljnija od mojih prethodnih, uključujući „Kradljivicu knjiga“. Ali nadam se da će zbog toga i priznanja biti ozbiljnija.

Takođe ste izjavili da biste verovatno mogli zauvek da pišete „Klejov most“. Verovatno se mnogi književnici, oformljeni i oni u nastajanju, mogu poistovetiti sa time. Zašto ste se tako osećali i kako je to uticalo na pristup knjizi?

Imam običaj da kažem da se ova knjiga može poboljšati za 20 procenata do dana kada umrem, ali u nekom trenutku morate da pustite. Razumete da neke stvari možete usavršiti, ali možda ih to neće učiniti prikladnijim. Što se tiče Kleja kao junaka, on uvek teži savršenstvu i to je lako moglo da me „povuče“ i u pisanju. Bio sam veoma blizu toga. Borio sam se sa hrpom reči, mogućnosti, pokajanja i bojazni. Tek kada mi je pisanje ponovo pružilo osećaj ispunjenosti, mogao sam da završim ono što sam počeo.

Šta nam možete reći o Klejovom odnosu sa njegovom porodicom?

Ironija Klejovog karaktera je u tome što se on najviše udaljio od porodice a istovremeno drži sve ostale članove na okupu. On je bio sin koji je voleo da sluša priče svojih roditelja, a najviše onu koju će opisati Metju (najstariji brat i narator romana). Kao brat koji najviše ćuti, postaće onaj koga najviše slušaju. A najveća kontradiktornost se ogleda u tome što Klej mora da ih napusti kako bi porodica ponovo mogla da bude na okupu.

Voelo bih da budem kao Klej – da ne stavljam sebe i svoje potrebe na prvo mesto, da rizikujem isključenje iz zajednice zarad dobrobiti drugih. Njegov cilj je da se desi čudo, iako zna da je najveća verovatnoća da to neće postići. Ali on ipak mora da pokuša. Što se tiče njegovog odnosa sa ocem Majklom, Klej zna nešto što njegova braća ne znaju. On zna zašto ih je otac napustio, i snosi delimičnu odgovornost za to, zato pokušava da se iskupi. Želi da postigne čudo time što će izgraditi most, ali je još veći podvig da uspe da pomiri svoju braću i Majkla Danbara – što takođe može biti neizvodljivo.

U knjizi se otac vraća nakon dugog odsustva da zamoli sinove da mu pomognu da izgradi most na svom imanju. Recite nam nešto o tome zašto je most važan.

Dobrim delom knjige Klej je ubeđen da gradi samo za sebe. On to predstavlja kao svoj jedini pokušaj da učini nešto bitno. On ne zna (makar svesno) da je jedini način da zadrži sve ono što mu je bitno u životu (svoju braću, porodicu i dom) – da odustane od izgradnje tog mosta. On gradi most u pokušaju da postane bolja verzija sebe, ne znajući da to čini i zarad ostatka porodice.

Umetnost i izazovi kreativnog procesa su takođe važan deo priče. Mislite li da se mogu povući paralele između Klejovog i vašeg iskustva?

Verujem da sam imao više poteškoća da napišem ovu prokletu knjigu nego što je Klej imao dok je gradio most. Prošlo je 13 godina otkad sam objavio „Kradljivicu knjiga“, i u nekoliko navrata sam pomišljao da sam se istrošio, da više ne bih mogao da pišem. Mogu da se povežem sa Klejovom borbom u tom smislu što sam želeo da svaka rečenica u ovoj knjizi bude upravo onakva kako sam zamislio – svaka reč, svaka zapeta. Želeo sam da pišem na način koji je iznad mene, isto kao što verujem da Klej želi da živi neki život koji je iznad njegovog. Mogu da se poistovetim sa time da nikada niste zadovoljni rezultatom i da ne postižete željeni cilj, ali da zato umete da se saberete i nastavite dalje.

Iako je prošlo više od deset godina, mnogima je „Kradljivica knjiga“ omiljenija knjiga. Kako vam je uspeh te knjige promenio život? Šta očekujete od „Klejovog mosta“?

Kada mi neko kaže kako je „Kradljivica knjiga“ njegova omiljena knjiga, uvek se oduševim. Svaki pisac ima različit razlog zbog kog piše, a za mene je to, makar jednim delom, trud i pokušaj da se napiše nečija omiljena knjiga, inače u čemu je onda poenta? Lepota svega toga se krije u tome što takođe morate u nekom trenutku da prestanete da marite za takve stvari. Morate da ignorišete čitalačku publiku zato što ne možete da napišete nečiju omiljenu knjigu ako neprekidno pokušavate da im ugodite.

Bilo kako bilo, morate da se prepustite i u potpunosti ispratite svoju viziju i verujete da će vas vaša čitalačka publika pratiti. Verujem da se upravo to dogodilo sa „Kradljivicom knjiga“. Ta knjiga mi je umnogome promenila život. Pomogla mi je da uvidim kakav pisac želim da budem, makar za sada. Želim da pišem knjige koje neće značiti samo meni, već će značiti svima.

Još uvek je rano pretpostaviti šta mogu da očekujem od romana „Klejov most“. Ono što sigurno znam jeste da je završen. Spreman je. Trenutno osećam olakšanje zato što je sve gotovo i jedva čekam da vidim kako će ga svet dočekati.

Očito je da se svet „Klejovog mosta“ potpuno razlikuje od sveta „Kradljivice knjiga“. Ali umesto da pričamo o razlikama, zašto ne bismo govorili o sličnostima između njih? Postoje li neke teme ili motivi kojima ste se vratili?

Veoma me je zanimala prošlost junaka, što je takođe bio važan aspekt u „Kradljivici knjiga“ (mada ne u tolikoj meri koliko u „Klejovom mostu“). Obe knjge na mnogo načina ostavljaju utisak priča o odrastanju i imigrantima. Lizel se na kraju „Kradljivice knjiga“ seli u Australiju, a Klejova majka putuje u Sidnej kako bi počela novi život, nevezan za istočnu Evropu, pre nego što su se Klej i njegova braća rodili.

Što se tiče pisanja, činilo mi se da sam za „Kradljivicu knjiga“ pronašao upravo onaj stil kojim sam želeo da pišem, a to se prenelo i ovde. Urednici me i dalje mrze. Preklinju me da izmenim scenu za koju se čini da nema nimalo smisla, dok ja uvek odgovaram: „Namerno se ističe, jasno?“ Za neke istrajem, za druge se predam. Na kraju krajeva, sve što želim da postignem je to da čitaoci uvide moju viziju kada čitaju moje knjige. Želim da prepoznaju svet u knjizi kao svet sa kojim su već upoznati, ali na način na koji ga nikada ranije nisu videli.

Pre nego što ste napisali „Kradljivicu knjiga“, pisali ste i druge knjige, uključujući serijal o braći Vulf. Šta ste naučili pišući svoja prethodna dela? Kako je svaka vaša knjiga uticala na vas kao pisca?

Roman „Klejov most“ zapravo deluje kao kombinacija svega što sam do sada napisao, iako ne podseća ni na jednu od njih. Najvažnija stvar koju sam naučio pišući prethodne knjige je verovatno to kada treba nastaviti dalje. Kada sam pisao treću knjigu o Kameronu i Rubenu Vulfu (sa naslovom Getting the Girl), već na pola pisanja sam mogao da primetim da to više nije to. Bio sam nespokojan. Bilo je vreme da pređem na nešto drugo.

Svaka naredna knjiga je bila sve ambiciozniji poduhvat. Ali je svaka naredna knjiga, takođe, bila i naredni korak u karijeri. U tom trenutku vam to nikada tako ne deluje. Uvek deluje kao sve ili ništa, ali uskoro ponovo postajte svesni. Ponovo počinjete da uviđate šta niste dobro uradili prethodnog puta, i možda je to upravo način kako ćete započeti narednu knjigu: da se iskupite za grehe koje ste napravili u prethodnoj.

Izvor: Goodreads
Prevod: Aleksandra Branković