„Prizori budućnosti“: Autori Džej Ašer i Kerolin Mekler govore o pop kulturi devedesetih
Roman „Prizori budućnosti“ ima genijalnu premisu koja spaja nostalgiju za devedesetim godinama prošlog veka i Fejsbuk. Razgovarali smo sa poznatim autorima tinejdžerskih romana Džejem Ašerom i Kerolin Mekler.
Kako je došlo do toga da udružite snage?
Mekler: Bila sam na skupu autora za tinejdžere u Njujorškoj biblioteci i neko iz publike me je upitao šta bi bio moj projekat iz snova. U sekundi mi se javilo. „Želim da napišem roman u saradnji sa nekim“, rekla sam. Veliki sam fan Džejevog prvog romana „Trinaest razloga“ tako da sam mu poslala mejl i pitala ga: „Da li bi učestvovao u jednoj suludoj ideji?“
Ašer: Napisao sam blurb za njen poslednji roman, „Tangled“, iako se nismo tada poznavali. Kerolin je godinama jedan od mojih omiljenih autora tako da je za mene bila velika stvar kada je prihvatila moj zahtev za prijateljstvo na Fejsbuku. Nisam ni pomišljao da će jednog dana želeti da piše roman sa mnom.
Odakle je potekla ova sjajna ideja?
Mekler: Džej i ja smo započeli saradnju dugim telefonskim pozivima. Ispucavali smo različite ideje i pričala sam mu kako je, u vreme kada sam bila u srednjoj školi, moj otac rekao: „Nije li to čudno da je tvoj budući muž negde tamo u svetu, i živi svoj život?“ Džej i ja smo počeli da se razmišljamo o tome šta bi se desilo da kao tinejdžer možeš da vidiš svog budućeg partnera.
Ašer: Kada smo odlučili da Džošu i Emi dozvolimo da vide svoju budućnost na Fejsbuku, pomislili smo da bi bilo zabavnije smestiti knjigu u 1996. godinu, pre nego što je iko čuo za društvene mreže. To nam je omogućilo da istražujemo bizarnost onoga što Fejsbuk jeste – ogroman broj prijatelja, kompulsivno deljenje.
Šta vam nedostaje iz pop kulture devedesetih?
Ašer: Nedostaju mi video-igre gde je udarac iz skoka bio najteži zahvat koji je trebalo savladati. Najviše mi nedostaju televizijske serije koje su bile nevino banalne. Nedostaje mi takva vrsta banalnosti!
Mekler: Nedostaju mi tregerice. Nedostaje mi da na snepl gledam kao na novu vrstu pića. Nedostaje mi svetlo na telefonskoj sekretarici. Nedostaju mi diskovi. Nedostaje mi slušanje celog albuma, čak i loših pesama koje vam ponekad prirastu k srcu.
Kako ste se vratili u devedesete?
Ašer: Tinejdžeri devedesetih su imali iste želje kao i današnji. U tom pogledu, delovalo je isto kao i pisanje prethodnih romana koji su bili savremeni. Samo što smo ovog puta začinili radnju diskmenima i serijom „Princ sa Bel Era“.
Mekler: Posebnu zahvalnost dugujemo Guglu (zbog pretraga), Vikipediji i prijateljima koji su dolazili sa hranom. Jedan prijatelj mi je čak pozajmio svoj stari laptop iz sredine devedesetih!
Mislite li da će vaši čitaoci razumeti stvari na koje se pozivate? Da li je važno da mladi danas razumeju vreme kada tehnologija i društvene mreže nisu bile tako važan deo naših života?
Ašer: Pristupili smo ovom romanu na isti način na koji bismo radili na distopijskom, fantastičnom ili romanu o građanskom ratu ‒ bilo čemu s radnjom smeštenom u drastično drugačijem svetu. U svim ovim primerima potrebne su reference kako bi se razumeo kontekst priče. Ako to postoji, nema razloga da se čitalac izgubi u priči.
Mekler: Izbor 1996. godine delovao je kao savršeno vreme jer se sada nalazimo na vrhuncu korišćenja tehnologije i društvenih mreža u našim životima, tako da smo mogli dodati humor koji mislim da će svako – uključujući i tinejdžere – razumeti. Zabavno je bilo pisati o nekom ko vrisne kada dobije prvu direktnu poruku ili misli da nikada neće imati mobilni telefon.
Kako je bilo raditi sa putovanjem kroz vreme? Pretpostavljam da je to malo problematično. Da li vam je logistika zadavala glavobolju?
Ašer: Bilo nam je zabavno da razbijamo glavu na tu temu. Na kraju smo morali da se usaglasimo koja od opcija ima najviše smisla kako bismo oboje mogli o tome koherentno da pišemo.
Mekler: Glavobolje, ne. Debate, da! Vrteli smo se u krug oko nekih situacija, posebno oko pitanja da li naši junaci treba da imaju novu decu svaki put kada pogledaju u buduće sebe na Fejsbuku. Raspravljali smo o tome i čak i pošto smo predali rukopis izdavaču!
Izvor: ew.com
Prevod: Dragan Matković
Foto Kerolin Mekler: © Sarah Torretta Klock
Foto Džej Ašer: Larry D. Moore / CC BY-SA 3.0 / Wikimedia commons
Mekler: Bila sam na skupu autora za tinejdžere u Njujorškoj biblioteci i neko iz publike me je upitao šta bi bio moj projekat iz snova. U sekundi mi se javilo. „Želim da napišem roman u saradnji sa nekim“, rekla sam. Veliki sam fan Džejevog prvog romana „Trinaest razloga“ tako da sam mu poslala mejl i pitala ga: „Da li bi učestvovao u jednoj suludoj ideji?“
Ašer: Napisao sam blurb za njen poslednji roman, „Tangled“, iako se nismo tada poznavali. Kerolin je godinama jedan od mojih omiljenih autora tako da je za mene bila velika stvar kada je prihvatila moj zahtev za prijateljstvo na Fejsbuku. Nisam ni pomišljao da će jednog dana želeti da piše roman sa mnom.
Odakle je potekla ova sjajna ideja?
Mekler: Džej i ja smo započeli saradnju dugim telefonskim pozivima. Ispucavali smo različite ideje i pričala sam mu kako je, u vreme kada sam bila u srednjoj školi, moj otac rekao: „Nije li to čudno da je tvoj budući muž negde tamo u svetu, i živi svoj život?“ Džej i ja smo počeli da se razmišljamo o tome šta bi se desilo da kao tinejdžer možeš da vidiš svog budućeg partnera.
Ašer: Kada smo odlučili da Džošu i Emi dozvolimo da vide svoju budućnost na Fejsbuku, pomislili smo da bi bilo zabavnije smestiti knjigu u 1996. godinu, pre nego što je iko čuo za društvene mreže. To nam je omogućilo da istražujemo bizarnost onoga što Fejsbuk jeste – ogroman broj prijatelja, kompulsivno deljenje.
Šta vam nedostaje iz pop kulture devedesetih?
Ašer: Nedostaju mi video-igre gde je udarac iz skoka bio najteži zahvat koji je trebalo savladati. Najviše mi nedostaju televizijske serije koje su bile nevino banalne. Nedostaje mi takva vrsta banalnosti!
Mekler: Nedostaju mi tregerice. Nedostaje mi da na snepl gledam kao na novu vrstu pića. Nedostaje mi svetlo na telefonskoj sekretarici. Nedostaju mi diskovi. Nedostaje mi slušanje celog albuma, čak i loših pesama koje vam ponekad prirastu k srcu.
Kako ste se vratili u devedesete?
Ašer: Tinejdžeri devedesetih su imali iste želje kao i današnji. U tom pogledu, delovalo je isto kao i pisanje prethodnih romana koji su bili savremeni. Samo što smo ovog puta začinili radnju diskmenima i serijom „Princ sa Bel Era“.
Mekler: Posebnu zahvalnost dugujemo Guglu (zbog pretraga), Vikipediji i prijateljima koji su dolazili sa hranom. Jedan prijatelj mi je čak pozajmio svoj stari laptop iz sredine devedesetih!
Mislite li da će vaši čitaoci razumeti stvari na koje se pozivate? Da li je važno da mladi danas razumeju vreme kada tehnologija i društvene mreže nisu bile tako važan deo naših života?
Ašer: Pristupili smo ovom romanu na isti način na koji bismo radili na distopijskom, fantastičnom ili romanu o građanskom ratu ‒ bilo čemu s radnjom smeštenom u drastično drugačijem svetu. U svim ovim primerima potrebne su reference kako bi se razumeo kontekst priče. Ako to postoji, nema razloga da se čitalac izgubi u priči.
Mekler: Izbor 1996. godine delovao je kao savršeno vreme jer se sada nalazimo na vrhuncu korišćenja tehnologije i društvenih mreža u našim životima, tako da smo mogli dodati humor koji mislim da će svako – uključujući i tinejdžere – razumeti. Zabavno je bilo pisati o nekom ko vrisne kada dobije prvu direktnu poruku ili misli da nikada neće imati mobilni telefon.
Kako je bilo raditi sa putovanjem kroz vreme? Pretpostavljam da je to malo problematično. Da li vam je logistika zadavala glavobolju?
Ašer: Bilo nam je zabavno da razbijamo glavu na tu temu. Na kraju smo morali da se usaglasimo koja od opcija ima najviše smisla kako bismo oboje mogli o tome koherentno da pišemo.
Mekler: Glavobolje, ne. Debate, da! Vrteli smo se u krug oko nekih situacija, posebno oko pitanja da li naši junaci treba da imaju novu decu svaki put kada pogledaju u buduće sebe na Fejsbuku. Raspravljali smo o tome i čak i pošto smo predali rukopis izdavaču!
Izvor: ew.com
Prevod: Dragan Matković
Foto Kerolin Mekler: © Sarah Torretta Klock
Foto Džej Ašer: Larry D. Moore / CC BY-SA 3.0 / Wikimedia commons
