Prošlo je vreme uštogljenih žanrova
INTERVJU - Dušan Veličković, autor dokumentarne proze „Srbija hardcore“, o samo nekim godinama opasnog življenja.
Kada je prvi put pre par godina objavljena na italijanskom jeziku, Srbija hardcore postala je jedna od citiranijih knjiga, koju su evropski kritičari iz mesta proglasili briljantnom, ironičnom, duhovitom, inteligentnom, potresnom. Njen autor, Dušan Veličković, dugogodišnji novinar i pisac, stvarao ju je tokom deset godina, neki put kako kaže na „licu mesta“, neki put po sećanjima i beleškama, ali uvek u jednom dahu.
To je i prepoznao italijanski izdavač, koji je prvi ponudio da seriju tekstova, već objavljivanih na engleskom i španskom kao i na drugim jezicima u časopisima i antologijama, dopuni i proširi najaktuelnijim temama, i tako je nastao ovaj po svemu neobičan dokumentaristički roman, jasno nazvan Srbija hardcore, koji, iako obuhvata period uoči, tokom i neposredno nakon bombardovanja, po mnogo čemu dotiče i neka od aktuelnih pitanja začeta u tom periodu, kao što i sublimira mnoge događaje koji su započeli u Srbiji mnogo pre kraja 20. veka. Knjiga je konačno objavljena na srpskom jeziku, u izdanju Lagune, neposredno nakon što je svome autoru donela nagradu u Napulju, za slobodu i žurnalizam. Dušan Veličković je, kako kaže, doživljava kao oslobađajuće izmeštanje tačke gledišta.
- Mislim da je prošlo vreme čistih i uštogljenih formi i žanrova. Za mene je Srbija hardcore publicistika koja hoće da bude i dobra literatura. Nisam je pisao kao dnevnik, mada povremeno ima formu koja podseća na dnevnik; nije fikcija, ali mogla bi da posluži kao osnov za priču ili roman - kaže Veličković na početku razgovora za Danas.
Kako ste uspeli da pomirite pravila i stilove dokumentarnog i igranog žanra? Koliko su vam u tome pomogla dela autora koje često navodite u knjizi, Hane Arent ili Vudija Alena na primer?
- Imao sam na umu da to što pišem jesu istinite priče koje osim naracije zahtevaju i teorijsko utemeljenje, jer je reč o društvenim i političkim zbivanjima koja traže objašnjenje. U tome su mi zaista pomogla razmišljanja Hane Arent. Vudija Alena bih mogao da svrstam u one čiji humor i ironiju vidim kao jedan od obrazaca po kojima se može razmišljati o životu, pogotovo u Srbiji. Gotovo sve što se događalo u Srbiji i na Balkanu poslednjih decenija ima i svoju crnohumornu strana, što uz malo ironije daje mogućnost da se zagrebe to tvrdo jezgro, taj hardcore srpskih predrasuda i mitova. To istovremeno daje i mogućnost da se o Srbiji ne govori samo kritički već i sa simpatijama.
Često spominjete premijera Ðinđića i poznanstvo sa njim u svojoj knjizi. Da li možete, sada kao pisac, da zamislite kako bi Srbija izgledala danas da se nije dogodio 12. mart?
- Ne mogu, naravno, da znam kako bi Srbija izgledala danas da je Zoran Ðinđić živ. Ali mogu neke detalje dosta pouzdano da pretpostavim. Recimo, gotovo potpuno sam siguran da bi na aktuelni problem nasilja među navijačima Zoran reagovao na sledeći način: istog trenutka bi sazvao sednicu vlade posvećenu samo toj temi i istog dana bi bile donete odluke o tome šta treba preduzimati. Verujem da bi odmah formirao i neku vrstu konzilijuma sastavljenog od socijalnih psihologa, psihijatara, kao i stručnjaka za ovakve oblike delikvencije koji bi mogli da daju korisna uputstva. U svakom slučaju ne bi bilo oklevanja. I, uopšte, mislim da bi i u mnogim drugim stvarima bilo manje oklevanja i mnogo manje populističkih mistifikacija.
Tokom devedesetih bilo je, u najmanju ruku, uzbudljivo raditi u nezavisnoj štampi. Danas je situacija drugačija, medijska slika se u potpunosti promenila. Kako vi, kao dugogodišnji novinar i urednik poredite medije danas sa medijima do pre 10 godina?
- Devedesetih godina mediji su bili na raskršću. Jedni su otkrivali nezavisnost, drugi su tonuli u propagandu i ratno huškanje. Jeste bilo i uzbudljivo i opasno, a sve je delovalo i nekako smisleno. I žurnalistička scena je bila dosta jasna. Postojali smo mi i postojali su oni. Ta faza se završila neuspehom, jer pojam nezavisnosti nikada do kraja nije bio definisan, što se posebno oseća danas kada i vlasnička struktura medija i interesi oglašivača postaju sve komplikovaniji. Danas kao da niko nije nezavisan, što i ne mora da bude tako loše, a u svakom slučaju bolje je od onog metiljavog principa nezavisnosti koji se svodi na odsustvo stava, odnosno na ideju da svakom mišljenju treba dati prostor, pa neka čitaoci procenjuju. Ono što je danas najkarakterističnije za medije jeste odsustvo ambicije da se dostigne vrhunski kvalitet. Kao da niko ne želi da napravi novine ili televiziju svetskog značaja i kvaliteta, da o Internet izdanjima i ne govorim. Dobro, finansijski razlozi se uvek mogu navesti kao ozbiljno opravdanje, ali ipak me čudi da su vrlo retki pokušaji da se okupi žurnalistička reprezentacija, koja bi stvorila novine ili televiziju najvišeg profesionalnog ugleda i poverenja. To bi bio dug i naporan posao, ali sigurno bi na kraju doneo i tiraž i gledanost.
Lik i delo Slobodana Miloševića ste vrlo diskretno provukli kroz roman, a opet je ostao jedan od glavnih aktera vaše knjige, s obzirom na period u kome se radnja odigrava. Da li mislite da postoji dovoljna istorijska distanca za nastanak ozbiljnih fiktivnih romana o njemu i njegovoj vladavini?
- Milošević je definitivno personifikacija jednog vremena i zato je nezaobilazan u svakom razmišljanju o prethodnim decenijama. Međutim, za dobar roman ili priču Milošević je suviše suvoparan lik, ali mogao bi da bude odličan epizodista, neka vrsta zgodne mirođije u nekom krvavom i dramatičnom zapletu. A zašto je malo pisaca koji se bave vremenom u kome živimo, a još manje dobrih dela? Ne verujem da je razlog odsustvo takozvane istorijske distance. Pre će biti da su mnogi pisci, poput čitalaca novina i gledalaca televizije, pomalo zbunjeni ovom papazjanijom šminkanja i zataškavanja prošlosti, pa se ne usuđuju da stvari demistifikuju. A ima, naravno i onih koji za mračnom prošlošću žale, ali nisu mnogo glasni, jer ni to nije baš moderno danas.
Roman završavate „Filmom o Karadžiću“. Kako bi izgledao vaš scenario za taj film? Šta bi on sve obuhvatao? Kako biste predstavili Karadžića?
- Ne verujem da će biti dobrog filma o Karadžiću, jer realnost već liči na neki blesavi film u kojem glavni junak prvo maše nekakvim mapama dok ljudi ginu, pa se onda maskira u nadrilekara da bi na kraju u međunarodnom sudu izvodio besmisleni pravno-globalistički performans. Onaj ko ovu realnost samo preslika na filmsko platno napraviće loš film, ali onaj ko pokuša da zagrebe ispod površine ove životne priče može napraviti nešto zanimljivo. Karadžića, recimo, možete posmatrati kao prototip velikog prevaranta, što, uostalom, važi i za sve druge aktere takozvane jugoslovenske krize. Razlikuju se samo po broju mrtvih i unesrećenih koji je iza njihove prevarantske politike ostao. Istorija Balkana bi se i mogla napisati kao priča o mađioničarima i iluzionistima koji jednom rukom vade zeca iz šešira, a drugom vas, tako omađijane, vode pravo u provaliju. Kako funkcioniše taj mehanizam prevare - to je prava tema.
Loša beskonačnost
- Mediji danas imaju jednu neobičnu osobinu. U trci za tiražom i želji da ugode svima, mnogi mediji, kao i politička elita, neprestano povlađuju populističkim klišeima i tako podstiču određenu vrstu javnog mnjenja. To je fina zamka u kojoj se lako zaključi kako tako formirani čitaoci traže upravo takve teme, pa se čitava stvar perpeturia. Neću da kažem da mediji treba da imaju nekakvu obrazovnu ulogu, ali u zemlji u kojoj i politička elita i mediji neprestano manipulišu istorijskim, nacionalnim i drugim klišeima i predrasudama, ne može se očekivati ništa bolje od loše beskonačnosti - mišljenja je Veličković.
Srbija je hardcore rezervoar
- Prvi deo knjige govori o bombardovanju, a drugi deo o zbivanjima u Srbiji posle bombardovanja do danas. I jedno i drugo su hardcore vremena. A i inače mislim da je Srbija, pogotovo poslednjih decenija, pravi rezervoar žestokih, hardcore tema - kaže Veličković.
Izvor: Danas
Kada je prvi put pre par godina objavljena na italijanskom jeziku, Srbija hardcore postala je jedna od citiranijih knjiga, koju su evropski kritičari iz mesta proglasili briljantnom, ironičnom, duhovitom, inteligentnom, potresnom. Njen autor, Dušan Veličković, dugogodišnji novinar i pisac, stvarao ju je tokom deset godina, neki put kako kaže na „licu mesta“, neki put po sećanjima i beleškama, ali uvek u jednom dahu.
To je i prepoznao italijanski izdavač, koji je prvi ponudio da seriju tekstova, već objavljivanih na engleskom i španskom kao i na drugim jezicima u časopisima i antologijama, dopuni i proširi najaktuelnijim temama, i tako je nastao ovaj po svemu neobičan dokumentaristički roman, jasno nazvan Srbija hardcore, koji, iako obuhvata period uoči, tokom i neposredno nakon bombardovanja, po mnogo čemu dotiče i neka od aktuelnih pitanja začeta u tom periodu, kao što i sublimira mnoge događaje koji su započeli u Srbiji mnogo pre kraja 20. veka. Knjiga je konačno objavljena na srpskom jeziku, u izdanju Lagune, neposredno nakon što je svome autoru donela nagradu u Napulju, za slobodu i žurnalizam. Dušan Veličković je, kako kaže, doživljava kao oslobađajuće izmeštanje tačke gledišta.
- Mislim da je prošlo vreme čistih i uštogljenih formi i žanrova. Za mene je Srbija hardcore publicistika koja hoće da bude i dobra literatura. Nisam je pisao kao dnevnik, mada povremeno ima formu koja podseća na dnevnik; nije fikcija, ali mogla bi da posluži kao osnov za priču ili roman - kaže Veličković na početku razgovora za Danas.
Kako ste uspeli da pomirite pravila i stilove dokumentarnog i igranog žanra? Koliko su vam u tome pomogla dela autora koje često navodite u knjizi, Hane Arent ili Vudija Alena na primer?
- Imao sam na umu da to što pišem jesu istinite priče koje osim naracije zahtevaju i teorijsko utemeljenje, jer je reč o društvenim i političkim zbivanjima koja traže objašnjenje. U tome su mi zaista pomogla razmišljanja Hane Arent. Vudija Alena bih mogao da svrstam u one čiji humor i ironiju vidim kao jedan od obrazaca po kojima se može razmišljati o životu, pogotovo u Srbiji. Gotovo sve što se događalo u Srbiji i na Balkanu poslednjih decenija ima i svoju crnohumornu strana, što uz malo ironije daje mogućnost da se zagrebe to tvrdo jezgro, taj hardcore srpskih predrasuda i mitova. To istovremeno daje i mogućnost da se o Srbiji ne govori samo kritički već i sa simpatijama.
Često spominjete premijera Ðinđića i poznanstvo sa njim u svojoj knjizi. Da li možete, sada kao pisac, da zamislite kako bi Srbija izgledala danas da se nije dogodio 12. mart?
- Ne mogu, naravno, da znam kako bi Srbija izgledala danas da je Zoran Ðinđić živ. Ali mogu neke detalje dosta pouzdano da pretpostavim. Recimo, gotovo potpuno sam siguran da bi na aktuelni problem nasilja među navijačima Zoran reagovao na sledeći način: istog trenutka bi sazvao sednicu vlade posvećenu samo toj temi i istog dana bi bile donete odluke o tome šta treba preduzimati. Verujem da bi odmah formirao i neku vrstu konzilijuma sastavljenog od socijalnih psihologa, psihijatara, kao i stručnjaka za ovakve oblike delikvencije koji bi mogli da daju korisna uputstva. U svakom slučaju ne bi bilo oklevanja. I, uopšte, mislim da bi i u mnogim drugim stvarima bilo manje oklevanja i mnogo manje populističkih mistifikacija.
Tokom devedesetih bilo je, u najmanju ruku, uzbudljivo raditi u nezavisnoj štampi. Danas je situacija drugačija, medijska slika se u potpunosti promenila. Kako vi, kao dugogodišnji novinar i urednik poredite medije danas sa medijima do pre 10 godina?
- Devedesetih godina mediji su bili na raskršću. Jedni su otkrivali nezavisnost, drugi su tonuli u propagandu i ratno huškanje. Jeste bilo i uzbudljivo i opasno, a sve je delovalo i nekako smisleno. I žurnalistička scena je bila dosta jasna. Postojali smo mi i postojali su oni. Ta faza se završila neuspehom, jer pojam nezavisnosti nikada do kraja nije bio definisan, što se posebno oseća danas kada i vlasnička struktura medija i interesi oglašivača postaju sve komplikovaniji. Danas kao da niko nije nezavisan, što i ne mora da bude tako loše, a u svakom slučaju bolje je od onog metiljavog principa nezavisnosti koji se svodi na odsustvo stava, odnosno na ideju da svakom mišljenju treba dati prostor, pa neka čitaoci procenjuju. Ono što je danas najkarakterističnije za medije jeste odsustvo ambicije da se dostigne vrhunski kvalitet. Kao da niko ne želi da napravi novine ili televiziju svetskog značaja i kvaliteta, da o Internet izdanjima i ne govorim. Dobro, finansijski razlozi se uvek mogu navesti kao ozbiljno opravdanje, ali ipak me čudi da su vrlo retki pokušaji da se okupi žurnalistička reprezentacija, koja bi stvorila novine ili televiziju najvišeg profesionalnog ugleda i poverenja. To bi bio dug i naporan posao, ali sigurno bi na kraju doneo i tiraž i gledanost.
Lik i delo Slobodana Miloševića ste vrlo diskretno provukli kroz roman, a opet je ostao jedan od glavnih aktera vaše knjige, s obzirom na period u kome se radnja odigrava. Da li mislite da postoji dovoljna istorijska distanca za nastanak ozbiljnih fiktivnih romana o njemu i njegovoj vladavini?
- Milošević je definitivno personifikacija jednog vremena i zato je nezaobilazan u svakom razmišljanju o prethodnim decenijama. Međutim, za dobar roman ili priču Milošević je suviše suvoparan lik, ali mogao bi da bude odličan epizodista, neka vrsta zgodne mirođije u nekom krvavom i dramatičnom zapletu. A zašto je malo pisaca koji se bave vremenom u kome živimo, a još manje dobrih dela? Ne verujem da je razlog odsustvo takozvane istorijske distance. Pre će biti da su mnogi pisci, poput čitalaca novina i gledalaca televizije, pomalo zbunjeni ovom papazjanijom šminkanja i zataškavanja prošlosti, pa se ne usuđuju da stvari demistifikuju. A ima, naravno i onih koji za mračnom prošlošću žale, ali nisu mnogo glasni, jer ni to nije baš moderno danas.
Roman završavate „Filmom o Karadžiću“. Kako bi izgledao vaš scenario za taj film? Šta bi on sve obuhvatao? Kako biste predstavili Karadžića?
- Ne verujem da će biti dobrog filma o Karadžiću, jer realnost već liči na neki blesavi film u kojem glavni junak prvo maše nekakvim mapama dok ljudi ginu, pa se onda maskira u nadrilekara da bi na kraju u međunarodnom sudu izvodio besmisleni pravno-globalistički performans. Onaj ko ovu realnost samo preslika na filmsko platno napraviće loš film, ali onaj ko pokuša da zagrebe ispod površine ove životne priče može napraviti nešto zanimljivo. Karadžića, recimo, možete posmatrati kao prototip velikog prevaranta, što, uostalom, važi i za sve druge aktere takozvane jugoslovenske krize. Razlikuju se samo po broju mrtvih i unesrećenih koji je iza njihove prevarantske politike ostao. Istorija Balkana bi se i mogla napisati kao priča o mađioničarima i iluzionistima koji jednom rukom vade zeca iz šešira, a drugom vas, tako omađijane, vode pravo u provaliju. Kako funkcioniše taj mehanizam prevare - to je prava tema.
Loša beskonačnost
- Mediji danas imaju jednu neobičnu osobinu. U trci za tiražom i želji da ugode svima, mnogi mediji, kao i politička elita, neprestano povlađuju populističkim klišeima i tako podstiču određenu vrstu javnog mnjenja. To je fina zamka u kojoj se lako zaključi kako tako formirani čitaoci traže upravo takve teme, pa se čitava stvar perpeturia. Neću da kažem da mediji treba da imaju nekakvu obrazovnu ulogu, ali u zemlji u kojoj i politička elita i mediji neprestano manipulišu istorijskim, nacionalnim i drugim klišeima i predrasudama, ne može se očekivati ništa bolje od loše beskonačnosti - mišljenja je Veličković.
Srbija je hardcore rezervoar
- Prvi deo knjige govori o bombardovanju, a drugi deo o zbivanjima u Srbiji posle bombardovanja do danas. I jedno i drugo su hardcore vremena. A i inače mislim da je Srbija, pogotovo poslednjih decenija, pravi rezervoar žestokih, hardcore tema - kaže Veličković.
Izvor: Danas
Autor: Dušan Veličković
