Predstavljamo… Monik Rofi
Monik Rofi je britanska književnica poreklom sa Trinidada i Tobaga, čiji je rad više puta nagrađivan. Autorka je romana, eseja, memoara i novinskih članaka na temu književnosti. Njene su knjige prevedene na pet jezika i nalaze se na spisku kandidata za nekoliko velikih priznanja. Predaje kreativno pisanje na Metropolitan univerzitetu u Mančesteru.
Dobro došli! Možete li nam, za početak, reći nešto više o sebi?
Ja sam spisateljica sa dve nacionalnosti koja živi i radi u Istočnom Londonu. Moj je identitet izmešan i fluidan, utoliko što sam rođena u Port ov Spejnu (gradu kome se često vraćam), ali sam i polu-Engleskinja. Sa majčine strane imam italijanske, malteške i bliskoistočne korene. Moju je svest, međutim, oduvek oblikovalo poznavanje regiona Kariba. Radnja četiri od sedam knjiga, koliko sam do sada napisala, odigrava se na Karibima. Dve knjige direktno se tiču ženske seksualnosti i požude. Sebe, kao pisca, smatram pripadnikom pravca magičnog realizma. Inače sam budista. Sve mimo toga ostavljam drugima da procene. Predajem kreativno pisanje na master programima Metropolitan univerziteta u Mančesteru i Nacionalnog književnog centra. Oduvek sam uživala u predavanju i zasigurno znam da se veština pisanja može preneti bilo kome sa osećajem za jezik i bujnom maštom.
„Sirena sa Crne Konče“ je Vaš sedmi roman. Možete li nam ukratko reći nešto više o knjizi?
Ovaj roman predstavlja savremenu verziju drevne legende Taina o ženi na koju su druge žene, zbog toga što im je smetala njena lepota, bacile prokletstvo i pretvorile je u sirenu. Želela sam ponovo da napišem njenu priču i vratim joj obred prelaza – erotsku ljubav koja joj je uskraćena zbog toga što su je žene pretvorile u sirenu i njen polni organ zarobile unutar teškog ribljeg repa. Knjiga postavlja i pitanje kako bi karipski narodi reagovali kada bi se njihova istorija odjednom pojavila, nasukana, na nekoj od njihovih plaža. Da li bismo bili sposobni da vodimo računa o drevnoj osobi kakva je ova žena? Moja sirena Ajkaja je osoba kojom upravlja šamanizam i koja ima sopstveno shvatanje toga kako bi stvari trebalo da funkcionišu. Ostavlja trajan utisak na sve koje susreće i koji pokušavaju da se o njoj staraju. Kletva je, međutim, večna. Dve priče koegzistiraju u srcu ove knjige. Da budem potpuno iskrena, želela sam da napišem karipsku ljubavnu priču. To se krije između korica – ljubavna priča. Time se ova knjiga bavi – romantičnom ljubavlju koja će uspeti uprkos svemu.
Ja sam spisateljica sa dve nacionalnosti koja živi i radi u Istočnom Londonu. Moj je identitet izmešan i fluidan, utoliko što sam rođena u Port ov Spejnu (gradu kome se često vraćam), ali sam i polu-Engleskinja. Sa majčine strane imam italijanske, malteške i bliskoistočne korene. Moju je svest, međutim, oduvek oblikovalo poznavanje regiona Kariba. Radnja četiri od sedam knjiga, koliko sam do sada napisala, odigrava se na Karibima. Dve knjige direktno se tiču ženske seksualnosti i požude. Sebe, kao pisca, smatram pripadnikom pravca magičnog realizma. Inače sam budista. Sve mimo toga ostavljam drugima da procene. Predajem kreativno pisanje na master programima Metropolitan univerziteta u Mančesteru i Nacionalnog književnog centra. Oduvek sam uživala u predavanju i zasigurno znam da se veština pisanja može preneti bilo kome sa osećajem za jezik i bujnom maštom.
„Sirena sa Crne Konče“ je Vaš sedmi roman. Možete li nam ukratko reći nešto više o knjizi?
Ovaj roman predstavlja savremenu verziju drevne legende Taina o ženi na koju su druge žene, zbog toga što im je smetala njena lepota, bacile prokletstvo i pretvorile je u sirenu. Želela sam ponovo da napišem njenu priču i vratim joj obred prelaza – erotsku ljubav koja joj je uskraćena zbog toga što su je žene pretvorile u sirenu i njen polni organ zarobile unutar teškog ribljeg repa. Knjiga postavlja i pitanje kako bi karipski narodi reagovali kada bi se njihova istorija odjednom pojavila, nasukana, na nekoj od njihovih plaža. Da li bismo bili sposobni da vodimo računa o drevnoj osobi kakva je ova žena? Moja sirena Ajkaja je osoba kojom upravlja šamanizam i koja ima sopstveno shvatanje toga kako bi stvari trebalo da funkcionišu. Ostavlja trajan utisak na sve koje susreće i koji pokušavaju da se o njoj staraju. Kletva je, međutim, večna. Dve priče koegzistiraju u srcu ove knjige. Da budem potpuno iskrena, želela sam da napišem karipsku ljubavnu priču. To se krije između korica – ljubavna priča. Time se ova knjiga bavi – romantičnom ljubavlju koja će uspeti uprkos svemu.
Šta Vas je inspirisalo da napišete ovaj roman?
Prvenstveno legenda Taina o Ajkaji, ali i tugu koju sam osetila pošto sam pre nekoliko godina učestvovala u takmičenju u ribolovu u Šarlotenvilu, na Tobagu, gde sam videla veoma velike ribe okačene o rep. Počela sam da sanjam o sireni i ona je sanjala o meni. Počela sam da pišem ovaj roman 2016. godine i završila ga veoma brzo i lako. Ovu je knjigu bilo veoma jednostavno stvoriti. Prvobitno sam želela da knjigu napišem isključivo iz ugla sirene, njenim, jedinstvenim, jezikom, ali bi to bilo izuzetno teško za čitanje. Onda su se javile ideje za Dejvidova pisma, kao i veoma kosmopolitskog, sveznajućeg pripovedača, koji bi znao sve o ovoj priči. Na kraju se sve pretvorilo u svojevrsni „kolaž glasova“, za koji mislim da savršeno odgovara ovom romanu.
Šta je toliko fascinantno u vezi sa sirenema i legendama o njima?
Sirene su sveprisutne. Postoje u svim okeanima i mnogim rekama širom sveta. Voda se često vezuje sa „ženski princip“, zajedno sa emocijama i kreativnošću. Prvi poznati mit o sirenama star je oko 3.000 godina i stiže nam iz Asirije. U kolektivnom nesvesnom ljudskog roda širom sveta smo izmaštali ovu vodenu boginju ili nimfu. Njena je seksualnost intrigantna i nejasna. Jako je čudno koliko su legende međusobno slične. Mnoge sirene pevaju i imaju lep glas. Mnoge su sirene zlonamerne, neke su dobroćudne. Čini se da su sve proklete ili imaju čarobne moći. Velika je šteta što je Dizni sirene iz sumorne priče o Maloj sireni učinio simpatičnim. Većina ih je, kao i ova u mom romanu, prokleta i njihova sudbina uopšte nije srećna. Pišući ovu knjigu, pretvorila sam se u svojevrsnog „sirenologa“. Sirene su, za mene, pola vodene boginje, pola muške seksualne fantazije koje su, uglavnom, osmislili mnogi pripovedači i muževna, normativna mašta. Španci kažu da ne možete ni da ih pojedete ni da ih poje*ete. Ovo otprilike odgovara istini. One su ultimativna provokacija muškog pogleda. Pošto su najveći deo starih priča izmislili muškarci, jesu li one na globalnom nivou plod muške mašte? Istovremeno, smatram da su sirene univerzalni simbol „drugog“ ili autsajdera. Sirene su u legendama i muškog i ženskog pola, a njihova seksualnost ostaje skrivena. Predstavljaju otelotvorenje rodne fluidnosti i ne-binarnog rodnog identiteta.
Vaša je knjiga nedavno nominovana za Goldsmitovu nagradu. Čestitamo! Nagrada se dodeljuje za kreativnu hrabrost i knjigama koje su izrazito inovativne. Kako se osećate zbog toga što ste se našli na ovogodišnjem spisku nominovanih?
Počastvovana sam zbog toga što sam se našla na spisku nominovanih. Istu nagradu su u prošlosti dobili veliki pisci kojima se iskreno divim. Uzbuđena sam što sam primećena i što je ova knjiga doživela priznanje mojih kolega. Srećna sam.
Na čemu ste još radili ove godine?
Radim na okultnom kriminalističkom romanu, čija se radnja odigrava na Ist Endu, u Londonu. Uživam u razmišljanju o drugačijim temama i pisanju u okvirima dobro definisanog žanra. I u narednom romanu biće mnogo magije, kao i u svemu ostalom što sam do sada napisala.
Autor: Robert Grir
Izvor: fmcm.co.uk
Prevod: Milan Radovanović
Prvenstveno legenda Taina o Ajkaji, ali i tugu koju sam osetila pošto sam pre nekoliko godina učestvovala u takmičenju u ribolovu u Šarlotenvilu, na Tobagu, gde sam videla veoma velike ribe okačene o rep. Počela sam da sanjam o sireni i ona je sanjala o meni. Počela sam da pišem ovaj roman 2016. godine i završila ga veoma brzo i lako. Ovu je knjigu bilo veoma jednostavno stvoriti. Prvobitno sam želela da knjigu napišem isključivo iz ugla sirene, njenim, jedinstvenim, jezikom, ali bi to bilo izuzetno teško za čitanje. Onda su se javile ideje za Dejvidova pisma, kao i veoma kosmopolitskog, sveznajućeg pripovedača, koji bi znao sve o ovoj priči. Na kraju se sve pretvorilo u svojevrsni „kolaž glasova“, za koji mislim da savršeno odgovara ovom romanu.
Šta je toliko fascinantno u vezi sa sirenema i legendama o njima?
Sirene su sveprisutne. Postoje u svim okeanima i mnogim rekama širom sveta. Voda se često vezuje sa „ženski princip“, zajedno sa emocijama i kreativnošću. Prvi poznati mit o sirenama star je oko 3.000 godina i stiže nam iz Asirije. U kolektivnom nesvesnom ljudskog roda širom sveta smo izmaštali ovu vodenu boginju ili nimfu. Njena je seksualnost intrigantna i nejasna. Jako je čudno koliko su legende međusobno slične. Mnoge sirene pevaju i imaju lep glas. Mnoge su sirene zlonamerne, neke su dobroćudne. Čini se da su sve proklete ili imaju čarobne moći. Velika je šteta što je Dizni sirene iz sumorne priče o Maloj sireni učinio simpatičnim. Većina ih je, kao i ova u mom romanu, prokleta i njihova sudbina uopšte nije srećna. Pišući ovu knjigu, pretvorila sam se u svojevrsnog „sirenologa“. Sirene su, za mene, pola vodene boginje, pola muške seksualne fantazije koje su, uglavnom, osmislili mnogi pripovedači i muževna, normativna mašta. Španci kažu da ne možete ni da ih pojedete ni da ih poje*ete. Ovo otprilike odgovara istini. One su ultimativna provokacija muškog pogleda. Pošto su najveći deo starih priča izmislili muškarci, jesu li one na globalnom nivou plod muške mašte? Istovremeno, smatram da su sirene univerzalni simbol „drugog“ ili autsajdera. Sirene su u legendama i muškog i ženskog pola, a njihova seksualnost ostaje skrivena. Predstavljaju otelotvorenje rodne fluidnosti i ne-binarnog rodnog identiteta.
Vaša je knjiga nedavno nominovana za Goldsmitovu nagradu. Čestitamo! Nagrada se dodeljuje za kreativnu hrabrost i knjigama koje su izrazito inovativne. Kako se osećate zbog toga što ste se našli na ovogodišnjem spisku nominovanih?
Počastvovana sam zbog toga što sam se našla na spisku nominovanih. Istu nagradu su u prošlosti dobili veliki pisci kojima se iskreno divim. Uzbuđena sam što sam primećena i što je ova knjiga doživela priznanje mojih kolega. Srećna sam.
Na čemu ste još radili ove godine?
Radim na okultnom kriminalističkom romanu, čija se radnja odigrava na Ist Endu, u Londonu. Uživam u razmišljanju o drugačijim temama i pisanju u okvirima dobro definisanog žanra. I u narednom romanu biće mnogo magije, kao i u svemu ostalom što sam do sada napisala.
Autor: Robert Grir
Izvor: fmcm.co.uk
Prevod: Milan Radovanović
Autor: Monik Rofi
