Sjajni psihološki triler Fione Barton „Udovica“ izazvao je interesovanje čitalaca još pre objavljivanja. To je priča o ženi koja je nepokolebljivo ostala na strani svog supruga koji je optužen za užasan zločin. Sada, kada je mrtav, ljudi žele istinu – a ona nikada nije jednostavna kako se čini. Iako joj je ovo prva knjiga, Bartonova je više od 30 godina cenjeni novinar, i u pisanju jasno razlikuje tanku liniju koja razdvaja činjenice od fikcije. U intervjuu sa Džoom Hartlubom pričala je o nekonvencionalnim pripovedačkim tehnikama, o tome zašto su joj sporedni junaci fascinantni, i kako se navikava na neočekivani ali zasluženi uspeh svog romana.

Upravo sam završio čitanje „Udovice“ i ubeđen sam da će se naći na listi najboljih knjiga ove godine. Priča se kreće između pet likova, i šeta između prošlosti i sadašnjosti (u poglavljima je jasno naznačeno koji lik priča i u kom vremenu) što doprinosi napetosti i misteriji koje ne jenjavaju. Počnimo razgovor od narativnog stila. Kako ste se odlučili za tako nekonvencionalan stil koji je, kako se ispostavilo, savršen za ovu knjigu?

Čula sam u glavi Džin kako govori i počela sam da pišem „Udovicu“ kao narativ jedne osobe. Ispostavilo se da je to bilo previše ambiciozno i da su mi potrebni i drugi glasovi kako bih ispričala priču i kako bi čitalac shvatio šta Džin misli i govori i šta se dešava van njenog malog sveta.

Rekli ste da ste neko vreme imali koncept „Udovice“ u glavi, još pre nego što ste je napisali. Da li je neki određeni slučaj poslužio kao inspiracija?

Uvek su me fascinirali sporedni likovi u pričama – žene, majke, očevi, deca optuženih za užasna dela. I oni su pogođeni, ali je fokus na drugim stvarima. Mislim da je slučaj dr Harolda Šipmana – serijskog ubice u Britaniji koji je ubio svoje roditelje – kristalizovao to moje interesovanje za sporedne junake jer je njegova žena Primrouz ostala uz njega i nije komentarisala njegov postupak čak i kada je osuđen na doživotnu kaznu zatvora.

„Udovica“ je triler ali i priča o mračnim stranama braka; Džinin suprug Glen Tejlor toliko je manipulativan i opsednut kontrolom da se njegov uticaj oseća i posle njegove smrti. Kako ste razvili Glenov lik tokom pisanja knjige?

Moj prvi susret sa njim se poklapa sa prvim trenutkom kada ga i Džin opazi: na autobuskoj stanici gde naleće na nju iz noći u noć, skockan i ambiciozan. Videla sam ga kroz oči opčinjene tinejdžerke i osetila sam kako Džin privlači i fasciniraju Glen i život koji joj on nudi. Ali dok sam pisala, Džin i ja smo počele da viđamo neke demone koji su pokretali Glenovu ambiciju – očajničku potrebu da se dokaže ocu siledžiji i osećaj pripadanja. Kod takvih ljudi sve je u redu dok se stvari odvijaju onako kako oni žele. Prepoznala sam u njemu ono crno razočaranje koje sam videla i u drugima kada stvari ne idu kako žele. Nisam znala gde će ga to odvesti ali je počelo da nas vodi mnogo mračnijim putem.

Veliki deo „Udovice“ bavi se novinarstvom i novinarima, naročito lik Kejt Voters. Da li vas dve imate nešto zajedničko? Da li su neke novinarske vinjete bile inspirisane stvarnim događajima?

I ja sam radila isto što i Kejt – kucala na vrata, ubeđivala ljude da mi daju intervju; ali ona nije ja (a sa time se slažu i prijatelji novinari!). Činjenica je da sam radeći kao novinar 30 godina imala prilike da dobro upoznam svoje kolege; moja junakinja Kejt je otelotvorenje najboljeg i najgoreg u njima. A dobro ste pogodili, scene iz redakcije su pisane iz iskustva.

„Udovica“ istražuje neke, ali ne sve, sekundarne teme iz TV serije „Making a Murderer“. I Vaša knjiga i serija, iako potpuno drugačije, istražuju pitanja krivice i nevinosti, manipulacije, preteranog publiciteta, potencijalnih zamki i mračnih motivacija. Zašto se romani poput Vašeg bave najgorim ljudskim akcijama i imaju veliku publiku koja prevazilazi zemlje i kulture?

Mislim da privlačnost „Udovice“ leži u tome što su u pitanju obični ljudi u neobičnim okolnostima. Čitalac je suočen sa situacijom koja može da se dogodi bilo kome, i ne može a da se ne stavi na mesto likova i zapita se šta bi on uradio na njihovom mestu.

Nakon što je intervjuisala majku nestalog deteta, Kejt kaže: „Upravo to javnost želi da čita kako bi mogli da drhte u kućnim haljinama dok piju čaj i jedu tost i govore svojim supružnicima: 'Ovo je moglo da zadesi i nas'“.