Intervju Luja Vicnicera iz 1985. godine

Kosa mu je bela iako mu je lice mlado – dovoljno mlado da biste pomislili na prvi pogled da je reč o studentu. Visok je, vitak i ima oštru vilicu, a ipak ponaša se stidljivo i suzdržano. Plava svetlost iz njegovih očiju brzo se menja od ironije do mraka kao kada površina jezera promeni boju u zavisnosti od oblaka na nebu. On je Milan Kundera, čehoslovački pisac koji je, uz Solženjicina, najpoznatiji emigrant iz komunističke zemlje koji živi na Zapadu, a ujedno i jedan od najvažnijih i najznačajnijih savremenih pisaca na svetu.

Romani Milana Kundere su postali veoma popularni na Zapadu i prevedeni su na trideset jezika. Kako smatraju mnogi kritičari, njegovo pisanje je ispred svih najpoznatijih imena svetske književnosti kojih možete da se setite – zbog dubine promišljanja i filozofskih visina koje njegovi romani istražuju u potrazi za ljudskom sudbinom, čak i kada postavi trivijalne junake u groteskne situacije.

Ovde, u srcu Pariza, u Ulici Monparnas, pisac i njegova supruga Vera žive u gotovo potpunoj izolaciji na petom spratu, u malom stanu prepunom knjiga. Njegova politika je da ne daje intervjue za novine. Postoje retki izuzeci: na primer, kolega pisac koji će o susretu napisati priču.

U mom slučaju, nakon što me je prvobitno odbio, predomislio se kada je saznao da sam bio učenik nemačkog filozofa Martina Hajdegera – koga mnogi smatraju jednim od najvećih mislilaca našeg vremena – prema kome gaji veliko poštovanje i očigledno je imao izvesnog uticaja na njegove poglede.

Kunderini romani prikazuju okrutnost onih koji vode njegovu zemlju. Ne skriva svoj bes prema ruskim gospodarima koji sistemski i brutalno uništavaju kulturu srednje Evrope (u Poljskoj, Čehoslovačkoj, Mađarskoj i Rumuniji) kako bi bolje i kompletnije izbrisali osećaj nacionalnog identiteta tih zemalja.

Gospodina Kunderu politika u suštini ne zanima i smatra je „čistim pozorištem senki koje skriva dublje, istinitije, zloslutnije sile na delu“. Totalitarizam bilo koje vrste u njemu stvara užas, iako ne pada u iskušenje da zapadnu demokratiju i ruski komunizam stavlja u istu vreću.

Verovati da je Kundera oduševljen i poštuje zapadnu kulturu i vrednosti, nakon što je napustio Prag i našao utočište u Parizu, bilo bi užasno loše tumačenje njegovih pravih osećanja koja mi je privatno izneo. S jedne strane, da, pobegao je od kandži sovjetskih vladara i može da živi oslobođen od straha, tako da je to nešto što kao pojedinac izuzetno vrednuje.

S druge strane, „dolazak u Pariz – samim tim na Zapad – ispostavio se, intelektualno govoreći, kao užasno razočaranje“. On je, poput drugih pisaca centralne i istočne Evrope pod sovjetskom vlašću, verovao da je u Parizu kulturni život nastavio da bude značajan i u usponu, dok je Rusija uništavala ostatak nekadašnje bečke kulture (koja je svojevremeno inspirisala Maksa Bruha, Štefana Cvajga, Frojda, Kafku i druge). „Sa strašću smo pratili, putem svih sredstava komunikacije koji su nam bili dostupni, šta se dešava u Parizu, Londonu, Rimu, Njujorku, u pozorištima, u književnosti, u muzici.“

Ali kada je Kundera bezbedno sleteo u Pariz, otkrio je „na sopstveno razočaranje da je Pariz, i možda Zapad uopšte, pretvoren u kulturnu pustoš“. Da, pisci objavljuju i rade slobodno. Ne maltretiraju ih i ne zatvaraju. „Ali osnovni nivo kulture se jednostavno srušio.“ Naravno, uzdržao se od osude kolega pisaca na Zapadu, ali smatra da zapadno pisanje danas „deluje površno i sterilno“. Kako kaže, pariski književni svet, koji je vekovima i sve do pedesetih godina davao pečat zapadnoj kulturi, u potpunom je haosu. Nema nijednog Žida, Klodela, Marloa, Martena di Gara ili Romena Rolana.

Poslednji značajni francuski pisac je verovatno Žan-Pol Sartr za koga kaže: „Paradoksalno je on doprineo sahranjivanju francuskog kulturnog sveta.“ Briljantne i prazne igre rečima i konceptima koje ispunjavaju kulturne dodatke pariskih nedeljnika ga ne impresioniraju. „Jedini važan autor koji je preostao je  Jonesko, a i njemu je više od 70 godina.“

Pominjem mu poznate američke i latino pisce, ali ga i oni ostavljaju skeptičnim. „Možda je roman kao književna forma umro. Ali van toga, sve što vidim kao izraze kulturnog života su televizijske sapunice, vulgarni novinski članci, pametne reklame za potrošače i preokupacija fizičkim oblikom. I ovde i tamo, kao kulturni vakuum.“

„Očigledno je ovo kraj jedne ere. Možda je ovo početak novog varvarskog doba? Poenta više nije u tome kako se ovo dešava – da li zbog brutalnosti kumunističke policije, nacističke prinude, postepene alijenacije zapadnih demokratija – već šta se dešava. Koji to duboki, zajednički proces unižava čoveka, vodi ga ka plemenskom ponašanju, ruši duhovne i humanističke vrednosti?“

Gospodin Kundera ne poriče da je „duboko pesimističan“. Zapravo, smatra da je čovek kročio na put samouništenja tokom renesanse kada je izabrao da život unapredi tehnološkim sredstvima i raziđe se sa prirodom, pa se okrenuo protiv svog prirodnog staništa sistemskom agresijom usmerenom na same izvore života. Ovde ne treba brzati sa zaključcima i moraju se izbegavati pojednostavljivanja, jer smatra da je koren ljudskog problema danas – u životu pod stalnom pretnjom od nuklearnog uništenja, zagađenja ili neke nove vrste kuge – daleko dublji od marksizma, maoizma ili parlamentarne demokratije. „Čovek je odlučio da se igra Boga“, kaže. A Paskal je pisao o čoveku: „Nije ni bog ni životinja, ali kada se igra Boga, postaje životinja.“

Ogorčen je na zapadne pisce za koje smatra da su napustili svoje kolege iz centralne i istočne Evrope i „ne može ih manje biti briga. Sete ih se ponekad u samoreklamne svrhe kao, na primer, kada mašu ideološkim zastavama“. Češki, mađarski i poljski pisci pojavljuju se u specijalizovanim magazinima koji predstavljaju kulturni geto, a ne u najpoznatijim publikacijama – osuđuje to iako sâm predstavlja izuzetak iz tog pravila.

Jedno pitanje ga posebno muči. Da li pisac koji ode u izgnanstvo treba da prestane da deli sudbinu svojih sunarodnika? Ne rizikuje li da nakon nekog vremena izgubi izvor svoje inspiracije? Očigledno je da Kundera neće pisati o Francuzima i Amerikancima koje ne razume instinktivno. Korak dalje – zar tiranija ne podstiče kreativnost? Zar francusko pozorište nije bilo najkreativnije pod cenzurom Luja XIV? Zar brazilsko pozorište nije bilo najzrelije tokom vojne diktature? Kundera nema spremne odgovore na ova pitanja. Oseća da samo vreme može da podari odgovore na to da li će kreativnost preživeti pod sovjetskom dominacijom.

Da li pisac treba da ode u izgnanstvo ili bude osuđen na ćutanje u svojoj zemlji je problem koji je mučio i Tomasa Mana, Štefana Cvajga i mnoge druge značajne autore. Očigledno je da Kundera ne planira da se vrati u Prag, ali se poigrava idejom da pronađe malo selo u planinama gde će biti nevidljiviji, zaklonjeniji, izolovaniji nego u Parizu gde će ostati sam u svom privatnom svetu.

Autoritativni glasovi sa ove strane Atlantika ga pominju kao snažnog kandidata za Nobelovu nagradu za književnost. „Moj najveći problem su prevodi mojih knjiga: uopšte, uopšte nisu zadovoljavajući. Ali na kraju imam veoma malo kontrole. Ljudima danas izgleda nije važno da li sam mislio jednu ili drugu stvar sve dok je prevod završen i knjiga objavljena na vreme“, govori ogorčeno.

Uprkos očiglednom, njegov sarkastični humor – „moje oružje protiv licemerja“ – nema nikakve veze sa Gogoljem već potiče iz određene čehoslovačke tradicije. Zapravo, iako poštuje Tolstoja, Kundera smatra da književnost njegove zemlje ne liči nimalo na rusku već više na zapadnu kulturu. Smatra da više duguje Servantesu, Rableu, Didrou i Floberu nego Dostojevskom ili Saltikovu.

Humor usred očaja: ovo je oštar utisak – koji se može naći u nekim Mocartovim delima – koji posetilac ponese sa sobom nakon što se rastane sa Milanom Kunderom i ode iz njegovog urednog, sjajnog i toplog čehoslovačkog gnezda ušuškanog u jednoj od pariskih sivih, samozadovoljnih buržoaskih zgrada iz 19. veka.

Autor:  Luj Vicnicer
Izvor: csmonitor.com
Prevod: Dragan Matković